Илија Гарашанин — разлика између измена

| држава_смрти = {{зас|Кнежевина Србија}} [[Кнежевина Србија]]

| претходник_2 = [[Филип Христић]]

'''Илија Хаџи-Милутиновић  — Гарашанин''' ([[Гараши]] код [[Аранђеловац|Аранђеловца]], 16. јануар <small>([[јулијански календар|јк]])</small>{{\}}[[28. јануар]] [[1812]]  — [[Гроцка]], 10. јун <small>(јк)</small>{{\}}[[22. јун]] [[1874]]) био је српски државник, председник Владе, један од [[уставобранитељи|уставобранитеља]], творац [[Начертаније|Начертанија]].

Син је Хаџи [[Милутин Савић Гарашанин|Милутина Савића]], имућнога марвеног трговца.<ref name="EN">'' [[Народна енциклопедија]], Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.''</ref> Савићи су били пореклом од [[Бјелопавлићи|Бјелопавлића]], у Црној Гори, одакле су се настанили у селу [[Гарашани|Гарашанима]]ма.<ref>"Време"„Време”, Београд 27. децембар 1932.</ref> Понео је Илија ново презиме '''Гарашанин''', по родном месту код Крагујевца - — тада нахији крагујевачкој.

Илија се прво школовао у очевој кући, подучаван од приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у [[Земун]]у, а потом неко време и у [[Ораховица|Ораховици]], где је научио [[немачки језик|немачки]].<ref name="EN" /> Када се вратио кући, испрва је помагао оцу у трговини. Године [[1837]]. кнез [[Милош Обреновић]] га је узео у државну службу, и поставио за цариника у селу [[Вишњица (Београд)|Вишњици]], на [[Дунав]]у, а касније у [[Београд]]у. Када је увео регуларну војску, кнез Милош је поставио Гарашанина за старешину, у чину [[пуковник]]а. После одласка кнеза Милоша боравио је неко време у [[Влашка|Влашкој]], где је био закупио неке мошеје. Године [[1842]]. његов отац и старији брат, који су били на [[Тома Вучић Перишић|Вучићевој]] страни, погинули су у борби против кнеза [[Михаило Обреновић|Михаила]], а по кнезовој наредби.<ref>"Дело"„Дело”, Београд 1. јул 1913.</ref> Исте године, постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу. Када је [[1843]]. Вучић морао, на захтев [[Русија|Русије]], да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао је на том положају све до [[1852]]. године.<ref name="EN" />

Гарашанин је био један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена.<ref name="EN" /> Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. За разлику од других српских државника (савременика) Илија није био довољно учен нити се образовао у иностранству. Али у зрелом добу много је путовао по Европи и доста тога европског попримио. Сматра се да је био "копча"„копча” између "стараца"„стараца” и "паризлија"„паризлија” (млађих) - — ликова у српској политици.

Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе.{{sfn|Stokes|1990|pp=8}} Гарашанин је заступао чврсту линију ауторитета и апсолутну послушност потчињених. Сматрао је обичан народ неспособним штићеником државе.{{sfn|Stokes|1990|pp=8}} Године 1844. Гарашанин је био председник "српске„српске владе"владе”. У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме '''[[Начертаније|Начертанију]]''' из [[1844]], по којем је [[Србија]] требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Године [[1848]], за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским [[Срби]]ма, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио. У „Цртежу“„Цртежу” он са жалошћу признаје да су међу свим Јужним Славенима најбројнији Бугари, којима српска страна мора да има посебну политику асимилације.

<ref name="EN" />

После [[Аврам Петронијевић|Петронијевићеве]] смрти 1852, постао је кнежев представник и министар иностраних послова, али је на том положају остао само до пролећа [[1853]]. године. Тада је отпуштен на формални захтев Русије која је знала за његове намере да у источној кризи, која се отварала, веже Србију за западне силе, нарочито за [[Француска|Француску]], а не за Русију. Од [[1856]]. до [[1858]]. године био је у Савету, и када се после [[Париски мир (1856)|Париског мира]] кнез [[Александар Карађорђевић (кнез)|Александар Карађорђевић]] подао аустријском утицају, Гарашанин се окренуо против Кнеза. У борби против кнежеве аустрофилске политике, тражио је ослонац не само код Француске, него и код [[Висока порта|Порте]], па и код Русије, којој се, поред свега онога што му је та сила учинила 1853, био приближио и задобио њено поверење. Приликом [[Стефан Стефановић Тенка|Тенкине]] завере [[1857]], кнез Александар, подстакнут аустријским конзулом, хтео је осумњичити и Гарашанина да је био уплетен у заверу, али, на крају крајева, није му могао учинити ништа због француске дипломатије, која га је узела у заштиту. Од тога тренутка Гарашанин је одлучно радио на обарању [[Карађорђевићи|Карађорђевића]]. Његова је заслуга и раздвајање Порте и [[Аустроугарска|Аустрије]], које су дотад заједно подупирале Александра Карађорђевића, што је изазвало Портину интервенцију против њега.<ref name="EN" />

