Бранко Пешић — разлика између измена

Бранко Пешић се пуних девет година, од [[1965]]. до [[1974]]. налазио на функцији председника [[Скупштина града Београда|Скупштине града Београда]], а претходно је четири године, од [[1961]]. до [[1965]], као секретар Градског комитета [[Савез комуниста Југославије|Савеза комуниста]] и председник Градског одбора [[Социјалистички савез радног народа Југославије|Социјалистичког савеза радног народа]] био у врху власти главног града тадашње [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичке Федеративне Републике Југославије]] и [[Социјалистичка Република Србија|Социјалистичке Републике Србије]]. Са укупно тринаест година учешћа у врху градске власти, од чега девет на њеном челу, постао је [[градоначелник]] са најдужим стажом у историји Београда.{{sfn|Јевтић|2017|pp=99–100}} Поред тога остао је упамћен као један од најпопуларнијих градоначелника, с обзиром да је у време његовог мандата изграђен читав низ капиталних објеката попут — [[Газела (мост)|моста „Газела“]] и [[Мостарска петља|Мостарске петље]], [[Теразијски тунел|Теразијског тунела]], [[Београђанка|Палате Београђанка]], [[Hotel Jugoslavija|хотела „Југославија”]], већег броја спортских објеката, као и више од 80.000 станова у новоизграђеним насељима. На његову велику популарност, утицао је пре свега његов специфичан, готово комшијски однос са грађанима који су били слободни да му се обрате за решавање својих комуналних проблема. Многи грађани долазили су лично код њега кући да му се пожале на разне проблеме, а његов број телефона скоро сви су знали и били слободни да позову. Важио је за човека из народа, скромног и без првилегија и протокола. Као градски, а касније републички и савезни функционер, имао је право на службену кућу или стан, али он то никада није користио, већ је читав живот провео у породичној кући, коју је његов отац изградио 1909. у Улици Цара Душана у Земуну. Није користио службени аутомобил, ни возача, већ се улицама возио својим приватним аутомобилом ([[Пежо 504]] и [[Опел аскона]]) и имао обичај да повезе суграђане који су чекали аутобус. Упркос разним обавезама, одлазио је на састанке Месне заједнице у Горњој вароши и налазио време за проблеме својих комшија. Као градоначелник, а и касније, увек се интересовао за дешавања у Земуну и помагао у борби за уређење инфраструктуре, за доградњу блока у КБЦ Земун и др.{{sfn|АСШЦ|1988|p=12}}{{sfn|Јевтић|2017|p=8}}<ref name="Политика1">{{Cite web|url=http://www.politika.rs/scc/clanak/348499/Gradonacelnik-koji-je-podigao-Gazelu-i-pevao-becarce|title=Градоначелник који је подигао „Газелу” и певао бећарце|website=www.politika.rs|date=4.2.2016}}</ref><ref name="Политика2">{{Cite web|url=http://www.politika.rs/scc/clanak/348560/Secanje-na-Branka-Pesica|title=Сећање на Бранка Пешића|website=www.politika.rs|date=4.2.2016}}</ref>
 
[[Датотека:Stevan Kragujevic, Holandska kraljica Julijana i Branko Pesic,Park prijateljstva, Novi Beograd, sep 1972.jpg|лево|мини|300п|Са холандском краљицом [[Јулијана од Холандије|Јулијаном]] у [[Парк пријатељства|Парку пријатељства]] 1972.]]
О њему су кружиле многе „урбане легенде“, а према једној од њих на почетку градоначелничког мандата провозао је [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]] улицама Београда и лично му показао шта све недостаје да би Београд постао [[метропола]] каква заслужује да буде главни град [[Југославија|Југославије]], након чега је добио његову подршку у реализацији капиталних пројеката.<ref name="Политика1" /><ref name="Политика2" /> У кабинету Бранка Пешића, своју политичку каријеру започео је [[1966]]. тада млади правник и партијски активиста [[Слободан Милошевић]]. Каснији председник [[Србија (1990-2006)|Србије]] и [[Савезна Република Југославија|СР Југославије]], налазио се најпре 1966—1968. на дужности референта за информирсање, а након повратка из војске, био је 1969—1970. руководилац Службе за организацију информационог система града Београда. Из Скупштине града, на предлог пријатеља [[Иван Стамболић|Ивана Стамболића]], Милошевић је прешао у фирму „Техногас”, где је [[1973]]. постао генерални директор.{{sfn|Марковић|2015|pp=160–163}}{{sfn|Марковић|2015|pp=180–181}}
 
