Бој на Равњу — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 59:
У току августа [[1813]]. године, устаничке снаге у [[Мачва|Мачви]] које су предводили [[Прота Матија Ненадовић|Прота Матеја Ненадовић]], [[Стојан Чупић]], [[Зека Буљубаша]] и други, успешно су задржавали турске продоре који су ишли поред [[Сава|Саве]]. Устаници су ту ископали низ малих шанчева и ту дочекивали турску војску. Када је ту стигао и [[Милош Обреновић]] са рудничком војском и [[Петроније Шишо]] са својим момцима, устаници граде и добро утврђују огроман [[Шанац (пољско утврђење)|шанац]], између Саве и [[Засавица|Засавице]] у Равњу, који је у продуженој линији имао 560 корака између Саве и Засавице. Зека Буљубаша се са својим хајдуцима сместио на десном крилу шанца, а до њега Петроније Шишо. На овом шанцу први се нашао [[Сима Катић|војвода Сима Катић — Прекодринац]]. После њега су дошле војводе Милош Обреновић са Рудничанима, прота Матеја са Ваљевцима, Лука Лазаревић, Стојан Чупић са Мачванима и Зека Буљубаша са својим голаћима из Парашнице.
Тако се на Равњу окупило око 3.000 устаника са око пет топова, док је Турска војска бројала око 15.000 људи на челу са везиром Али-пашом Деренделијом и његовим
Седамнаестог дана борбе, односно 17. септембар 1813. године на сцену ступају Зека Буљубаша и његови голаћи и чувени мегданџија Петроније Шишо са својим ускоцима. Они су штитили одступницу српским вођама и осталим преживјелим устаницима. Док су имали барута бранили су ланац пушкама, а кад им је нестало муниције исукали су ножеве и тако нападали Турке. Они су се хватали са турцима у коштац и у тој борби прса у прса изгинули су сви голаћи заједно са својим командантом Зеком Буљубашом.
| |||