Иван Мажуранић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 32:
Иван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски [[бан]]). Потиче из имућне грађанско-тежачке, пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука [[Ивана Брлић-Мажуранић]] хрватска књижевница.<ref>"Правда", Београд 18. децембар 1937.</ref>
Родио се у хрватском приморју, у "Новом". Гимназију је завршио у Ријеци, где је добро научио мађарски језик.
Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању (помирењу) Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара<ref>"Мале новине", Београд 1890.</ref>, а пошто је поравнање обављено укинута је Дворка канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Именован је септембра 1873. године за хрватског бана<ref>"Глас народа", Нови Сад 9. септембра 1873.</ref>, и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање ("бана пучанина"<ref>"Време", Београд 1936.</ref>) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу,<ref>"Дело", Београд 1. април 1899.</ref>, претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је "издајицом".<ref>"Звезда", Београд 1. јануар 1901.</ref>
У „[[Даница (часопис)|Даници]]“ је, од самог почетка, био један од најзапаженијих и најизразитијих песника, а као човек необично уман, темељног образовања и пространих видика, препородни покрет схватио је дубље од многих, у пуном тоталитету културно-политичких интенција и нијанси. И Мажуранић се озбиљно спремао за своје велико дело. Од првих стихова (Винодолски долче, да си здраво!) које пише 16-годишњи ђак ријечке гимназије као поздрав своме завичају, до допуне [[Иван Гундулић|Гундулићева]] „[[Осман (еп)|Османа]]“ ([[1844]]), дуг је и стрм пут; али у тренутку кад се латио тога посла, он је тај пут већ свладао: и разјашњење [[метричких]] проблема везаних за [[Хрватски језик|хрватски језични израз]], и [[вергилије|вергилијански]] [[еп]] с искуством које из њега произлази, а тиче се односа историје и поезије.
| |||