Историја Црне Горе — разлика између измена

Према традиционалној периодизацији, општа историја Црне Горе се дијели на неколико главних периода, почевши од протоисторијског и античког, преко средњевијековног и нововијековног, до савременог. Током позног античког периода, највећи дио данашње Црне Горе припадао је римској провинцији [[Превалис|Превалитани]], која је пропала у вријеме сеобе народа, када су се на тим просторима населили [[Досељавање Срба у југоисточну Европу|Срби]].{{sfn|Moravcsik|1967|p=}}{{sfn|Ферјанчић|1959|p=}} Током раног средњег вијека, јужна половина данашње Црне Горе спадала је у област [[Дукља|Дукље]], односно [[Зета (географска област)|Зете]], док је сјеверна половина припадала тадашњој [[Кнежевина Србија у раном средњем веку|Кнежевини Србији]]. У исто вријеме, најзападнији дио данашње Црне Горе припадао је [[Травунија|Травунији]].{{sfn|Ковачевић|1967|p=279-444}}

Грчки градови, угрожени од Илира, обратили сусе за помоћ Ахајцима, Етолцима и Римљанима. Као разлог за своје мијешање Рим је навео опсаду Исе и гусарење Илира по Јадранском мору. Римски посланици, браћа Луције и Гај Коруканија и исејски посланик Клеопор, упућени су Теути. Један од посланика је по повратку убијен, а Римљани 229. године започињу рат, упркос покушајима Теуте да наведени инцидент изглади. На Илире су послати [[Конзул (магистрат)|конзул]]и Гнеј Фулвије и Аул Постумије. Димитрије Хварски прилази без борбе Римљанима и предаје им Коркиру, а затим падају и градови Епидамнос и Аполонија. Са доласком зиме римске се легије повлаче, штитећи освојене територије. Године [[228. п. н. е.]] Теута, која се повукла у [[Рисан]], тражи мир са Римом и тако губи већи дио своје територије. Овим мировним уговором остварила се римска политика разбијања савеза племена и моћи Илира на супротној обали Јадранског мора.

Као провинција формирана је у вријеме владавине [[Октавијан Август|Октавијана Августа]]. [[Конзул (магистрат)|Конзул]] Вибије Постум (Vibius Postumus vir consularis, praepositus Dalmatiae) помиње се у 8. години нове ере као заповједник [[Далмација (римска провинција)|Далмације]]. Од 11. године нове ере постаје царска провинција, на челу са [[Легат (титула)|легатом]]. У овој провинцији ропство је било веома слабо развијено, а основ економике су чиниле старе привредне гране: земљорадња и сточарство.

'''Зета у доба Балшића''' је историографски назив за српску средњовековну област [[Зета (географска област)|Зете]] у доба владавине великашке династије [[Балшићи|Балшића]], од око 1360. до 1421. године. Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне делове данашње [[Црна Гора|Црне Горе]] и северне делове данашње [[Албанија|Албаније]], а привремено се ширила и на неке друге области у непосредном сусједству. Након изумирања владарског рода Балшића (1421), Зета је постала део [[Српска деспотовина|Српске деспотовине]].{{sfn|Ћирковић|1970b|p=3-48}}{{sfn|Божић|1970a|p=49-133}}

Значајна прекретница у историји старе [[Стара Црна Гора|Црне Горе]] означена је избором владике [[Данило I Петровић Његош (митрополит)|Данила Петровића Његоша]] (1697), чиме је започело ново раздобље током кога су Црном Гором управљале [[Српска православна црква|српске православне]] владике из куће [[Петровићи Његоши|Петровића Његоша]], који су поред положаја духовних старешина стекли и положај народних поглавара.{{sfn|Станојевић|1975c|p=}} Ово раздобље је трајало до успостављања свјетовне власти и стварања [[Књажевина Црна Гора|Књажевине Црне Горе]] (1852).

