|
== Манихејска гноса ==
Манихејство је пре свега [[гноса]] и, као таква, представља део гностичке струје. За разлику од других оснивача секти, Мани се трудио да створи универзалну, свима приступачну [[Религија|релиигију]], не ограничавајући се на езотерично учење намећено искључиво посвећенима. Он је признавао вредности неких ранијих религија, али је сматрао да оне нису биле потпуне. С друге стране, обнародовао је да његова Црква обухвата оно што је основно у свим светим Књигама и у свим мудростима: „Као што се рекла спаја с другом реком да начини један моћни ток, тако су се у мојим Књигама сакупиле старе књиге, у њима се сакупила велика Мудрост, какве није било међу људимакоји су до сада живели.“<ref>{{Cite book|title=Историја веровања и религијских идеја (том 2)|last=Елијаде|first=Мирча|publisher=|year=1991|isbn=|location=Београд|pages=229}}</ref> Мани придаје Исусу велики значај и усваја његову идеју о параклету, из Индије позајмљује теорију о трансмиграцији душа, али у највећој мери ипак преузима централне иранске идеје, а посебно идеју о дуализму Светлост – Тама, као и есхатолошки мит. [[Синкретизам]] је био карактеристичан синдром те епохе. У случају Манија, он је уз то био и тактичка неопходност. Он је желео да се његова Црква рашири с краја на крај [[Персијско царство|Персијског царства]]. Стога је, дакле, био приморан да користи религијски језик који је био приступачан и источним и западним областима. И поред свега, упркос очигледно хетерогених елемената, манихејство има унутрашње јединство једне моћне и пре свега оргиналнеоригиналне творевине. Пошто је било универзална религија, као [[будизам]] и [[хришћанство]], манихејство је морало бити, као и те две Цркве, мисионарска религија. Према Манију проповедник је дужан да „непрестано лута светом, проповедајући учење и водећи људе Истини“.<ref>{{Cite book|title=Историја веровања и религијских идеја (том 2)|last=Елијаде|first=Мирча|publisher=|year=1991|isbn=|location=Београд|pages=229}}</ref> За манихејство се може рећи да је „религија књиге“.<ref>{{Cite book|title=Историја веровања и религијских идеја (том 2)|last=Елијаде|first=Мирча|publisher=|year=1991|isbn=|location=Београд|pages=229}}</ref> Да би избегао несугласице и јереси које су потресале [[заратустризам]], будизам и хришћанство, Мани је сам редиговао седам расправа које представљају канон. Изузев прве, Шабухраган, коју је написао на средњеперсијском језику, остале су писане на сиријском и источноарамејском језику. Веома мало је сачувано из тог огромног опуса и то само у облику превода, но бројност и разноликост језика на којима су ти [[фрагменти]] стигли до нас указују на то да је манихејско учење имало успеха као ниједно пре њега. Као у свим гносама, а исто тако је и у санкхја – јоги и будизму, пут ка ослобођењу води кроз доследно испитивање људске условљености. Због чињенице да живи на овој земљи, то јест да егзистира [[Инкарнација|инкарниран]], човек пати, што ће рећи да је он жртва Зла. Ослобођење се може се постићи само кроз гносу, једину праву науку, ону која доноси спасење. У складу са гностичком доктрином, Космос којим влада то Зло не може бити дело трансцендентног и доброг Бога, већ искључиво његовог противника. Постојање света подразумева, дакле, једино претходно, прекосмичко стање, баш као што патетична и грешна људска условљеност подразумева првобитно стање блаженства. Оно што је најважније у манихејској доктрини могуће је резимирати у две формуле: два принципа и три тренутка. Међутим, те две формуле представљају такође и основ иранске постгатичке религиозности. Стога би се могло рећи да манихејство представља иранско изражавање гносе у синкретистичкој епохи. С једне стране, Мани је наново интерпретирао неке традиционалне иранске концепције, с друге, он је у свој систем интегрисао бројне елементе разноврсног порекла (индијске, јудео-хришћанске и гностичке). Верницима манихејство није пружало само поуке и сотериолошке методе, већ је оно, поред тога и пре свега, за њих представљало тоталну и апсолутну науку. Спасење је неминовна последица гносе. Спознаја је исто што и [[анамнеза]]: посвећени види себе као честицу светлости, види, дакле, своју божанску природу, јер између Бога и душа постоји јединство. <ref>{{Cite book|title=Историја веровања и религијских идеја (том 2)|last=Елијаде|first=Мирча|publisher=|year=1991|isbn=|location=Београд|pages=230}}</ref>Незнање је резултат мешања духа и тела, духа и материја. Но, за Манија, као и за друге гностичке учитеље, спасоносна гноса је садржала и знање тајне (или заборављене историје космоса). Посвећени ће бити избављен, јер је он упућен у порекло Универзума, у узрок због којег је човек створен, у методе које користи Владар Таме, као и у контраметоде које је разрадио Отац Светлости. Научно објашњење неких космичних феномена, а посебно месечних мена, остављало је снажан утиБсак на савременике. У ствари, у великом космогонијском и есхатолошком миту који је разрадио Мани, Природа и Живот играју значајну улогу: драма душе се одражава на морфологију и судбину живота у целини.<ref>{{Cite book|title=Историја веровања и религијских идеја (том 2)|last=Елијаде|first=Мирча|publisher=|year=1991|isbn=|location=Београд|pages=230}}</ref>
== Развој ==
|
