Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

нема резимеа измене
Жигмунд је сад, као супруг краљице Марије, хтео да преузме престо у Угарској и Хрватској, али се томе успротивила краљица Јелисавета. На то је бранденбуршки маркгроф, подржаван од полубрата [[Вацлав IV|Вацлава IV]], [[Списак владара Немачке|краља Римљана]] и [[Списак владара Чешке|Бохемије]], упао у Угарску и продро све до [[Ђер]]а. Ипак Жигмунд се 12. маја 1386. године, управо братовљевим посредовањем, одрекао крунисања у замену за [[Тренчин]], [[Ваш (бивша жупанија)|жупанију Ваш]] и сва имања која су некад припадала херцегу [[Стефан Анжујски|Стефану]], брату краља Лајоша.{{sfn|Хорват|1924|p=238}} Краљице се после тога упућују у [[Славонија|Славонију]], не би ли својим присуством смириле побуне.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=238-239}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=239}} Међутим, повевши са собом малу пратњу, оне 25. јула упадају у заседу код [[Горјани (општина)|Горјана]], где су заробљене, а велика већина њихове пратње заједно са Горјанским побијена. Краљице су прво биле затворне у Гумнику{{напомена|Данашње [[Босиљево (Чазма)|Босиљево]] код [[Чазма|Чазме]].}}, да би касније биле пребачене у [[Новиград (Новиград)|Новиград]] код [[Задар|Задра]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=239}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=239}}
 
Покољ код Горјана послужио је лукавом Жигмунду, да преузме власт у земљи у име своје жене Марије.{{sfn|Хорват|1924|p=239}} Већ 5. септембра налазио се у [[Секешфехервар|Столном Београду]], где је, делећи разне повластице, нашао савезнике међу племством.{{sfn|Хорват|1924|p=239-240}} На његов страну прешле су, такође, и Маријине и Јелисаветине присталице, надајући се да ће млади маркгроф ослободити њихове краљице. Жигмунд је тада постао ''управитељ'' и ''капетан'' краљевине Угарске и као такав предузео почетне мере у гушењу устанка Хорвата. [[Северинска бановина|Северинског бана]] [[Ладислав од Лученца|Ладислава од Лученца]] именовао је за ''генералног капетана краљевина Славоније, Далмације и Хрватске'', а [[Никола II Горјански|Ни­колу Горјанског Млађег]] за [[Мачванска бановина|бана Мачве]]. Крајем 1386. кренуо је и лично против устаника, са главним циљем да ослободи краљице.{{sfn|Хорват|1924|p=240}} На вест о овоме, краљица-мајка Јелисавета била је задављена, средином јануара 1387. године пред очима њене кћери, која то сама приповеда у повељи од 14. септембра исте године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=240}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=239}} После овога је краљичино мртво тело тајно је пренесено у [[Задар]], где је сахрањено у цркви [[Хрисогон Никејски|Светог мученика Хрисогона Никејског]]. Ту је остало до [[16. јануар]]а [[1389]]. године, када је лађом превезено до [[Обровац|Обровца]], а даље у колима преко [[Лика|Лике]] и Загреба у Столни Београд, где је сахрањено у дворској гробници.
 
