Угљеша Мрњавчевић — разлика између измена

'''Јован Угљеша Мрњавчевић''' (умро 26. септембра 1371.) је био српски деспот из династије [[Мрњавчевићи|Мрњавчевић]]. Управљао је [[Серска држава|Серском државом]] од 1365. до своме смрти. Угљеша је био брат српског краља [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашина Мрњавчевића]]. Са братом је покушао да спречи продор [[Османско царство|Турака]] у Европу, али је погинуо у [[Маричка битка|Маричкој бици]] 1371. године. Угљешина супруга је била Јелена (монашко име [[Јефимија]]), која је извезла [[Похвала кнезу Лазару|Похвалу кнезу Лазару]]. Угљеша је чест лик у [[Српске епске народне пјесме|српским народним епским песмама]] [[Покосовски циклус|преткосовског циклуса]].

Угљеша је био млађи син великаша [[Мрњава|Мрњаве]], оснивача династије [[Мрњавчевићи|Мрњавчевић]]. Византијски историчар [[Лаоник Халкокондил]] наводи да је [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашин]] на [[Стефан Душан|Душановом]] двору био пехарник, а Угљеша коњушар. Око 1346. године Угљеша је, као намесник цара Душана, управљао областима око [[Дубровачка република|Дубровника]], могуће [[Конавли]]ма и [[Требиње]]м. Дубровачко веће одлучило је да "барону Угљеши" пошаље поклоне<ref name="automatski generisano2">{{harvnb|Острогорски|1965|p=14}}</ref>. У приморју се није дуго задржао јер се по смрти цара Душана (1355) налазио у [[Серска држава|Серској области]] којом је управљала царева удовица [[Јелена (супруга Стефана Душана)|Јелена]]. Не зна се година Угљешиног венчања са [[Јефимија|Јеленом]], ћерком кесара [[Војихна (кесар)|Војихне]]. Јелена је рођена 1349. године. Као припадница угледне породице, још као веома млада је удата за једног од најмоћнијих великаша Царства. Угљеши је родила сина [[Угљеша Деспотовић|Угљешу Деспотовића]] који је умро после само четири године. Сахрањен је са дедом Војихном у истом гробу у [[Манастир Хиландар|Хиландару]]. Као зет кесара Војихне, Угљеша је постао веома јака личност. Заједно иступа са својим тастом који је највероватније заслужан за његов успон. [[Мавро Орбин]] пише да је кесар Војихна са својим зетом Угљешом господарио читавим крајем на граници Романије. Могуће да је тада, 1358. године, Угљеша носио титулу великог војводе. Моћ кесара Војихне простирала се на знатно већој територији од града Драме{{sfn|Ћирковић|1995|pp=176-183176–183}}. Након смрти цара Душана, Војихна се нашао у кругу личности окупљених око Јелене и убрзо је постао њена десна рука. Последњи пут се помиње 1358. године, а умро је пре 1371. године када је његов гроб посетио зет Угљеша. Веома је дискутабилна Угљешина улога у неуспелом покушају кесара Војихне и [[Матија Кантакузин|Матије Кантакузина]] да сруше царицу Јелену{{sfn|Фајфрић|2009|p=389}}.

