Илија Гарашанин — разлика између измена

м
 
== Политичка каријера ==
Гарашанин је био један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена.<ref name="EN"/> Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. За разлику од других српских државника (савременика) Илија није био довољно учен нити се образовао у иностранству. Али у зрелом добу много је путовао по Европи и доста тога европског попримио. Сматра се да је био "копча" између "стараца" и "паризлија" (млађих) - ликова у српској политици.
 
Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе.{{sfn|Stokes|1990|pp=8}} Гарашанин је заступао чврсту линију ауторитета и апсолутну послушност потчињених. Сматрао је обичан народ неспособним штићеником државе.{{sfn|Stokes|1990|pp=8}} Године 1844. Гарашанин је био председник "српске владе". У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме '''[[Начертаније|Начертанију]]''' из [[1844]], по којем је [[Србија]] требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Године [[1848]], за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским [[Срби]]ма, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио.У „Цртежу“ он са жалошћу признаје да су међу свим Јужним Славенима најбројнији Бугари, којима српска страна мора да има посебну политику асимилације.
После повратка кнеза Милоша, Гарашанин се држао по страни. Када је [[кнез Михаило]] ступио на престо, Гарашанин, кога је Михаилу препоручила Русија, постао је [[1861]]. председник Министарског Савета и министар иностраних послова. Под [[Кнез Михаило Обреновић|кнезом Михаилом]] Гарашанин се бавио готово искључиво питањима спољне политике. Прихватио је Михаилову идеју рата с [[Турска|Турском]] и живо је радио на склапању ратних савеза са [[Црна Гора|Црном Гором]] и са [[Грчка|Грчком]]. У исто време организовао је пропаганду на целом [[Балканско полуострво|Балканском полуострву]] како би, чим Србија зарати с Турском, настао општи устанак потлачених народа против [[Османско царство|Отоманске империје]]. За време његовога министровања, решено је питање царских градова и турски гарнизони напустили су [[1867]]. године све тврђаве које су држали у Србији.<ref name="EN"/>
 
Године [[1867]]. Гарашанин је изненада отпуштен, по свој прилици стога што се превише противио намераваној Михаиловој женидби са блиском рођаком [[Катарина Константиновић|Катарином Константиновић]], [[унука|унуком]] [[стриц]]а [[Јеврем Обреновић|Јеврема Обреновића]].<ref name="EN"/> Отпуштање Гарашанина изазвало је енергичне протесте Русије. Мада се говори о отпуштању он је у ствари крајем 1867. године формално поднео оставку,<ref>"Време", Београд 4. август 1926.</ref> као председник владе и министар иностраних дела. Приликом Михајлове погибије [[1868]]. године затекао се у [[Топчидер]]у и одмах пожурио у Београд да обавести министре о несрећи која се десила. Захваљујући његовој присебности, одмах су предузете мере за одржање реда. Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом (очевом) имању у [[Гроцка|Гроцкој]]. Од 5. фебруара 1845. био је почасни члан [[Друштво српске словесности|Друштва српске словесности]]. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку.
 
Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку.
 
Његов син [[Милутин Гарашанин (политичар)]] (1843-1898) био је српски дипломата, посланик Србије у Паризу.<ref>"Дело", Београд 1. јануар 1898.</ref>
27.345

измена