Адам Стефановић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 23:
== Биографија ==
Рођен је и умро у Перлезу, у Банату, као син трговца.<ref name="аутоматски генерисано1">"Српски сион", Карловци 1902. године</ref>
Женио се два пута. Прва супруга Марија, родом из Титела умрла је 10. децембра 1873. године у Панчеву. Сликар се затим оженио са другом Маријом, кћерком панчевачког учитеља Николе Матејића, 20. јула 1874. године. Обе кћерке су умрле једна за другом, 1875. и 1876. године. Мали син Димитрије поживео је исто кратко и умро 1887. године.<ref>Павле Васић: "Уметничка топографија Панчева", Нови Сад 1989. године</ref> Портретисао је сина Марка угледног перлеског трговца житара.
Адам је почео да се занима сликарством у време док је живео у Томашевцу. Држао је он у том банатском селу прво трговачку радњу па кафану (1862-1864), у време када је осликавана православна црква. Обнављана је српска богомоља пострадала (као и она у његовом Перлезу) од стране Мађара, крајем револуционарне 1848. године. Дружио се и помало помагао (мешао боје) познатом иконописцу [[Јован Поповић (сликар)|Јовану Поповићу]]. Након преране Поповићеве смрти (1864), због које није завршио томашевачки иконостас, заинтересовао се Стефановић за уметнички живот, решен да се за њега озбиљније оспособи. У својој 32 години, 20. октобра [[1867]]. године Адам се уписао на [[Минхен]]ску,<ref>Јован Секулић: "Минхенска школа и српско сликарство", Београд 2002.</ref> Уметничку академију. Међутим, нису му се свидела тамошња "реалистичка струјања", па две године касније 1869. прелази на [[Беч]]ку сликарску академију - коју међутим није завршио. Године 1872. налази се у завичају, и учествује у јавном животу.<ref>"Панчевац", Панчево 1872.</ref> Насликао је тада више портрета угледних Банаћана свог времена. Од 1875. године Стефановић се бави трговином житом, које се извозило преко пристаништа на Бегеју код Перлеза.<ref>"Свеске", Панчево 1980.</ref> Последњих дана свог живота Адам је слабо радио; одао се нераду и пићу. Перлежани су жалили што није био у стању да се подухвати осликавања њихове православне цркве, на које се дуго чекало - све до Предићевог пристанка 1894. године. Умро је Адам Стефановић "уморан од живота" од последица "водене болести" у родном месту Перлезу, маја 1887. године.
| |||