У науци је владало мишљење да је Угљеша титулу [[деспот]]а добио по братовом крунисању за краља, односно августа или 1365. године. Међутим, већ 1975. године је објављена запис са гроба [[Јелена Мрњавчевић (Радоњина супруга)|Јелене]], Угљешине сестре, који је датиран у време пре септембра 1364. године. На натпису се млађи брат Јелене титулише као деспот. Натпис је свакако настао после октобра 1363. године те је Угљеша титулу деспота добио између октобра 1363. године и септембра 1364. године. Потврду наилазимо и у повељи деспота Угљеше монасима светогорског манастира Симонопетра. Издата је између 1. септембра 1363. и 31. августа 1364. године. У тексту пише да је аутор повеље крунисан за деспота целе Србије и Романије непосредно пре доношења повеље. Смрт деспота [[Јован Оливер|Јована Оливера]] и [[Дејан (деспот)|Дејана]] са великом сигурношћу се десила пре 1363. године, а приликом [[Распад Српског царства|распада Српског царства]] двојица деспота на југу Душанове државе ([[Јован Комнин Асен]] и [[Симеон Синиша Немањић]]) одвојила су се убрзо након његове смрти. Најближи Урошеви сродници били су браћа [[Дејановићи|Драгаш]], али и Угљеша, преко брака са Јеленом, ћерком Војихне, Душановог братунчеда. Титула деспота се и додељивала блиским краљевим сродницима. Добијање деспотске титуле наглашено је у натписима и увођењем двоглавог орла, једним од деспотских обележја. Угљеша није заборавио да спомене личност која му је то звање уручила, цара Уроша. Такође, нова титула је забележена и на новцу деспота Угљеше{{sfn|Алексић|2013|pp=22-322–3}}.

Јеленина владавина над Серском облашћу последњи пут је посведочена у судском акту Серске митрополије августа 1365. године. Документ је сачуван у архиву светогорског манастира [[Манастир Есфигмен|Есфигмена]]. Суд се Јелени обраћа као владарки, а серски кефалија и васељенске судије су поданици "наше моћне и свете госпође и деспине"{{sfn|Острогорски|1965|p=5}}. Документи из следеће, 1366. године, сведоче о самосталној владавини Јована Угљеше. Најстарија повеља коју Угљеша издаје као господар Серске области је из јануара 1366. године. Међутим, септембра 1365. године византијски цар Јован Палеолог издао је повељу у којој Угљешу назива "вољеним нећаком" деспине Јелене што указује на могућност савладарства Јелене и Угљеше крајем 1365. године. Очигледно је да је у питању прелазно стање на престолу Серске области{{sfn|Острогорски|1965|pp=6-76–7}}. Јасно је да је Угљеша тада већ преузео власт јер је хрисовуља издата на његов захтев. За византијског цара он је већ тада био нов владар Серске области.

У дипломатским активностима Јована Угљеше посебно место заузима измирење са Цариградском патријаршијом. Наиме, [[Анатема Васељенске патријаршије|црквени раскол]] између Српске и Цариградске патријаршије потиче од 1350. године када је у јеку [[Византијско-српски ратови|византијско-српског рата]] између Душана и [[Јован VI Кантакузин|Јована Кантакузина]], патријарх Калист бацио анатему на српски двор, патријарха и више свештенство. Ниже свештенство, као и српски народ, није изопштено из цркве, али је трпело последице вишедеценијског раскола{{sfn|ИСН|1982|p=15}}. Разлога за измирење свакако је било много. Најзначајнији од њих био је склапање савеза између Византијског и Српског царства против Турака. Покушаја да се раскол оконча било је и раније. Патријарх [[Калист I Цариградски|Калист]] (1350-1353, 1355-1364) је непосредно пред своју смрт преговарао са царицом Јеленом у Серу. Преговоре је прекинула изненадна смрт патријарха. Иницијативу је по доласку на власт преузео Угљеша. Калистов наследник [[Филотеј Цариградски|Филотеј]] прихватио је његову иницијативу и у Сер послао никејског митрополита{{sfn|Острогорски|1965|pp=133-134133–134}}. О преговорима нема сачуваних података. Познат је само резултат. Угљеша је прихватио византијске услове и измирење је постигнуто марта 1368. године.

