Манастир Копорин — разлика између измена

[[Датотека:Wiki Šumadija XVI Koporin Monastery 260.jpg|250п|мини|Кивот са моштима деспота Стефана]]

Велика обнова Браничевске епархије у другој половини 20. века почиње са епископом Хризостомом, који је на трон епископа браничевских устоличен [[1952]]. године. Великим пожртвовањем и мисионарском делатношћу (између осталог, био је дугогодишњи уредник својевремено многочитаног Православног мисионара), владика Хризостом увећава монаштво и обнавља манастире. Већ [[1953]]. године цело копоринско братство владика Хризостом премешта у манастир [[Манастир Туман|Тумане]], а у копорински манастир доводи младе и образоване монахе. Један од најбитнијих догађаја за новију судбину манастира била је владикина одлука о претварању Копорина у женски манастир. Године [[1958]]. у Копорин долазе девет монахиња из манастира [[Манастир Ћелије|Ћелије]] код [[Ваљево|Ваљева]]. За настојатељицу је постављена [[Сара Ђукетић]]. Под њеном управом, а касније и мати Серафиме, друге игуманије, и данашње мати Агније, манастир Копорин доживљава своју ренесансу: нов конак је направљен 1962, трпезарија 1966, зграда адаптирана у коначиште за народ 1969, главни конак 1977, дозидан анекс трпезарији 1988, „Прокин конак“ 1997...

 

Приликом замене подних плоча у храму у току [[1977]]. године, у северозападном углу брода цркве, испод фреске на којој је приказан Деспот Стефан, пронађене су [[мошти]] које су биле на дну гробнице. Након детаљног антрополошког и палеопатолошког прегледа, који је извршио познати антрополог из Лондона Србољуб Живановић, закључено је да се ради о моштима Светог деспота Стефана. Касније је, детаљним ДНК анализама моштију пронађених у манастиру Манасија, утврђено да у Копорину ипак није био сахрањен Свети деспот Стефан. Свечани пренос моштију обављен је октобра [[1989]]. године.