Распад Југославије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Исправљање ситних грешака ознака: поништење |
|||
Ред 137:
Од марта до почетка јуна 1991. Словенија је завршавала припреме за рат против ЈНА. Рушећи установе СФРЈ, посланици у скупштини Словеније 6.3.1991. прогласили су обуставу слања младића из Словеније у ЈНА. Министарство војске Словеније тражило је 23.3.1991. од [[ЈНА]] да за три месеца напусти подручје Словеније, а Територијална одбрана Словеније у марту 1991. извела је и једну војну вежбу припреманући се за оружани сукоб са ЈНА.{{sfn|Логос|2019|p=87}} Почетком јуна 1991. јавно је извршено полагање заклетве око 260 редовних војника Републике Словеније у Игу (који је пре био затвор) код [[Љубљана|Љубљане]] и Пекрама код [[Марибор]]а. Пред сукоб, резервни састав милиције Словеније позван је на дужност 20.6.1991. године, а полиција и ТО Словеније имали су око 35.000 наоружаних људи на почетку сукоба.{{sfn|Логос|2019|p=87}} Насупрот томе само 5. војна област ЈНА средином 1991. имала је око 40.000 војника, око 200 авиона и хеликоптера, око 1.160 тенкова и око 3.000 артиљеријских оруђа, али укупно ЈНА је имала више од 160.000 официра и војника у то време.{{sfn|Логос|2019|p=72 и напомена 85}} Због тога, армија коју је Словенија стварала била је "смешна" у односу на ЈНА. Озбиљан оружани сукоб могао се завршити потпуним поразом Словеније.
Ипак, пред почетак оружане побуне у Словенији из највеће војне, политичке и економске силе света [[Сједињене Америчке Државе|САД]] стигао је државни секретар [[Џејмс Бејкер]] у [[Београд]] 21.6.1991. и упозорио владу СФРЈ да САД неће допустити промену републичких граница у СФРЈ, и да не сме насилно (војском) бити спречававано одвајање Словеније и Хрватске.{{sfn|Логос|2019|p=87-88}} После таквог упозорења од високог представника САД, влада СФРЈ није смела помислити на потпуну употребу силе којом ЈНА располаже. Насупрот томе, вође Словеније су знале да могу и оружано нападати ЈНА без страха да ће нападнута ЈНА употребити сва средства у одговору.{{sfn|Логос|2019|p=88, 90-91, 96-97}}
У Загребу 22. 6. 1991. састали су се Ф. Туђман, М. Кучан, председник владе Словеније Лојзе Петерле и председник владе Хрватске Јосип Манолић да се договоре о истовременом проглашењу самосталности од [[Југославија|Југославије]], а после тога, [[25. јун]]а [[1991]]. Сабор Хрватске и Скупштина Словеније прогласили су одвајање тих република од СФРЈ. {{sfn|Логос|2019|p=88}} Истог, 25. јуна 1991. Савезно веће Скупштине Социјалистичке Федеративне Републике Југославије донело је одлуку којом се декларације о одвајању Словеније и Хрватске проглашавају правно ништавни.{{sfn|Логос|2019|p=88}} Истовремено (25.6.1991) почела је и седница савезне владе (Савезно извршно веће), а завршена је у раним сатима 26.6.1991. када је усвојена наредба, коју је потписао [[Анте Марковић]], а према њој савезна полиција и Оружане снаге СФРЈ морају спречити полицију и Територијалну одбрану Словеније у покушају да преузму граничне прелазе СФРЈ према Италији, Аустрији и Мађарској, а морали су зауставити и постављање нових граничних прелаза према Хрватској.{{sfn|Логос|2019|p=88-89 са напоменом 174. “Анте Марковић (1924–2011) по националности Хрват био је председник савезне владе (СИВ) од 16. 3. 1989. до 20. 12. 1991. године, а постојали су покушаји да се прикрије да је он дао наредбу о употреби ЈНА у Словенији 27. 6. 1991.” у којој се јавља се као заповедник оружаних снага СФРЈ (и ЈНА)}}
| |||