Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

 
=== Наставак рата на доњем Дунаву: борба око Голупца ===
С јесени 1426. године Филипо Сколари је прешао Дунав и почео операције око [[Силистра|Силистрије]]. На почетку је имао успеха, али кад су Турци добили појачања био је потиснут и потучен. Убрзо након тога је и умро у [[Липова (Румунија)|Липови]] на Моришу[[Мориш]]у, огорчен због пораза.{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}} У пролеће 1427. године Жигмундова војска је деловала у Влашкој, где је турски кандидат био коначно поражен, и спремала се да преће и у Бугарску.{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}}{{sfn|Хорват|1924|p=266}} Међутим, обавештен о томе, Мурат II је стигао у Видин, док су његове чете заузеле Нову Оршаву и Северин.{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}}
 
Дана 19. јула 1427. године умро је деспот Стефан.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}}{{sfn|Хорват|1924|p=266}} На вест о његовој смрти пожурио се Жигмунд је пожурио да што пре изврши обавезе уговора у Тати. Од 17. септембра до 19. новембра боравио је у Београду, који му је био свечано предат, после чега је понео ново угарско име Nandor Alba или Nandor Fejervar.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=293}}{{sfn|Хорват|1924|p=266}} Овај град постаће главни бедем за одбрану Угарске од турских провала.{{sfn|Хорват|1924|p=266}} Приликом свечаности краљ је и ''интронисао'' новог деспота Ђурђа Бранковића, који му је дошао са бандеријима и барјацима и, клекнувши, заклео му се на верност, а он му је том приликом дао ''као војводи ({{јез-лат|duci}}) и деспоту државе Рашке и [[Албанија|Албаније]]'' знакове власти: огртач, [[Митра (одежда)|митру]]{{напомена|Односно капу или круну.}} и мач. Ђурађ је Жигмунду са Београдом вратио и северну Мачву, али је, свакако по краљевом одобрењу, задржао њен јужни и западни део са Ваљевом[[Ваљево]]м, [[Крупањ|Крупњем]] и [[Зајача|Зајачом]]. Међутим, заповедник стратешки важног{{напомена|Ова тврђава затвара излаз из дунавског кланца.}} Голупца, војвода Јеремија, није хтео извршити заповест и предати град Угарима без 12.000 дуката одштете. Кад тражену суму није добио, град је предао Турцима, који нису били задовољни враћањем српске територије Угарској.
 
Убрзо потом у Србију је упала турска војска, која је освојила [[Ниш]] и Крушевац и опсела [[Тврђава Ново Брдо|Ново Брдо]]. Да био обезбедио свој престиж у Србији, која је страдала због веза с њим, краљ Жигмунд је послао деспоту војску у помоћ.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=293}} Удружени Срби и Угари поразили су велики одред турске војске код [[Манастир Раваница|Раванице]], а краљ је за овај успех 19. новембра 1427. нарочито похвалио угарског војводу Николу Бочку. Међутим, Турци нису били потпуно потиснути из земље.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Други турски одред је из Голупца нападао суседна српске и угарске области, а нарочито [[Браничево (област)|Браничево]]. Сам Ђурађ је лично дошао под Голубац и обећавао Јеремији опроштењеопроштај, покушавајући да га на све начине придобије да би повратио град, али војвода не само да није попуштао, него је чак и напао деспота, кад је покушао да са пратњом уђе кроз градске капије.{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}}
 
У пролеће 1428. године под Голубац је, на челу недовољно организоване војске, дошао сам Жигмунд, приписивајући велику важност граду, и опсео га и са копна и са Дунава. Недуго за њим, крајем маја, у браничевску област је дошао и сам султан Мурат. Не смејући да прихвати борбу са надмоћним непријатељем, Жигмунд је пожурио да с њим склопи мир. Међутим, почетком јуна, када је почело повлачење угарске војске, турски заповедник [[Синан-бег]] је вероломно напао њену позадину, у којој се налазио краљ, кога је само Марко де Сентласло, непоштедним пожртвовањем, успео да спаси ропства.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Жигмунд је за овај неуспех нарочито кривио Млечане, који му нису ставили на располагање потребна финансијска средства.
 
Приликом ових борби осетно су настрадали јужни и источни делови Србије, а у опширном запису неког ученог српског калуђера Жигмунд се споменут као ''наш цар'' за разлику од турског, који је назван ''цар језически''.{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Главна последица похода било је Ђурађево признавање турске врховне власти, при чему је постао двоструки вазал.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Међутим, упркос приближавању Турцима, нови деспот је својим држањем стекао поверење угарског краља.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=296}} Наиме, Жигмунд је повељом њега ''целе државе Рашке и Албаније кнеза и вернога деспота'', са пуно признања, примио за угарског вазала.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Као Стефанов наследник он је постао угарски великаш, а добио је и његове поседе у Угарској. Тако је 5. маја 1429. године могао потврдити Дебрецину све његове старе повластице, које је уживао и као Стефанов град.{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}}
 
После Жигмундовог пораза у Србији, а не добивши помоћ од цељског грофа, и краљ Твртко је 1429. године био присиљен да плаћа данак Турцима. Међутим, како то плаћање није извршено, услед краљеве несолвентности, Турци су посели неке од његових градова, међу којима важни [[Ходидјед]] изнад [[Прача (река)|Праче]] и [[Врхбосна|Врхбосну]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=295}}{{sfn|Хорват|1924|p=266}} Како му Жигмунд, услед својих финансијских неприлика, није могао помоћи да откупи те градове, за које су Турци тражили 32.000 дуката, Твртко је молио Млечане за зајам, али је 5. септембра 1430. године одбијен.{{sfn|Ћоровић|1989|p=295}}{{sfn|Хорват|1924|p=266}}
 
=== Цар Светог римског царства и мир са хуситима ===
Анониман корисник