Можда су овим убиством Хорвати хтели застрашити Жигмунда, који се 10. јануара налазио у [[Копривница|Копривници]], а 15. у [[Дубрава (општина)|Дубрави]], после чега се повукао, препустивши бану Ладиславу борбу с устаницима.{{sfn|Хорват|1924|p=240}}
== Политичка нестаблност ==
=== Повратак краља и Крижевачки сабор ===
У свом путу кући Жигмунд је ишао заобилазним путем [[Црно море|Црним]], [[Мраморно море|Мраморним]], [[Егејско море|Егејским]], [[Средоземно море|Средоземним]] и Јадранским морем, посетивши успут [[Константинопољ|Цариград]], [[Родос]] и [[РодосЗета у доба Балшића|Зету]].{{напомена|У Зети се састао са [[Ђурађ II Балшић|Ђурђем II Страцимировићем]]. Поставио га је за кнеза [[Хвар]]а и [[Корчула|Корчуле]], али га домаћа власт није прихватила.}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Преко Влашке није смео ићи, јер је и оно мало крсташа, што се спасло на леву обалу Дунава, било опљачкано и мучено.{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} После овог пораза Жигмундови непријатељи су опет дигли главу, поготову пошто су мислили да је погинуо, пошто су се вратили угарски великаши који су учествовали у бици. Временом је превладало уверење да је краљ мртав, чему се обрадовало хрватско племство.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Стефан Лацкфи, господар [[Међимурје (област)|Међимурја]], прогласио Ладислава Напуљског за угарског краља, пошто је пре тога развио велику агитацију, придобивши за Анжујску династију велики део хрватског племства, предвођеног [[Стефан од Шимонторње|Стефаном од Шимонторње]] и [[Стјепан Продавић|Стефаном Продавићем]], унуком бана [[Микац Михаљевић|Микца Михаљевића]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250}}{{sfn|Хорват|1924|p=252}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Лацкфи је потом позвао и самог краља Ладислава да лично дође.{{sfn|Хорват|1924|p=250}} Међутим, напуљски краљ, услед сукоба у својој земљи, није могао доћи, али је прихватио позив, именујући Стефана Лацкфија и Стефана од [[Шимонторња|Шимонторње]] својим намесницима у Угарској.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250-251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Стефан Лацкфи је одмах приступио новој дужности, пославши изасланике султану Бајазиту са циљем да са њим уговори мир и једну од његових кћери испроси Ладиславу за жену.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Ово последње ишло је више у корист краљу Жигмунду, који се пред ужаснутом Европом и својом Угарском више јављао као бранилац хришћанства него следбеник својих личних циљева. Упад Турака у Срем и њихове пљачке после Никопоља ишли су у прилог краљевом антитурском држању и придобијали му присталице чак и код ранијих непријатеља.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
 
Тек 21. децембра 1396. године Жигмунд је стигао у Дубровник, у пратњи бана Николе Горјанског, надбискупа Јаноша Канишког и грофа Хермана Цељског.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Одатле је разаслао гласнике у Ђаково, Будим, [[Тврђава Рудник|Рудник]] и [[Тврђава Ново Брдо|Ново Брдо]], да добије вести о општем положају, које нису биле нимало повољне за њега.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Дубровчани, иначе верни Жигмундови поданици, срдачно су га примили и чак му дали 2.000 дуката за пут. Угарски краљ је из Дубровника отишао у Сплит, па у Книн, где се задржао нешто дуже, да уреди неке државне послове. У Задру је истраживао кривицу својих противника.{{sfn|Хорват|1924|p=251}}
У том периоду [[Свето римско царство]] је било конгломерат прилично независних држава. У [[Немачка|Немачкој]] је било 16.000 таквих јединица, различитих по величини и значају од војводства Аустрије, [[Војводство Баварска|Баварске]] и [[Кнежевина-изборник Саксонија|Саксоније]], маркгрофовије Бранденбург и [[Кнежевина Палатинат|палатинске грофовије Рајне]] до [[Средњовековни градови|малих слободних градова]] и територија ситних царских витезова. Ниједна немачка држава није била довољно моћна да би остварила чак ни привремену превласт над осталима.{{sfn|Пејнтер|1997|p=455}} У [[Италија|Италији]] се такође налазио велики број државица, које су само номинално признавале царску власт.{{sfn|Пејнтер|1997|p=456}} Једина Жигмундова власт над државама распадајућег Светог римског царства заснивала се на његовој власти над Угарском.{{sfn|Пејнтер|1997|p=455}}
 