Право ослобођавање Црне Горе од Турака започиње управо са [[Данило I Петровић Његош|владиком Данилом]], из племена Петровића-Његуша (1700—1735). За његово вријеме везана је истрага домаћих потурица, која се сматра као прво право дјело дефинитивног раскида с Турцима, Као такво прославио га је Владика Петар II Његош у Горском Вијенцу и народна традиција ЦГ. Та истрага је спорна, исто као и њен датум. Данас се узима обично, да је исељавање исламизираног становништва са простора Црне Горе био дуготрајан, континуиран процес.

Петра I наслиједио је као владика и владалац [[Петар II Петровић Његош|Петар II]] (1830—1851). Његош је рођен у селу [[Његуши (Цетиње)|Његуши]], надомак [[Цетиње|Цетиња]]. Образовао се у неколико црногорских манастира и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе по смрти свог стрица [[Петар I Петровић Његош|Петра I]]. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских и брђанских племена и успостављање централизоване државне власти. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замјене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским и брдским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са [[Османско царство|Османским царством]] и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од [[Visoka porta|Високе порте]]. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих световних власти зарад уједињења са ужом Србијом. Његош је поштован као пјесник и философ, а најпознатији је по својој епској поеми „''[[Горски вијенац]]''“, која се сматра за ремек-дјело српске књижевности. Друга његова важна дјела су „''[[Луча микрокозма]]''“, „''Огледало српско''“ и „''[[Лажни цар Шћепан Мали]]''“. Он је дефинитивно рашчистио питање с гувернадуровићима (Радоњицима који су му, помагани од Аустрије, чинили доста тешкоћа приликом преузимања власти. Радоњића породица прогнана је 1830 из ЦГ — Петар II наставио је унутрашње реформе свога стрица, увео је сенат, створио »гвардију«. Преко [[Новица Церовић|Новице Церовића]] је организовао убиство турског феудалца Смаил-аге Ченгића. Имао је доста тешкоћа с првим пореским уредбама, али је ипак успио. У спољашњој политици није имао никаква већег удјела; његови односи са сусједним пашама имали су читаво вријеме локални карактер. Његов пјеснички рад створио му је висок глас у књижевности; Горски Вијенац несумњиво је најинтензивније и најинтелектуалније пјесничко дјело у српској историји. Петар II умро је млад, 19/10 1851. Његош је сахрањен у малој капели на [[Ловћен]]у, коју су срушили [[Аустроугарска|Аустроугари]] у [[Први светски рат|Првом свјетском рату]], а по њеној обнови, касније су је срушили и комунисти 1974, по наредби Јосипа Броза Тита, јер је представљала симбол уједињења Срба. Његови остаци су премјештени у [[Цетињски манастир]], а потом у обновљену капелу 1925. Капела је уз подршку југословенске комунистичке владе 1974. срушена и замијењена [[Иван Мештровић|Мештровићевим]] маузолејом. Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павале Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева [[1463]]. године падом српске Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/834563993|title=An den Anfängen der serbischen Philologie : Salo debeloga jera libo azbukoprotres von Sava Mrkalj (1810-2010) = Na pocecima srpske filologije : Salo debeloga jera libo azbukoprotres Save Mrkalja (1810-2010)|date=2012|publisher=Peter Lang|others=Marković, Gordana Ilić., Kretschmer, Anna., Okuka, Miloš.|isbn=9783653024746|location=Frankfurt|oclc=834563993}}</ref><ref>{{Cite journal|last=Растовић|first=Александар|date=2017-03-17|title=ПРОСВЕТА И КУЛТУРА КАО ФАКТОР ПОВЕЗИВАЊА СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ|url=http://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3308|journal=ПОЛИТЕИА|volume=1|issue=6|doi=10.7251/POL1306113R|issn=2232-9641}}</ref> Године [[1837]]. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и световни поглавар [[Срби|српског народа]] у [[Црна Гора|Црној Гори]], у којој је била јака национална свијест и [[Традиционални морал|патријархални морал]], али у којој је владала домаћа [[анархија]], племенска суревњивост и [[крвна освета]]. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео [[порез]]. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога [[Патриотизам|родољуба]], који је свом душом био предан [[народ]]у. ''„Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“'', писао је он. Један документ из архиве у [[Трст]]у говори о томе да је владика ''ди Монтенегро'' приведен и саслушан због продаје скупоценог накита. То је било сушне [[1847]], када је за куповину жита продао одликовање добијено од [[Клеменс Венцел фон Метерних|Метерниха]]. На нивоу [[Митрополија црногорско-приморска|Митрополије црногорско-приморске]], [[19. мај]] је установљен као датум празновања Његоша као [[Светац|светитеља]]. На својој првој икони, која је 19. маја [[2013]]. унијета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву [[Петар I Петровић Његош|Светог Петра Цетињског]], а у лијевој свитак са стиховима из „Луче микрокозме“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“.<ref>{{Cite journal|last=Шево|first=Љиљана|date=2016-12-21|title=ПОСТАНАК, АРХИТЕКТУРА И ИКОНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА У КОЗАРЦУ|url=http://doisrpska.nub.rs/index.php/GUARS/article/view/2777|journal=ГЛАСНИК УДРУЖЕЊА АРХИВСКИХ РАДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ|volume=1|issue=8|doi=10.7251/GUARS1608045S|issn=1840-4626}}</ref> Након смрти владике [[Петар II Петровић Његош|Петра II Петровића Његоша]] [[1851]], његово место је наследио [[Данило I Петровић Његош (књаз)|Данило Петровић]].

