Самостална радикална странка — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: '''Самостална радикална странка''' је била политичка странка у [[Краљевина Србија|Краљевини С… |
мНема описа измене |
||
Ред 1:
'''Самостална радикална странка''' је била [[политичка странка]] у [[Краљевина Србија|Краљевини Србији]] почетком XX века, једна од две водеће у време развијеног парламентаризма, заступник [[либерализам|либерализма]] са социјалним линијама.
Самосталну радикалну странку је основала група радикала либералнијих видова, тј. онога што се још назива ''радикални либерализам'', иступивши из [[Народна радикална странка|Народне радикалне странке]] 1901. године. За разлику од мањих либерала и напредњака, „''самосталци''“ су заступали праве оновремене западњачке либералне ставове. Саму Самосталну радикалну странку су основали у [[Београд]]у 1902. године, а први председник јој је био [[Љубомир Живковић]]. Сукоб је настао због радикалско-напредњачке фузије и приближавања народних радикала двору, односно [[Обреновићи]]ма. Идеолошки, самосталци су били умеренији и више на лево оријентисани од „''старих''“, друге струје радикала под вођством [[Никола Пашић|Николе Пашића]], који су полако постајали конзервативни и залазили ка националистичкој десници, што ће постати основа тзв. српског радикализма до данашњег дана. Својим програмом самостални радикали се залажу за повратак оригиналним идеалима Радикалне странке из прошлог века: једнодомно народно представништво, парламентарну монархију, смањење пореза и стварање балканског савеза између слободних нација на [[Балканско полуострво|Балкану]], што ће доцније бити замењено идејом стварања [[Југославија|Југославије]].
Самостална радикална странка временом брзо јача и скоро се изједњачује са Народном радикалном странком, која је у тренутку поделе уживала готово неоспорну народну подршку. Од 1905. до 1912. године председник јој је [[Љубомир Стојановић]], у чијем времену су једини пут самосталци на власти под владом академика Стојановића 1905. и 1906. године. После Стојановића постаје [[Љубомир Давидовић]], који остаје лидер СРС-а до краја. Последњи од три Љубе који су водили самосталце је убедљиво највећи печат дао СРС-у и највећи допринос.
| |||