[[Турци]] су средином 14. века заузећем Галипоља трајно прешли на Балкан и отпочели са планским освајањем Полуострва. Неуобичајено лако освајају град за градом: Димотику (1360), Једрене (1362) и Пловдив (1363){{sfn|ИСН|1999|p=590}}. Заједничка опасност од Турака зближила је Серску државу и Византију. Старац [[Исаија Серски|Исаија]] пише да је основни циљ Угљешине политике било покретање офанзивног рата и истеривање Турака са Балкана. Патријарх [[Патријарх српски Пајсије I|Пајсије I]] такође пише о опасности од "Исмаилићана". О истоме се пише и у Бугарској анонимној хроници из 15. века и у спису влашког монаха [[Мокса|Моксе]] из 1620. године{{sfn|Острогорски|1965|p=127}}<ref name="automatski generisano1">{{harvnb|Алексић|2013|p=86}}</ref>. Ширењем своје државе на област западне Тракије (крај шездесетих година 14. века) Угљеша је смањио турски притисак на средиште своје државе. Између 1366. и новембра 1369. године Угљеша је заузео родопско приморје од реке Месте до језера Пору. Тиме је источна граница Серске државе превазилазила оне из времена Душановог царства<ref name="automatski generisano1" />{{sfn|ИСН|1999|p=588}}. Упади Турака били су чести, али располажено са више података само о нападима на светогорске манастире. Серски деспот се, према [[Мавро Орбин|Мавру Орбину]], у почетку успешно борио против Турака и нанео им неколико пораза{{sfn|ИСН|1999|p=589}}. Угљеша се мешао у тракијске прилике о чему сведоче и турске хронике. [[Коџа Хусеин]] пише да је заповедник Филипопоља побегао деспоту у Серску државу како би са њим радио на освети због губитка града{{sfn|Радић|1993|p=343}}. У Цариград су лета 1371. године дошли српски посланици са намером да договоре склапање савеза против Турака. О томе нам сведочи говор [[Димитрије Кидон|Димитрија Кидона]]. Срби су царству нудили новац и склапање династичких бракова{{sfn|Острогорски|1965|pp=138-9138–9}}. Међутим, преговори који су уследили након измирења цркава нису довели до склапања савеза против Турака. У таквој ситуацији се деспот обратио за помоћ своме брату. За краља Вукашина је потреба деловања на истоку дошла неочекивано пошто је средином 1371. године био у походу против жупана [[Никола Алтомановић|Николе Алтомановића]]. Алтомановић се изненађујуће брзо опоравио од [[Косовска битка (1369)|пораза на Косову]], повратио изгубљене области и кренуо да угрожава Вукашинове територије. Спорно је то да ли је Вукашин у Маричкој бици учествовао као српски краљ или као господар. Севастократор [[Влатко Паскачић]] не помиње се у изворима о бици, а [[Радослав Хлапен]] (за кога се не зна да ли је учествовао у бици) је надживео краља и деспота{{sfn|ИСН|1999|p=598}}. Јуна 1371. године Вукашин се, заједно са сином [[Марко Краљевић|Марком]] и Ђурађом Балшићем, налазио у околини Скадра одакле се повукао на позив свога брата{{sfn|Острогорски|1965|p=142}}.

Савременик Исаија претерује у проценама српске војске на 60.000 бораца. Српски патријарх процењује да је 4500 Турака савладало 70.000 коњаника. Орбин зна за 20.000 ратника што је вероватно најближе стварном стању{{sfn|Алексић|2013|pp=87-887–8}}. У хроникама грофа [[Ђорђе Бранковић (гроф)|Ђорђа Бранковића]] супротстављени су Срби и Турци. Исто етничко одређење хришћана налазимо и код [[Владислав Граматик|Владислава Граматика]]. [[Бугарска анонимна хроника]] зна да су борци пристигли чак из Далмације и Требиња. Хроника монаха Моксе је неодређенија и пише само да су браћа сакупила велику српску војску. Османски писци преувеличавају непријатељску војску, па Србима придружују и Влахе, Угре и Босанце.