[[Датотека:Knjaz Danilo.jpg|мини|десно|200п|Књаз [[Данило I Петровић Његош (књаз)|Данило I Петровић Његош]] (1852-1860)]]

С Петром II престаје теократска влада у ЦГ Владичин насљедник, Данило (1851—1860), узео је, с пристанком рускога цара Николе I, титулу кнеза. То стварање свјетовне кнежевине од ЦГ довело је до [[црногорско-турски рат (1852—1853)|рата с Турцима 1852/53]], из кога је ЦГ изишла без тежих посљедица, интервенцијом [[Аустроугарска|Аустрије]] и [[Русија|Русије]]. Кад је Турска, на Париском конгресу, дала изјаву, да ЦГ сматра за саставни дио свога подручја, довело је то до нових сукоба. Године [[1855]], на иницијативу кнеза [[Данило I Петровић Његош (књаз)|Данила]] донесен је ''„[[Законик књаза Данила|Законик Данила I, господара Црне Горе и Брда]]“'' касније познат као ''„Данилов законик“'', којим је књаз наставио реформе у земљи. Најзначајније одредбе су оне које се односе на уставноправна питања- на положај човјека и грађанина, на положај књаза као врховног господара, на права и положај судова, обавезе грађана у одбрани отаџбине... Овај законик је имао 95 чланова. Кнез Данило предузео је дипломатску акцију, да изради признање црногорске независности, а кад то није донијело жељеног резултата, он је кренуо и устаничку акцију по сусједним областима. 1857 избио је устанак [[Лука Вукаловић|Луке Вукаловића]]. Да пресијече опасне нити и посједне [[Грахово (Никшић)|Грахово]] као легло одметника и спорно мјесто, кренула је турска војска, крајем априла 1858, на границу. 1/5 1858 дошло је до велике борбе на Граховцу, у којој су Турци страховито поражени. Иза тога дошло је одмах посредовање Француске и других великих сила, које изведоше разграничење ЦГ и тим признадоше, ма и у пола, њену државну егзистенцију. 1/8 1860 погинуо је кнез [[данило Петровић|Данило]] у [[Котор]]у, као жртва [[атентат]]а.

