Стара Србија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
мНема описа измене
Ред 11:
Међутим прави [[Историја|историјски]] смисао појма и термина Стара Србија настао је тек почетком [[19. век]]а после стварања нове српске државе под [[Карађорђе Петровић|Ђорђем Петровићем]] и [[Милош Обреновић|Милошем Обреновићем]], Србије, односно [[Кнежевина Србија|Кнежевине Србије]], за разлику од неослобођеног дела некадашње ([[историја Србије у средњем веку|средњовековне]]) Старе Србије, која је и даље остала под [[османско царство|турском]] влашћу, до [[1877]]/[[1878|78]]. године (једним, њеним северним, делом), односно до [[1912]]. године, до коначног ослобођења. У време [[Први српски устанак|Првог српског устанка]] и касније до средине 19. века ове територије су називане Арнаутлуком због владавине [[Албанци|албанских]] пашалара у овим крајевима. Као Арнаутлук Стара Србија је означена и у [[Начертаније|Начертанију]] [[Илија Гарашанин|Илије Гарашанина]] из [[1844]]. године.<ref>[http://www.rastko.rs/istorija/garasanin_nacertanije_c.html Ilija Garaљanin: Nаиеrtanije], Приступљено 5. 4. 2013.</ref>
 
Први је овај термин употребио [[Вук Стефановић Караџић]] означавајући у свом [[Српски рјечник|Српском рјечнику]] из [[1852]]. године [[Прилеп]] као град у Старој Србији, а као места настањена Србима наводи и [[Велес (град)|Велес]], [[Дебар]] и [[Тетово]].{{sfn|Стефановић-Караџић|1852|p=54, 118, 592, 737}} На другом месту Вук пише да је Стара Србија она територија „нашега народа“ која је припадала српској држави пре турског освајања [[Балканско полуострво|Балканског полуострва]]. Вук је свакако пре изласка Рјечника из штампе познавао термин Стара Србија. Још [[1834]]. говорећи о Дебранима које је упознао на [[Цетиње|Цетињу]] Вук каже да се: „''управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и Маћедонији''“. Ова два термина била су уопштој употреби и нису била тачно дефинисана, Вук их колоквијално користи све до Рјечника када коначно усваја и уводи име Стара Србија. Већ [[1854]]. јеромонах Гедеон Јосиф Јуришић (питање колико под утицајем Вука, а колико самостално) у књизи [[Дечански првенац]] користи термин Стара Србија и чак даје први пут њен територијални опсег. По њему Стара Србија обухвата [[нахија|нахије]] [[Новопазарски санџак|Новопазарску]], [[Пећки округ|Пећку]], [[Призренски округ|Призренску]], [[Ђаковички округ|Ђаковичку]], [[Косовски управни округ|Косовску]], [[Приштински округ|Приштинску]], [[Вучитрн]]ску, [[Скопска област|Скопску]], [[Врањска котлина|Врањску]], [[Нишавски управниНишки округ|Нишку]] и [[Лесковачка котлина|Лесковачку]]. То се отприлике поклапа са данашњом територијом [[Рашка област|Рашке области]], [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]] и [[Северна Македонија|Северне Македоније]] до [[Кичево|Кичева]] и [[Велес (град)|Велеса]] на југу и [[Кочани|Кочана]] на истоку (обухвата [[Куманово]], [[Тетово]], [[Скопље]] и [[Гостивар]]).{{sfn|Терзић|2008|p=14}}
 
Касније, током 19. века, Стара Србија се као термин учврстила као ознака за земљу етничког језгра и центра [[Историја Србије у средњем веку|Српске средњовековне државе]]. Територијално се поклапала са територијом [[Српско краљевство|краљевине Србије]] уз територије на југу, које су у саставу Србије биле у време владавине краља [[Стефан Урош II Милутин|Милутина]]. Дакле области Старе Рашке, [[Косово|Косова]], [[Метохија|Метохије]], слив [[Биначка Морава|Биначке Мораве]] и северно [[Повардарје]] са [[Скопље]]м до градова [[Охрид]]а, [[Прилеп]]а и [[Штип]]а на југу. У 19. веку та територија се налазила под турском влашћу омеђена на северу и западу границама слободних српских држава Србије и [[Црна Гора|Црне Горе]], а на југу и југоистоку границама српске [[Архиепископија пећка|Пећке архиепископије]] (пре [[1346]]. године), односно јужним међама турског [[Скопски санџак|Скопског санџака]] (касније [[Косовски вилајет|Косовског вилајета]] са седиштем у [[Приштина|Приштини]], односно у Скопљу).
Ред 28:
Наком ослобођења Старе Србије, пред државне власти Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе поставило се питање о административном уређењу новоприкључених области. Тим поводом је у Београду и на Цетињу донет низ пропис и одлукаа, који су постепено увођењне у живот, према општим приликама на терену.
 
Предлогом ''Закона о присаједињењу Старе Србије Краљевини Србији и о управи у њој'' из 1913. године била је предвиђена административна подела присаједињеног подручја на 12 округа са укупно 45 срезова. Према овом предлогу закона, који је Министарство унутрашњих дела упутило Народној скупштини, предвиђени су били окрузи: [[Битољски округ|Битољски]], [[Брегалнички округ|Брегалнички]], [[Звечански округ|Звечански]], [[Косовски управни округ|Косовски]], [[Кумановски округ|Кумановски]], [[Охридски округ|Охридски]], [[Призренски округ|Призренски]], [[Пријепољски округ|Пријепољски]], [[Рашки управни округ|Рашки]], [[Скопски округ|Скопски]], [[Тетовски округ|Тетовски]] и [[Тиквешки округ|Тиквешки]]. Закон није усвојен до краја [[Први светски рат|Првог светског рата]], већ је ступио на снагу тек регентовим указом 1919. године, када су ови крајеви коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије.{{sfn|Јагодић|2010|p=43}}
 
На другој страни, државне власти на Цетињу су 1913. године донеле одлуку да део Старе Србије који је прикључен Црној Гори буде подељен на четири административне области, са центрима у Пљевљима, Бијелом Пољу, Беранама и Пећи.{{sfn|Љушић|2001|p=265}}