О судбоносној бици се не зна готово ништа. Из најранијих извора не може се закључити много више од датума, места и резултата битке. Добар део војске је страдао дављењем у оближњој реци. Најбезбедније је рећи да је у питању био изненадни ноћни препад Турака на српски логор. Турци су поново применили тактику герилског ратовања. Патријарх Пајсије је пристрасан и између браће прави битну разлику. Наклоњенији је Угљеши. Истиче да је српски деспот страдао од рана у боју као што то приличи ратнику. Његово тело однесоше неки иноци у манастир у близину Сереза. Вукашин се удавио у реци и "постаде јадно позориште у блату и храна рибама и птицама, и не зна му се ни гроб, погибе успомена његова са шумом"{{sfn|Алексић|2013|pp=95-695–6}}. Исаија, савременик догађаја, пише да ниједан од браће није прописно погребен. Угљешу, међутим, одређује као храброг мужа.

Маричка битка је била највећа победа Турака пре 1453. године. Њен резултат је слом Серске државе. Солунски деспот Манојло (будући ца [[Манојло II Палеолог|Манојло II]]) заузео је Сер. Несумњиво је покорио и остале градове у самом средишту Угљешине државе укључујући и острво Тасос и градове у Пиеријском приморју. Под контролом Византинаца поново се нашло подручје од Солуна до христопољских кланаца. Рестаурација византијске власти подгрејала је наду о обнови некадашње империје, али се нада брзо изјаловила. Опасност од Турака приморала је Византинце на непопуларну меру: одузимање црквених добара ради јачања одбрамбене моћи. Територије су уступљене [[пронија]]рима. Манојло је 1408. године присећа како је одмах по погибији Угљеше морао уступити половину метоха светогорских и солунских пронијарима. Убрзо после Маричке битке Византија губи самосталност. Цар Јован као [[Мурат I|Муратов]] вазал учествује у једном од турских похода{{sfn|ИСН|1999|pp=598-600598–600}}.

Угљеша уводи новину у суд Серске митрополије. Поред постојећих чланова (митрополита, клира и достојанственика), Угљеша уводи и представнике светогорских манастира. Велики удео цркве у судству вероватно је уведен по угледу на Византијско царство под Палеолозима. Значајна је и улога охридског архиепископа у деспотовом савету{{sfn|Острогорски|1965|pp=83-483–4}}.

У Серску државу продрла је и византијска установа васељенских судија. Ова установа је у Византији створена 1329. године, током владавине Андроника III Палеолога. Састојао се од четири члана, два саветодавна и два свештена. Колегијум је вршио надзор над правосуђем читавог Царства. Поред Цариграда, васељенске судије постојале су и у Солуну, Трапезунду, Лемносу, Мореји, а појављују се и у Серу. У Серској држави васељенске судије се први пут помињу у судском акту из 1365. године, последњем који сведочи о владавини царице Јелене. Дакле, институција васељенских судија уведена је између 1360. и 1365. године{{sfn|Острогорски|1965|pp=86-9086–90}}.

* {{Cite book| ref=harv|last=Ћоровић|first= Владимир|authorlink= Владимир Ћоровић|others= |title= Историја српског народа|year=1997|url= http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/index_l.html|publisher= |location= |id=}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1965|title=Серска област после Душанове смрти|location=Београд|publisher=Научно дело|url=https://books.google.rs/books?id=5YPvAQAACAAJ}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=glVoAAAAMAAJ}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1970|title=Византија и Словени|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=mX8JAQAAIAAJ}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Мишић|first=Синиша|authorlink=Синиша Мишић|title=Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века|year=2014|location=Београд|publisher=Магелан Прес|url=https://books.google.com/books?id=fDO9oAEACAAJ}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|title=Срби у средњем веку|year=1995|url=https://books.google.com/books?id=vBRXAAAAMAAJ|location=Београд|publisher=Идеа}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Благојевић|first=Милош|authorlink=Милош Благојевић|last2=Медаковић|first2=Дејан|authorlink2=Дејан Медаковић|title=Историја српске државности|volume=1|year=2000|url=https://books.google.com/books?id=O2M_AQAAIAAJ|location=Нови Сад|publisher=Огранак САНУ}}

* {{Cite book| ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|title=Срби међу европским народима|year=2004|url=https://books.google.com/books?id=p3oMAQAAMAAJ|location=Београд|publisher=Equilibrium}}