Турска је ослабила после пораза од Италије [[1911]]. године у рату за Либију. Тадашњу ситуацију си искористиле Балканске земље и склопиле двојне савезе (Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка). Прва у рат улази Црна Гора '''8. октобра 1912. године''' и делује ка Санџаку, граници са Србијом, и ка Скадру, који је уз велике жртве освојила. Црна гора је, 26. септембра 1912. године, објавила рат [[Османско царство|Османлијском царству]]. Ратна дејства против Османлијског царства започела су истог дана кад је објављена прокламација о објави рата. Ујутро, 26. септембра, са брда Горице, Краљев син Петар испалио је први топовски метак према турском утврђењу. Овом чину присуствовао је и [[Никола I Петровић|краљ Никола]]. Усљедио је напад Зетског одреда на утврђење око [[Тузи]], и њихово освајање. Пут црногорској војсци према [[Скадар|Скадру]] био је отворен. Крајем октобра 1912. године започела је опсада града. Готово у исто врјеме и Приморски одред је из рејона [[Бар]]а кренуо према Тарабошу и Бојани. Након заузимања Османлијских утврђења одред је посљедних дана октобра опсјео [[Скадар]] и заузео [[Љеш]] и [[Свети Јован (Медовски)|Медову]]. Док су трајале операције Зетског и Приморског одреда за опкољавање Скадра, Источни одред је кренуо према Полимљу и Метохији. За нешто мање од тридесте дана од 26. септембра до 22. октобра Црногорска војска заузела је [[Мојковац]], [[Беране]], [[Бијело Поље]], [[Рожаје]], [[Пљевља]], [[Плав]], [[Гусиње]], [[Пећ (град)|Пећ]] и [[Ђаковица|Ђаковицу]]. До краја октобра (почетка новембра по новом календар) у сви новоослобођеним крајевима успостављена је црногорска власт. Након завршетка операција већи дио Источног одреда пребачен је у [[Скадар]]. Фебруара 1913. године, црногорској војсци су се у напад на [[Скадар]], прикључиле и србијанске трупе. Садејство србијанске и црногорске војске трајало је до почетка априла. Чим су велике силе одлучиле да Скадар мора припасти припасти новоформираној држави [[Кнежевина Албанија|Албанији]], србијанске трупе су напустиле опсаду. Тада црногорска војска, упркост опомени [[Аустроугарска|Аустроугарске]]<nowiki/>и [[Руска Империја|Русије]], започиње општи напад на град. Након жестоке борбе, црногорска војска је, априла 1913. године, успјела да га заузме. Јуриш на добро утврђен град, коштао је црногорску војску 2000 људи. Након заузимања [[Скадар|Скадра]], притисак великих сила, [[Аустроугарска|Аустроугарске]] , постао је још јачи, а захтјев да се црногорска војска повуче добио је значење ултиматума. Да би црногорску војску приморала на повлачење [[Аустроугарска]] је затворила границу према Црној Гори и запријетила да ће заузети [[Бар (Црна Гора)|Бар]]. У оваквој ситуације Црна Гора је крајем априла морала донијети одлуку о напуштању [[Скадар|Скадра]]. Убрзо након тога, у [[Лондон]]у је 30. маја 1913. Потписан уговор о миру, којим је окончан рат балканских савезница против [[Османско царство|Османлијског царства]]. Одлукама овог мировног уговора царство се након пет вијекова повуколо са Балкана. Стварањем Албаније под притиском Аустроугарске Црна Гора предаје Скадар Албанцима. Турска објавила капитулацију. '''Миром у Лондону 30. маја 1913. године''' подељене територије, али Бугарска није задовољна па су територије коначно биле подељене '''Букурештанским миром 10. августа 1913. године.''' Црна Гора добија Санџак и границу са Србијом.

Послије првих успјеха, устанак је дошао у кризу. Долазило је до супротног гледишта официра бивше краљевске војске и припадника КПЈ по питању новије власти. Комунисти су највише полагали пажње на уништавање старог апарата и кажњавање свих оних који су служили Италијанима. Затим су приступили стварању народне војске на читавој територији. Насупрот њима, официри су били за очување старог, предратног стања и нису се залагали за нови начин владања. То их је одвело у супротним правцима и већина официра је приступила покрету [[Драгољуб Михаиловић|Драже Михаиловића]] на [[Равна гора (висораванСрбија)|Равној гори]]. Послије великог раскола између комуниста и четника Драже Михаиловића, отпочео је крвави грађански рат. Године 1942, Црна Гора је била поприште најкрвавије братоубилачке борбе. Послије завршетка немачке офанзиве у западној Србији крајем 1941. главнина четничких снага се повукла у Црну Гору, док се партизанска главнина након краћег задржавања у Санџаку, такође повукла у Црну Гору. До првих сукоба у Црној Гори је дошло код града Колашина. Послије протјеривања четничких снага, период владавине КПЈ у Колашину је био пропраћен великим ликвидацијама неподобних, конфискацијама њихове имовине и злочину који је познат као „Пасје Гробље“. Четници Драже Михаиловић су преузели поново Колашин половином 1942. године.

