Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

== Последње године ==
=== Интервенција у Босни ===
Одмах по повратку из Италије, Жигмунд је морао интервенисати у Босни против коалиције организоване против краља Твртка. Наиме, у јесен 1432. године дошло је до рата између њега и деспота Ђурђа. На деспотову страну стали су Турци, који су у лето 1433. године, после Твртковог пораза, истакли [[Радивој Остојић Котроманић|Радивоја]], венбрачног сина краља Остоје, као свог кандидата за босански престо. У јесен 1433. године, добивши обавештења да угарски краљ спрема помоћ Твртку, деспот је прекинуо ратовање да не би изазвао његову освету.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=297}} Угарска војска, која је стигла у Босну током лета 1434. године потиснула је Радивоја и Турке, чак повративши и Ходидјед.{{sfn|Ћоровић|1989|p=297}} Твртко и деспот су се измирили тек почетком 1435. године у Будиму, Жигмундовим посредовањем.{{sfn|Ћоровић|1989|p=299}}
 
=== Путовање Бертрандона де ла Брокијера ===
У то време, 1432./1433. године преко [[Балканско полуострво|Балкана]] и Угарске је путовао учени француски племић [[Бертрандон де ла Брокијер]], утицајна личност на двору [[Бургундско војводство|бургундског војводе]] [[Филип III од Бургундије|Филипа III Доброг]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=297-298}} Као и његов отац, који је учествовао у Никопољској бици, Филип је показивао доста интереса за балканске ствари и кад је почела папина акција у корист балканских хришћана он је послао мудрог Бертрандона да испита прилике на истоку.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=297}} Враћајући се из [[Света земља|Свете земље]], у [[Једрене|Једрену]] се придружио посланству [[Миланско војводство|миланског војводе]] у коме је од султана тражено да Жигмунду уступи Босну, Албанију, Влашку и Бугарску до [[Софија|Софије]], али је султан то одлучно одбио.{{sfn|Ћоровић|1989|p=298}} Забележио је и да су Турци са презиром говорили о угарској борбеној снази.{{sfn|Ћоровић|1989|p=301}} Путујући даље, Бертрандон је стигао у Србију, где је описао деспота. Том приликом је забележио да је деспот је имао велики број имања и у Угарској, цењених на 50.000 дуката, која су била делом наслеђена од деспота Стефана, а делом накнадно добијена од Жигмунда, ''да га начини својим човеком''. Радознали Француз даље бележи, да деспот, из страха од Турака, ''опет више слуша султана него цара''.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=298}}
 
Настављајући ка северозападу, Бертрандон је описао и Београд, чији је заповедник ранији дубровачки поданик [[Матија Таловец]].{{sfn|Ћоровић|1989|p=298}} Из његовог казивања сазнајемо да је један део градске посаде био састављен од немачких најамника и о страху од Турака:
 
{{цитат|За људе из Србије рекоше ми, да се у град никако не пуштају зато што су турски поданици и Турчина слушају; а Угари су непоуздани и Турака се толико боје, да не би смели чувати место и сачекати Турчина и сву силу његову, кад би на град ударио.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=298-299}}}}
 
Прошавши кроз Београд, Бертрандон је наставио према Будиму, где се растао са миланским посланством. Из Будима му је било потребно 5 дана да стигне до Беча[[Беч]]а, одакле је наставио ка [[Бургундија (историјска регија)|Бургундији]]. Много година касније, 1457. године, по налогу свог господара, саставио је путопис ''Путовање преко мора'' ({{јез-фра|Le Voyage d'Outre-Mer}}), у коме је описао запажања на истоку.
 
=== Одбрана од Турака ===
Жигмунд се морао посветити питању Турака. У јужној Угарској су се 1430-их све чешће појављивали турски ''помамници и паликуће'', а најбогатији део земље постао је подручје слободног плена за непријатеља. У угроженим крајевима више пута претио је устанак племића, али до њега није дошло. Магнати, по речима једног савременика, ''зазиру да иду у борбу'' против Турака.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=41}} Да би решио то питање, краљ је 1432. године издао посебну наредбу којом би били установљени посебни гарнизони у јужној Угарској. Коначна наредба те врсте, ипак је издата 12. марта 1435. године у Будиму. Подручје јужно од Драве поделио је у 3 табора. Јужни или хрватски табор, био је састављен од 5 бандерија, од којих су по једну давали краљ и хрватски бан и кнезови цетински, [[Крбавско поље|крбавски]] и сењски. Том табору су припадали и Дубровчани и [[Власи (Романи)|Власи]]. Средњи или славонски табор био је такође састављен од 5 бандерија, у које су по 500 војника доводили славонски бан, загребачки бискуп, врански приор{{напомена|Као господар [[Дубица (жупа)|Дубичке жупаније]].}}, кнезови Благајски и магнат [[Владислав Тот од Суседграда]]. У источни или усорски табор мачвански банови су давали 4000 војника, ИванЈанош Моровићки 1000, Матија Таловец 1000, а други магнати заједно 2200 војника. Остатак јужне Угарске Жигмунд је поделио у 2 табора, Темишварски и Ердељски.{{sfn|Хорват|1924|p=266}}
 
У то време дошло је до успона [[Јанош Хуњади|Јаноша Хуњадија]]. Нижа племићка породица [[Хуњади]] је из суседне Влашке прешла у Угарску, где је Јаношев отац Војк, као краљев дворски витез, 1409. године добио у посед утврђени град Вајда-Хуњад{{напомена|[[Хунедоара]].}}. Јанош је од ране младости служио код разних феудалаца, између осталих и код деспота Стефана, а затим је прешао у пратњу угарског краља, са којим је боравио у Италији и Бохемији.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=42}}
 
=== Смрт најјачих магната ===
Жигмунд је доживео готово 70 година, дочекавши смрт најјачих угарских магната.{{sfn|Хорват|1924|p=266-267}} Дана 26. јуна 1432. године, умро је Никола Фран­копан, бан Хрватске и Далмације и богати господар Винодола, Крка, Сења, Модруша, [[Гацка|Гацке]], [[Лика|Лике]], Озља и Цетине. О његовој моћи говори и то да је 1426. године, по свом именовању за хрватско-далматинског бана, несолвентном Жигмунду позајмио 28.000 дуката, довившидобивши у залог градове: Бихаћ, [[Соко Град (конављански)|Сокол]], [[Рипач]], [[Манастир Рмањ|Рмањ]], Книн, [[Врлика|Врлику]], Островицу, Скрадин. За Николом је остало 9 синова, који ће тек 1449. године резделити очеве поседе. Никола Горјански, који је пуне 32 го­дине био палатин, умро је 3. децембра 1433. године, оставивши за собом 2 сина: [[Никола III Горјански|Николу]] и [[Ладислав Горјански|Ладислава]]. Иваниш Нелипчић, цетински, омишки и клискиклишки кнез, умро је 1434. године, а наследила га је његова једина кћерка Катарина, удата за [[Иван V Франкопан|Ивана Франкопана]], који је од свог оца наследио титулу ''бана Далмације и Хрватске''. У Пожуну 13. децембра 1435. године умро је и Жигмундов таст Херман Цељски, славонски бан у 2 наврата (1406—1408 и 1423—1435), а наследио га је син Фридрих.{{sfn|Хорват|1924|p=267}}
 
=== Рат за Сандаљево и Нелипчићево наслеђе ===
Анониман корисник