Поставши краљ Римљана, Жигмунд се окомио на Млетачку републику, којој није могао да опрости куповину Далмације, којом је повредила његово право на ту територију.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=262}} Још исте године, објавио јој је рат, иако су сукоби трајали од јесени 1410. године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=279}} Прве борбе вођенеЈавили су око Островицесе и СкрадинаЂеновљани, значајнихстари каомлетачки базе даље операције око Задра и Шибеника.{{sfn|Хорват|1924|p=262-263}} Хрватски бан Карло Курјаковић почетком октобра 1411. године освојио је Скрадинпротивници, атражећи Шубићида усе мартупоштује 1412.Торински годинемир Островицу.{{sfn|Хорват|1924|p=263}}из Међутим, опсадом исцрпљени Шибеник се 30. октобра 14121381. године предао Млечанима, којипо су му потврдили старе повластице.{{sfn|Милошевић|1994|p=53}}{{sfn|Хорват|1924|p=263}} У међувремену, Жигмундком је оперисаоМлечанима противзабрањено Млечанастицање упоседа [[Фурланија-Јулијска крајина|Фурланији]], где је провеона већиисточној деојадранској ратаобали. НемајућиМлечани новца угарски краљ је 8. новембра 1412. године позајмио знатну своту од 37.000 марака сребрасу, тј.са 1.300.000своје крунастране, одразвили пољскогживу краљадипломатску Владислава II Јагела, коме је заложио велики део [[Спишка жупанија|шипушке жупаније]], 3 имања и 13 градова.{{sfn|Хорват|1924|p=263}} Међутим, није имао успеха и 17. априла 1413. године у [[Трст]]у склопио примирјеактивност на 5 година, током ког је свака страна задржала освојена подручја, а угарски краљ признао Млечанима право поседања Далмације, осим Сплита.{{sfn|Милошевић|1994|p=53}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=263}} Као накнаду за ратне трошкове република се обавезала да Жигмунду плати 200.000европским дукатадворовима.{{sfn|ХорватСпремић|19242014|p=26376}}
 
Прве борбе вођене су око Островице и Скрадина, значајних као базе даље операције око Задра и Шибеника.{{sfn|Хорват|1924|p=262-263}} Хрватски бан Карло Курјаковић почетком октобра 1411. године освојио је Скрадин, а Шубићи у марту 1412. године Островицу.{{sfn|Хорват|1924|p=263}} Међутим, опсадом исцрпљени Шибеник се 30. октобра 1412. године предао Млечанима, који су му потврдили старе повластице.{{sfn|Милошевић|1994|p=53}}{{sfn|Хорват|1924|p=263}} У међувремену, од септембра 1411. године, Жигмунд је оперисао против Млечана у [[Фурланија-Јулијска крајина|Фурланији]].{{sfn|Спремић|2014|p=76}}{{sfn|Хорват|1924|p=263}} Немајући новца угарски краљ је 8. новембра 1412. године позајмио знатну своту од 37.000 марака сребра, тј. 1.300.000 круна, од пољског краља Владислава II Јагела, коме је заложио велики део [[Спишка жупанија|шипушке жупаније]], 3 имања и 13 градова.{{sfn|Хорват|1924|p=263}} Међутим, није имао успеха и 17. априла 1413. године у [[Трст]]у је склопио примирје на 5 година, током ког је свака страна задржала освојена подручја, а угарски краљ признао Млечанима право поседања Далмације, осим Сплита.{{sfn|Милошевић|1994|p=53}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=263}}{{sfn|Спремић|2014|p=79}} Као накнаду за ратне трошкове Република се обавезала да Жигмунду плати 200.000 дуката.{{sfn|Хорват|1924|p=263}}
 
== Походи против Остоје и Сандаља ==
# борба против [[јерес]]и,
# ''свеобухватна реформа цркве и (њених) чланова'' ({{јез-лат|reformatio generalis ecclesiae in capite et in membris}}).{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
Осим што се бавио расколом, јересима и реформом, сабор је посветио доста времена другим стварима, као што су обављање свих редовних послова курије и решавање разних спорова међу владарима.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473-474}} На сабору се разговарало и о све већој турској опасности.{{sfn|Спремић|2014|p=81}}
 
У једном тренутку на овом Сабору кардинал се одважио исправити Жигмундов латински, пошто је краљ тумачио реч шизма ({{јез-лат|schisma}}) као женски род уместо средњи. На то је Жигмунд одговорио:
 
