Стојан Бошковић — разлика између измена

 

Потиче из сиромашне породице у Свилајнцу и од малих ногу препуштен сам себи се пробијао кроз живот. Отац Бошко био је сиромашни занатлија - терзија у том граду. Деда са мајчине стране, Ђурица истакао се током Првог српског устанка. Био је члан Правитељствујушћег совјета (1804-1805), а 1809. године погинуо је славно у Каменици код Ниша, заједно са ресавским кнезом [[Стеван Синђелић|Стеваном Синђелићем]]. Школовао се прво "учећи друге", да би касније је стекао "државно благодејаније" (стипендију).<ref>"Дело", некролог, Београд 1. јануар 1908.</ref> Основну школу је завршио у родном граду. Похађао је гимназију у Београду, а затим је студирао права и филозофију на [[Лицеј]]у 1853. године. Од ране младости је Стојан хронично боловао од "костобоље". Године 1849. је добио поменуту државну стипендију за стручно усавршавање у "Германији" (Немачкој), али због тешке болести није могао да оде. Између 1848. и 1851. године спада у ред најактивнијих и најдаровитијих чланова "Друштва Младежи српске".<ref>"Србадија", Беч 26. септембар 1875.</ref> Он је његов секретар и благајник. Публицистички рад започиње 1851. године, са прилозима у "Србским новинама",, "Народном вјестику", те "Седмици" и Шумадинци".

 

Каријеру је започео у Шапцу као професор 1853. године. Радио је у тамошњој полугимназији, а од 1857. године био је њен директор. Још тада се предано посвећује књижевно-публицистичком раду и политичком ангажману. Први његов публицистички наступ је из 1857. године, када у "Србском дневнику" стручно расправља "О преображају просветне струке" у Србији. Исте године је превео и Левичногов роман: ''Црногорац или страдања Хришћана у Турској''. У политички живот улази он 1859. године током избора за Народну скупштину. Мада је победио и добио мандат, влада је поништила тај избор под изговором да кнез Милош "неће чиновнике у скупштини". Из Шапца прелази у Београд захваљујући упливу политичких пријатеља, где је прво радио као професор гимназије, а потом је 1859. и 1860. године био уредник званичних [[Србске новине|Србских новина]]. Бошковић је био привржен либералним политичким схватањима па је претрпео прогон за време владавине кнеза [[Михаило Обреновић|Михаила Обреновића]]. Премештен је из престонице, радио прво у Неготину па Зајечару, да био враћен у престоницу 1862. године. Честити професор Бошковић је због својих либералних политичких уверења био гоњен и хапшен, и чак принуђен на краткотрајну емиграцију.