Стојан Бошковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 20:
Каријеру је започео у Шапцу као професор 1853. године. Радио је у тамошњој полугимназији, а од 1857. године био је њен директор. Још тада се предано посвећује књижевно-публицистичком раду и политичком ангажману. Први његов публицистички наступ је из 1857. године, када у "Србском дневнику" стручно расправља "О преображају просветне струке" у Србији. Исте године је превео и Левичногов роман: ''Црногорац или страдања Хришћана у Турској''. У политички живот улази он 1859. године током избора за Народну скупштину. Мада је победио и добио мандат, влада је поништила тај избор под изговором да кнез Милош "неће чиновнике у скупштини". Из Шапца прелази у Београд захваљујући упливу политичких пријатеља, где је прво радио као професор гимназије, а потом је 1859. и 1860. године био уредник званичних [[Србске новине|Србских новина]]. Бошковић је био привржен либералним политичким схватањима па је претрпео прогон за време владавине кнеза [[Михаило Обреновић|Михаила Обреновића]]. Премештен је из престонице, радио прво у Неготину па Зајечару, да био враћен у престоницу 1862. године. Честити професор Бошковић је због својих либералних политичких уверења био гоњен и хапшен, и чак принуђен на краткотрајну емиграцију.
Као гимназијски професор радио је до 1868. године, а за катедру ће стати поново 1874. године. Постављен је тада за предавача опште историје на београдској Великој школи. У међувремену је постао најпре секретар, па начелник у Минисарству иностраних дела. Од 1868. до 1903. године (када је коначно пензионисан), обављао је више значајних политичких дужности. Био је министар просвете у Каљевићевој (1875) и [[Јован Ристић|Ристићевој]] влади (1879) и члан Државног савета 1890. године. Обављао је и дипломатску службу, био посланик у Атини (1902)<ref>"Мале новине", Београд 12.
Бошковић је углавном писао уџбенике и широко засноване синтезе из опште историје, али се бавио и истраживачким радом. Објављивао је радове у различитим областима писаног стваралаштва — публицистици, белетристици, политичкој књижевности и историји. Објавио је два тома популарно писане ''Историје света за народ и школу'' (1866. и 1872. године), у којој је довео излагање до епохе Крсташких ратова. Сличног квалитета су и уџбеник из опште историје за више разреде средњих школа (1883), ''Слике из времена реформације'' (1877. и 1886) и ''Антикрист или цар Нерон'' (1882), детаљна студија о социјалним и политичким приликама у [[Антички Рим|старом Риму]] током I века нове ере. Његови краћи радови објављени у различитим периодичним публикацијама често су били политички мотивисани, без обзира да ли били политичке или историјске садржине, и писани су оштрим полемичким стилом. Ти списи објављени су највећим делом у књизи ''За просвету и слободу'' (1882). Бошковић је посветио мало пажње српској историји. Једини значајнији рад из ове области је студија о цару [[Стефан Душан|Стефану Душану]] писана на француском језику (Фиренца, 1866). У своје публицистичке и историјске радове Бошковић је често уметао своје политичке идеје, па они више представљају сведочанство о његовом времену него значајан историографски допринос.
| |||