== Други рат са Млечанима ==
По истеку петогодишњег примирја, 1418. године, дошло је до новог рата између Жигмунда и Млетачке републике.{{sfn|Милошевић|1994|p=53}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=264}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=288}} Рат се водио на врло широком фронту од [[Венецијска низија|Фурланске низије]] и [[Истра|Истре]] све до зетског приморја.{{sfn|Милошевић|1994|p=53}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=264-265}} Вешти и овом приликом добро спремљени, Млечани су за циљ имали повратак положаја изгубљених [[Задарски мир|Задарским миром]] из 1358. године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=264}} Заузет на много страна, Жигмунд, који није обратио потребну пажњу млетачкој агитацији у Далмацији, могао је да види колико је изгубио на тој страни.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Током 1419. године у Далмацији, а нарочито у Шибенику, владала је епидемија куге. Можда због тога те године није било већих сукоба у овим областима.{{sfn|Хорват|1924|p=264}}
 
Прва права борба наступила је у марту 1420. године, када је млетачку врховну власт признао Котор.{{sfn|Милошевић|1994|p=53}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=264}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=288}} Следећег месеца, под притиском велике млетачке флоте предвођене Пјетром Лореданом млетачку власт су признали Брач, Хвар, [[Вис (острво)|Вис]], Корчула и друга далматинска острва.{{sfn|Милошевић|1994|p=53}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=264-265}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=288}} Лоредано је потом опсео Трогир, који му се, после двомесечне опсаде, предао 22. јуна, а недуго за њим и Сплит 28. јуна 1420. године.{{sfn|Милошевић|1994|p=53}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=265}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=288}} Падом још неколико истарских градова, Угарска је била готово потпуно одсечена од мора.{{sfn|Милошевић|1994|p=53}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=265}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=288}}{{sfn|Спремић|2014|p=83}} Од угарских поседа у приморју остали су само поседи Иваниша Неличића: Омиш и Неретљанска крајина{{напомена|Област између [[Цетина|Цетине]] и [[Неретва|Неретве]].}} и Николе Франкопана: град Сењ, [[Винодолска општина|Винодолска жупанија]] и острво Крк, области без неког посебног значаја.{{sfn|Милошевић|1994|p=53}}{{sfn|Хорват|1924|p=265}} Нелипчићева кћерка се 1416. године удала за [[Иван VI Франкопан|Ивана]], најстаријег сина Николе Франкопана, чиме су ове две моћне и угледне породице ступиле у савез.{{sfn|Хорват|1924|p=265}} Осим ових поседа, Жигмунду је у приморју још увек остао веран град Дубровник.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Спремић|2014|p=79}}{{sfn|Хорват|1924|p=265}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
У међувремену, у октобру 1418. године, један одред од 20.000 Турака предвођених [[Ахмед-бег]]ом продро је чак до [[Штајерска (регија)|Штајерске]], али га је код [[Горња Радгона|Горње Радгоне]] потукла војска у којој је суделовао Никола Франкопан. Због сталних упада и пљачки, угарски краљ је 1419. године против њих спремао велику војску. Међутим, увучен у [[Хуситски ратови|Хуситске ратове]], који су захтевали његову пуну пажњу, Жигмунд је био приморан да склопи петогодишњи мир са султаном [[Мехмед I|Мехмедом I]].{{sfn|Хорват|1924|p=265}}
 
