Двобој — разлика између измена

[[Судски двобој]] ({{jez-lat|Iudicium duelli}}) такође представља један од облика [[Божји суд|божјег суда]], код кога се као и ког других сматрало да [[Бог]] неће дозволити да невино лице страда. [[Двобој]] се састојао у томе што се у недостатку других доказа остављало оружју да реши ко има право или не. Он се вршио до победе једне стране или до заласка сунца. На њега се могао позвати и оптужени и тужилац, а тврђење оног ко је у борби подлегао се сматрало неистинитим. Двобој се морао лично вршити, а само изузетно се допуштала замена, па је жену могао да замени муж а децу отац.

== Историја ==

Двобој има дугу историју у свету. Постојао је кроз векове у скоро свим светским културама и традицијама. О борбама два појединца за време битака говори се у Старом завету, Илијади, нордијским сагама и бројним средњовековним записима. Двобој је и велика тема светске књижевности. Први пут је овај агресивни чин, помиње у једном акту, из 501. године краља Бургундије Гундобад, господар Западног римског царства између 472. и 473. године, а затим краљ Бургундије (другог Бургундског краљевствг) између 473. и 516. године.<ref>Cited in C.D. Gordon, ''The Age of Attila: Fifth-Century Byzantium and the Barbarians'' (Ann Arbor: University of Michigan, 1966),</ref><ref>Drew, The Burgundian code: book of constitutions or law of Gundobad (Philadelphia: University of Pennsylvania, 1972)</ref>

 

Четири године касније, у двобоју је убијен још један великан руске књижевности, Михаил Јурјевич Љермонтов. Данас је тешко схватљиво да суздржани и љубазни људи, који одлазе на балове, пишу песме и романе разговарају на француском, могу бити опасни, јер према руском законодавству, двобоји су били забрањени (што није спречавало њихову учесталост).<ref>Теодоровић, Сава (проф. и катихета у Краљевској великој реалци у Земуну), „О двобоју“ у: „Самоубиство са религиозно-моралног гледишта (по руском изворнику)“, Српски сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије Карловачке, са благословом Светог Синода, власник Његова Светост Српски Патријарх Георгије Бранковић, ур. Сергије Шакрак-Нинић и Сава Петровић, Нови Сад (1892). стр. 238.</ref> Нешто касније двобоји су озакоњени царевим указом (1894), али по строгим правилима и под условом да буду под надзором.

 

 

== Ратни двобој ==