Иван Мажуранић — разлика између измена

м
Иван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски [[бан]]). Потиче из имућне грађанско-тежачке, пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука [[Ивана Брлић-Мажуранић]] хрватска књижевница.<ref>"Правда", Београд 18. децембар 1937.</ref>
 
Родио се у хрватском приморју, у "Новом". Гимназију је завршио у Ријеци, где је добро научио мађарски језик. Започео је филозофију у Загребу, а друге школске 1834/35. године слушао је у Мађарској у Сомбатхељу,<ref>Милорад Живанчевић. "Иван Мажуранић", Београд-Загреб 1985.</ref> па се 1835. године вратио у Хрватску. Окончао је правне науке у Загребу, и касније стекао докторат. Отворио је адвокатску канцеларију у Горњем Карловцу и укључио се у јавни живот. У Загребу је 1835. године пришао Гајевом народном покрету. Био је један од његових најватренијих присталица. У Гајевој "Даници"<ref>"Отаџбина", Београд 1. јул 1880.</ref> је исте године објавио свој првенац, "Оду" Људевиту Гају. Међутим започео је књижевни рад као "мађарски песник", објавивши 1832. године у Ријеци, "Опроштајну песму", на мађарском језику.<ref>Милорад Живанчевић, наведено дело</ref> Радио је током 1841. године на "Немачко-илирском рјечнику". Писао је политичке чланке у новинама: "Народне новине" и "Словенски југ". Револуционарне 1848. године постао је члан Хрватско-словенске депутације која је требало да иде у Беч да ради на уређењу аустријске државе. Између 1850-1860. године био је главни одветник за Хрватску и Славонију и потом и државни саветник.
 
Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању (помирењу) Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара<ref>"Мале новине", Београд 1890.</ref>, а пошто је поравнање обављено укинута је Дворка канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Именован је септембра 1873. године за хрватског бана<ref>"Глас народа", Нови Сад 9. септембра 1873.</ref>, и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање ("бана пучанина"<ref>"Време", Београд 1936.</ref>) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу,<ref>"Дело", Београд 1. април 1899.</ref>, претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је "издајицом".<ref>"Звезда", Београд 1. јануар 1901.</ref>