=== Везивање Србије и Босне за Угарску ===
Деспот Стефан Лазаревић је, немајући деце, на сабору у Сребреници 1426. године, за наследника изабрао свог сестрића [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]], бившег савезника Турака.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=291}} Неповерљив према свом будућем српском вазалу, Жигмунд је тражио склапање посебног споразума. До њега је дошло на [[Споразум у Тати|састанку у Тати]], 10. маја 1426. године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}} Жигмунд је пристао да призна Ђурђа, али је тражио да му се, после Стефанове смрти, врате Београд и Мачва, које му је он био уступио као лични посед.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}}{{sfn|Хорват|1924|p=266}} Тражио је да му се преда и [[Голубачки Град|град Голубац]], главна српска тврђава на Дунаву.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}} На тај начин он би држао све важније градове на Сави и Дунаву и у [[Српска деспотовина|Српској деспотовини]] под својом влашћу и обезбедио јужну угарску границу.{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}} У складу са Жигмундовом балканском политиком, деспот Стефан је пристао, да, у случају ако би и деспот Ђурађ остао без мушких потомака, Србија припадне круни Св. Стефана.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}} Међутим, тај уступак је био без већег значаја, јер је Ђурађ имао мушке деце и још увек био релативно млад. Стефан је учинио тај уступак само да би Угаре везао за Српску деспотовину, да би је бранили с више енергије као своје будуће подручје.{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}} Ипак, није успео да их увуче у свој [[Други скадарски рат|рат против Млечана]] у [[Зета у саставу Српске деспотовине|Зети]], о коме су Дубровчани 31. децембра 1422. године извештавали Жигмунда, да је претрпео ''велику штету''.{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}}{{sfn|Спремић|2014|p=91}}
 
У лето 1426. године у Босну је упала једна турска војска од највише 4.000 људи, али којој се нико није усудио супротставити, бојећи се будуће турске освете. Ова војска је продрла све до Хрватске, а у Босни је опустошила Усору и долину [[Спреча|Спрече]]. Међутим, цео овај поход, ни ситуација после њега нису утицали на краља Твртка II да промени започету политику.{{sfn|Ћоровић|1989|p=291}} Надајући се да ће тако добити потребну помоћ за борбу против Турака, 2. септембра 1427. године, повељом је прогласио Хермана Цељског за свог наследника, ''даровавши'' му Босну, ако се прекине његова мушка линија.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=266}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=291}} Тим чином Твртко се потпуно определио за Угарску, а 1428. године у Дубровнику се говорило, да је Жигмунд примио босанског краља ''за брата и сина'' и да ће га оженити једном угарском племкињом у циљу учвшћивања савеза између две земље. Заиста, Твртко се у јулу 1428. године у [[Милодраж]]у оженио [[Доротеја Јованова Горјанска|Доротејом]], кћерком печујског господара Јаноша Горјанског, а на свадби је лично присуствовао и сам краљ Жигмунд.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=291}} Посредовање и лично присуство угарског краља ослабили су опозицију босанских великаша, који су били противни Херману Цељском и новом курсу Тврткове политике.{{sfn|Ћоровић|1989|p=291}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Пејнтер|first= Сидни|authorlink= Сидни Пејнтер|others= |title= Историја средњег века (284—1500)|year=1997|url= |publisher= Clio|location= Београд|id=}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Крстић|first=Александар|title=Краљ Жигмунд у Борчи, или када је и како Београд предат Угрима 1427. године?|journal=Историјски часопис|year=2012|volume=61|url=http://www.iib.ac.rs/docs/IstorijskiCasopis61%282012%29.pdf|pages=115—127|access-date=20. 07. 2018|archive-url=https://web.archive.org/web/20180324160528/http://www.iib.ac.rs/docs/IstorijskiCasopis61(2012).pdf|archive-date=24. 03. 2018|url-status=dead|df=}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Спремић|first=Момчило|authorlink=Момчило Спремић|title=Србија и Венеција (VI-XVI век)|year=2014|location=Београд|publisher=Службени гласник|url=http://books.google.com/books?id=7_8JjwEACAAJ}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Исаиловић|first=Невен|title=Један непознати извор о предаји градова Хрвоја Вукчића Хрватинића угарском краљу Жигмунду 1410. године|journal=Историјски часопис|year=2015|volume=64|url=http://www.iib.ac.rs/docs/IstorijskiCasopis64%282015%29.pdf|pages=135—158|access-date=20. 07. 2018|archive-url=https://web.archive.org/web/20170326230036/http://www.iib.ac.rs/docs/IstorijskiCasopis64%282015%29.pdf|archive-date=26. 03. 2017|url-status=dead|df=}}
{{refend}}
Анониман корисник