Међу устаницима је био велики број српских националиста, познатих под именом бјелаши, који су раније заступали тјешње везе са Србијом, и бивши официри српско-југословенске војске, међу којима су неки тек били пуштени из логора за ратне заробљенике. Официри су командовали одредима, док су [[политички комесар]]и били из редова комуниста, који су водили организацију устанка. Устаници су преузели контролу над мањим градовима и селима већ у раној фази устанка. Током борби за [[Беране]] истакао се капетан [[Павле Ђуришић|Ђуришић]]. Међутим, 67.000 италијанских војника је повратио контролу над градовима у путевима за шест мјесеци, а у томе су им помагале муслиманске и албанске нерегуларне снаге из пограничних крајевма који су штитили бокове Италијанима. Италијански војни гувернер Црне Горе [[Алесандро Пирцио Бироли]] је наредио да се угуши устанак, али је својој војсци наредио да се избјегавају акти „освете и бескорисне суровости“. И поред тога, у сламању устанка, на десетине села је спаљано, на стотие особа је убијено и око 10-20.000 Срба-Црногораца је интернирано. Муслиманским и албанским нерегуларцима је на кратко дозвољено да пљачкају и пале села. Између комунистичких вођа устанка и националиста који су учествовали у њему дошло је до раздора. Националисти су сматрали да је устанак угушен и жељели су да се борба заустави, док су партизани били одлучни да се настави са борбом. Током јесени националисти су успоставили контакте са Италијанима и понудили им да им помогну у борби против партизана. Потом су се националисти, међу којима и Ђуришић, који је био популаран у свом племену [[Васојевићи]], повукли у брдовиту унутрашњост Црне Горе. Циљ националиста је био да се избјегава провоцирање Италијана, али да се бране планинска села ако буду нападнута. У сјеверној Црној Гори, Брдима и Старој Рашкој постојала је јасна подјела између комуниста и националиста-монархиста. Националисти су имали тјешње везе са Србијом, и непријатељски став према муслиманима. Комунисти су жељели да се настави са борбом и револуцијом, па су се окренули и против својих класних непријатеља. [[Усташе|Усташки]] утицај над муслиманима у [[Санџак (област)|Санџак]]у и прогони Срба из области припојени италијанској марионетској држави Великој Албанији су утицали на националисте да се посвете борби против локалних муслимана и Албанаца. Ипак, устанак против Италијана се смањеном жестином наставио до децембра 1941.