После Етем-пашине мисије (почетком 1858), постао је министар унутрашњих послова у Магазиновићевом министарству, које је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Карађорђевићу. Ушао је у владу с намером да отера Кнеза. Поред отпора Кнеза Александра и једнога дела Савета успео је да донесе Закон о Народној скупштини. Руководећи изборима за ту Скупштину као министар унутрашњих послова настојао је да буде изабран што већи број кнежевих противника. Надао се да ће уз помоћ Скупштине моћи да обори Кнеза и за тај случај имао је припремљено намесништво, које би управљало земљом, док се Порта и велике силе не би споразумеле о новом Кнезу. Оптуживан је од својих противника да је хтео сам да заузме престо. Извесно је да се спремао да буде члан намесништва. Што се тиче његових претензија на престо оне не изгледају довољно доказане, иако су га [[Французи]] спомињали као могућег кнеза.<ref name="EN" />

Када је [[Светоандрејска скупштина]] затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је, уплашен, молио Гарашанина да га одведе својим колима у град [[Турци]]ма. Гарашанин је то и учинио, али је одмах кнежев одлазак у град објавио као напуштање престола. Сутрадан је Св. Андрејска скупштина огласила Карађорђевића за збаченог, и уместо да бира намесништво, одмах успоставила династију [[Обреновићи|Обреновића]].<ref name="EN" /> Успостављење Обреновића било је извршено без знања Гарашанина. Одлучивши да избегне пошто-пото свако крвопролиће, које би могло изазвати интервенцију Аустрије, Гарашанин није хтео да војсци изда наредбу и растера скупштину.

После повратка кнеза Милоша, Гарашанин се држао по страни. Када је [[кнез Михаило]] ступио на престо, Гарашанин, кога је Михаилу препоручила Русија, постао је [[1861]]. председник Министарског Савета и министар иностраних послова. Под [[Кнез Михаило Обреновић|кнезом Михаилом]] Гарашанин се бавио готово искључиво питањима спољне политике. Прихватио је Михаилову идеју рата с [[Турска|Турском]] и живо је радио на склапању ратних савеза са [[Црна Гора|Црном Гором]] и са [[Грчка|Грчком]]. У исто време организовао је пропаганду на целом [[Балканско полуострво|Балканском полуострву]] како би, чим Србија зарати с Турском, настао општи устанак потлачених народа против [[Османско царство|Отоманске империје]]. За време његовога министровања, решено је питање царских градова и турски гарнизони напустили су [[1867]]. године све тврђаве које су држали у Србији.<ref name="EN" />

Године [[1867]]. Гарашанин је изненада отпуштен, по свој прилици стога што се превише противио намераваној Михаиловој женидби са блиском рођаком [[Катарина Константиновић|Катарином Константиновић]], [[унука|унуком]] [[стриц]]а [[Јеврем Обреновић|Јеврема Обреновића]].<ref name="EN" /> Отпуштање Гарашанина изазвало је енергичне протесте Русије. Мада се говори о отпуштању он је у ствари крајем 1867. године формално поднео оставку,<ref>"Време"„Време”, Београд 4. август 1926.</ref> као председник владе и министар иностраних дела. Приликом Михајлове погибије [[1868]]. године затекао се у [[Топчидер]]у и одмах пожурио у Београд да обавести министре о несрећи која се десила. Захваљујући његовој присебности, одмах су предузете мере за одржање реда. Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом (очевом) имању у [[Гроцка|Гроцкој]]. Од 5. фебруара 1845. био је почасни члан [[Друштво српске словесности|Друштва српске словесности]]. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку.

Његов син [[Милутин Гарашанин (политичар)]] (1843-18981843—1898) био је српски дипломата, посланик Србије у Паризу.<ref>"Дело"„Дело”, Београд 1. јануар 1898.</ref>

{{reflistизвори|30em}}

* {{Cite journal|ref=harv|last=Берић|first=Душан М.|authorlink=Душан М. Берић|title=Илија Гарашанин и хрватска политика у доба револуције 1848-18491848—1849. год.|journal=Историјски часопис|year=1976|volume=23|pages=73-8873—88|url=http://books.google.com/books?id=nc5qCgAAQBAJ}}

* [[Народна енциклопедија]], [[Станоје Станојевић]], [[Загреб]], [[1925]]—[[1929]]1925—1929. pp. 455-456455—456 чланак С. Јовановића