 
=== Изградња саобраћајне инфраструктуре ===
[[Датотека:Gazela Bridge, Belgrade (2011 renovated).jpg|300px|мини|леводесно|[[Gazela (most)|Мост „Газела”]], грађен од 1966. до 1970.]]
Решавање саобраћајних гужви у Београду био је један од првих великих проблема, са чијом реализацијом је кренуо Бранко Пешић. План изградње ауто-пута кроз Београд био је предвиђен још Генералним урбанистичким планом из [[1950]], а прва пројектантска разрада израђена је [[1960]]. и њом је покренуто питање изградње моста преко [[Сава|Саве]]. Када је [[1966]]. отпочела изградња [[Gazela (most)|моста „Газела”]], по пројекту [[Милан Ђурић (инжењер)|Милана Ђурића]], Бранко је настојао да обезбеди средства за изградњу модерног [[ауто-пут]]а који би се надовезао на овај мост. Јуна [[1967]]. Скупштина града усвојила је урбанистички пројекат ауто-пута кроз Београд, у дужини од 9,5 километара (од Бежанијске косе до Аутокоманде), који су израдили архитекта [[Бранислав Јовин]] и инжењер Јован Катанић. Схватајући значај овог пројекта, Бранко му је дао велику подршку, настојећи да обезбеди средства за његову реализацију. Како је ауто-пут кроз Београд требао да буде део [[Auto-put Bratstvo i jedinstvo|ауто-пута „Братство и јединство”]], који је повезивао [[Љубљана|Љубљану]], [[Загреб]], Београд, [[Ниш]] и [[Скопље]], сматрао је да део трошкова његове изградње треба да сноси федерација,{{напомена|Изградњу ауто-пута и моста „Газела” финансирао је град Београд са око 60%, а остатак средстава обезбедили су федерација 22% и СР Србија 18%{{sfn|Ристановић|2009|pp=440}}}} али се томе успротивио [[Едвард Кардељ]] председник [[Скупштина СФРЈ|Скупштине СФРЈ]]. Главне замерке пројекту биле су ширина коловоза са три саобраћајне траке, као и две велике саобраћајне петље — [[Mostarska petlja|Мостар]] и [[Аутокоманда]]. Отпор пројекту пружио је и [[генерал]] [[Иван Гошњак]], савезни секретар за народну одбрану, јер jе део трасе ауто-пута пролазио преко земљишта које је било у поседу [[Југословенска народна армија|Југословенске народне армије]]. Својом упорношћу, Бранко је успео да пројекат добије подршку Јосипа Броза Тита, након чега је [[1968]]. кренула његова реализација.{{sfn|Јевтић|2017|p=138}}{{sfn|Аутопут|1970|p=}}<ref name="B92">{{Cite web|url=https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2018&mm=10&dd=02&nav_id=1450542|title=Zašto je Branko Pešić svako malo Kardelju isključivao struju?|website=www.b92.net|date=1.10.2018}}</ref>{{sfn|Радоњић|Николић|2011|pp=203–204}}
 
[[Датотека:Studentske demonstracije u Beogradu 1968 (2).jpg|300px|мини|деснолево|Са Вељком Влаховићем и Милошем Минићем приликом разговора са студентима, јуна 1968.]]
Упоредо са изградњом ауто-пута, 1968. кренула је изградња нове трасе и измештање старе трасе железничке пруге, која је пролазила кроз [[Земун]]{{напомена|Стара железничка станица Земун налазила се преко пута хотела „Југославија”<ref name="Стара пруга">{{Cite web|url=https://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:479964-BG-price-Zemunska-zeleznica-tutnjala-kraj-reke-prvi-putnik-kralj-Milan|title=Beogradske priče: Zemunska železnica tutnjala kraj reke, prvi putnik kralj Milan|website=www.novosti.rs|date=26.02.2014}}</ref>}} и ометала даље ширење [[Нови Београд|Новог Београда]]. Како би се убрзала изградња ова два велика пројекта, организована је омладинска радна акција „Нови Београд 68” на којој је учествовало више од 5.000 омладинаца из читаве Југославије.{{sfn|Čukić|Kokotović|1981|p=266}} У току ове радне акције, 2. јуна 1968. у сали Радничког универзитета, на Новом Београду дошло је до сукоба између бригадира и студената, што је био повод за избијање [[Студентске демонстрације у Југославији 1968.|студентских демонстрација]]. Сутрадан 3. јуна, када је колона студената-демонстраната, кренула из [[Студентски град (Нови Београд)|Студенског града]] према центру Београда, била је заустављена од стране [[Милиција СФРЈ|милиције]] код железничког подвожњака у близини [[Палата Србије|Палате федерације]]. Међу студенте тада је дошла група државно-партијских функционера, са циљем да их одврати од одласка у град и позове на преговоре. Поред Бранка, у овој групи налазили су се [[Вељко Влаховић]], [[Мирослав Печујлић]], [[Милош Минић]], [[Драги Стаменковић]], [[Стеван Дороњски]] и др. Након неуспелих преговора, дошло је до интервенције припадника милиције и студенти су претучени и растерани. Након тога, заједно са Влаховићем, Минићем и [[Ђурица Јојкић|Јојкићем]], Бранко је отишао у Студенстки град на поновне преговоре са студентима, али се због огорчености претучених студената, заједно са [[Никола Бугарчић|Николом Бугарчићем]], нашао се на мети критике побуњених студената.<ref>{{Cite web|url=https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:730053-Susret-bliske-vrste-kod-podvoznjaka|title=Susret bliske vrste kod podvožnjaka|website=www.novosti.rs|date=29.05.2018}}</ref><ref>{{Cite web|url=https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:736347-Branko-Pesic-na-meti-studenata|title=Branko Pešić na meti studenata|website=www.novosti.rs|date=03.07.2018}}</ref>{{sfn|Радоњић|Николић|2011|pp=201–202}}