Послије сламања устанка, у Црној Гори је почетком [[1942]]. избио грађански рат у коме су учествовали [[Народноослободилачка војска Југославије|партизани]] и [[Југословенска војска у отаџбини|четници]] на једној страни борећи се против црногорских федералиста и окупатора на другој, као и између себе. Како је Други свјетски рат одмицао, сукоб је попримао све већи обим. Између марта и јуна 1942. четници су стекли превласт у Црној Гори, дјелимично захваљујући оружју и опреми који су добили од Италијана по споразуму који је са Италијанима склопио [[Бајо Станишић]], а дијелом и слабљењу партизана, којем су у великој мјери били криви партизански "ексцеси" и ратни злочини, услљед тзв. "[[лијева скретања|лијевих скретања]]". Италијанима је главни циљ споразумијевања с четницима био да губитке својих трупа сведу на минимум. Стога су много полагали на помоћ четника у [[Трећа непријатељска офанзива|Трећој непријатељској офанзиви]] за избацивање партизана из Црне Горе и источне [[Херцеговина|Херцеговине]] у прољеће 1942. Ђукановић је као вођа црногорских четника 24. јула 1942. потписао споразум са представником италијанске војске [[Алесандро Пирцио Бироли|Алесандром Пирцио Биролијем]]. По том споразуму, црногорски четници су легализовани, обавезали су се да ће помагати Италијанима у борби против [[Народноослободилачка војска Југославије|партизана]], а заузврат ће добијати оружје, муницију и плате. Црна Гора је подијељена на три зоне које су обезбјеђивале четничке јединице [[Бајо Станишић|Баје Станишића]] и [[Павле Ђуришић|Павла Ђуришића]], као и Ловћенска бригада [[Зеленаши|зеленаша]] [[Крсто Поповић|Крстa Зрнова Поповића]].{{sfn|Tomasevich|1975|p=}}{{sfn|Pavlowitch|2008|p=}} Овај споразум је Ђукановића начинио фактичким вођом Црне Горе и он је то место задржао до смрти. Независној Држави Црној Гори је прикључен и највећи дио [[Санџак]]аСанџака, иако је она у тим границама постојала само на папиру, и само мали дио њене територије је контролисала тадашња квислиншка власт. [[Бока которска|Бока Которска]] (млетачки Катаро) бива прикључена(анексирана) Италији све до септембра [[1943]]. године. Унутар Црне Горе, веома активан је био [[Црногорски добровољачки корпус]] под командом Павла Ђуришића. Од октобра 1943, Дрљевић је отишао у егзил. У НДХ формира Црногоско државно вијеће 1944. године, које је функционисало као влада у егзилу. Крајем септембра 1943, након [[Капитулација Италије|капитулације Италије]], НДХ је формално прогласила анексију бившег италијанског „Протектората Црна Гора“ и италијанске „Провинције Катаро (Бока Которска)“, али ово није признато од стране Њемачке. Цјелокупна Црна Гора је остала под контролом њемачке врховне команде. "[[Црногорска народна војска (1945)|Црногорска народна војска]]" је касније формирана под притиском Анте Павелића и Дрљевића од остатака четничких јединица Павла Ђуришића. Децембра 1944. године њемачке трупе су напустиле Црну Гору и тада партизани улазе у њу, прекидајући постојање ''Независне Државе Црне Горе''. У периоду од 1941. до 1944. године окупатори и домаћи квислинзи су убили десетине хиљада невиних цивила.

Један од највећих симбола довршавања расрбљавања Црногораца је свакако рушење Његошеве капеле на Ловћену. [[Данило I Петровић Његош (књаз)|Књаз Данило]] је извршио [[аманет]], и пренио стричеве остатке на [[Ловћен]] [[1855]]. године. Невријеме и громови су растрошили капелицу али се кнез [[Никола I Петровић|Никола]] послије ратних побједа сјетио да је [[1879]]. године притврди и осигура громобранима. Кад је [[Аустрија]] у [[Први светски рат|Првом свјетском рату]] освојила [[Црна Гора|Црну Гору]], генерални гувернер фон Вебер наредио је да се Његошеве кости пренесу на [[Цетиње]], што је и учињено [[12. август]]а [[1916]]. године. Ископавање су вршили војници и многе кости су, како наводи [[Патријарх српски Гаврило|Владика Дожић]], због непажње изгубљене. Један аустријски војник, Србин, нашао је 3 кошчице непокупљене, узео их, сачувао кроз рат и доставио Цетињу.<ref>{{Cite web|url=http://www.politika.rs/scc/clanak/274689/Posmrtna-golgota-Njegoseva|title=Посмртна голгота Његошева|last=Дубак|first=Будимир|website=Politika Online|access-date=2019-04-17}}</ref> [[23. септембар|23. септембра]] [[1925]]. године, краљ [[Александар I Карађорђевић|Александар Карађорђевић]] је извршио свечан пренос Његошевих костију у капелу и мраморни саркофаг, који је наредио да се изгради посебно за ту намјену. На мјесту старе капеле која је срушена 1974. године подигнут је [[Његошев маузолеј|маузолеј]]. Из титовог брионског транскрипта, капела се наводно морала срушити јер је ту "[[Александар I Карађорђевић|Александар]] вјенчао Црну Гору са Србијом".