Двобој — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Историја: двобој из 1937 |
|||
Ред 40:
== Двобој због личне увреде (мирнодопски двобој) ==
Двобој због личних увреда, мирнодопски двобој или судски двобој ({{jez-lat|Iudicium duelli}}) састојаосе у томе што се у недостатку других доказа остављало оружју да реши ко има право или не. Он се вршио до победе једне стране или до заласка сунца. На њега се могао позвати и оптужени и тужилац, а тврђење оног ко је у борби подлегао се сматрало неистинитим. Двобој се морао лично вршити, а само изузетно се допуштала замена, па је жену могао да замени муж а децу отац.
{{цитирање|У свом „Речнику“ [[Владимир Јовановић|Владимира Јовановића]] (1871) оштро критикује „мирнодопски“ двобој, и овако указује на разлог постојања двобоја.
▲У свом „Речнику“ [[Владимир Јовановић|Владимира Јовановића]] (1871) оштро критикује „мирнодопски“ двобој, и указује на разлог постојања двобоја. {{цитат|Двобој постоји зато што би у погледу извесних увреда „редовно суђење могло [својом] јавношћу дати [целој] ствари облик много несноснији него што је сама увреда“.|}}
У прилог мирнодопским двобојима двобојима наводио се њихов васпитни и превентивни карактер. Тако се уврежило схватање да их треба одобрити, јер двобоји спречавају непристојност, бахатост, дрске испаде, неконтролисане туче, личне обрачуне и мучке нападе. Везу између учтивости и оружја сликовито приказује Никола Пашић у одговору на питање Светомира Ђукића (на Крфу 1917) да ли официр може позвати народног посланика на двобој. Заправо он му није одговорио, али ми је испричао ову анегдоту:
{{цитат|Ти си сигурно чуо за нашег старог, одличног политичара Јевремовића. Једанпут, пре доста година ми је говорио: Знаш, Никола, ипак је било добро наше старо време када су наши попечитељи долазили на седницу и сваки заденуо за појасом два јатагана, а озго, између њих кубурлију. Сви седе унаоколо на миндерлуку и сви учтиви.<ref>Светомир Ђукић МЕМОАРИ ГЕНЕРАЛА СВЕТОМИРА СВЕТЕ ЂУКИЋА – Књига 2 – Први светски рат</ref>|}}
| |||