Јован Симонов Пламенац — разлика између измена

нема резимеа измене
м (razne izmene; козметичке измене)
Пламенац је своју [[политика|политичку]] каријеру започео као један од истакнутих вођа [[Права народна странка|Праве народне странке]] у [[Књажевина Црна Гора|Кнежевини Црној Гори]]. Био је чврсти присталица кнеза [[Никола I Петровић|Николе Петровић Његоша]], који се прогласио краљем 1910. Послиjе одласка краља Николе у емиграциjу након инвазије [[Централне силе|Централних сила]] на Црну Гору у [[Први светски рат|Првом свјетском рату]], Пламенац је нападао краља.
 
Послије рата, Пламенац је постао један од вођа [[зеленаши|зеленаша]] и главни протагониста [[Божићна побуна|Божићне побуне]] 1919. уперене против уједињења Црне Горе са [[Краљевина Србија|Србијом]] и потоњег образовања [[Краљевина Југославија|Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца]]. Након бекства у Италију на почетку неуспјеле побуне, Пламенац је постао предсједник [[Црногорске Владе у егзилу 1916—1922. године|црногорске владе у егзилу]]. На том мјесту је заповиједао избјеглим зеленашима који су се обучавали у граду [[Гаета]] уз [[Краљевина Италија|италијанску]] помоћ прије него што су потајно превезени преко Јадранског мора назад у Црну Гору гдје се наставила герилска активност ниског интензитета чак и послије неуспјешне побуне. Пламенац је такође покушао да придобије страну подршку противљењу своје организације новоонованој југословенској држави, али је поо том питању мало успио.
 
До средине 1920. Пламенац је начинио потпуни преокрет, одлучивши да постигне споразум са властима Краљевине СХС, које су му дозволиле да се врати кући. Пламенац је постао члан централистичке [[Народна радикална странка|Народне радикалне странке]] [[Никола Пашић|Николе Пашића]].