|
=== Трећи човек у држави ===
Након што је [[Петар I Карађорђевић|краљ Петар]] успео да старије официре уклони са двора, руски и аустријски посланици су се вратили у [[Београд]]. Mеђутим, али дипломатски односи са [[Уједињено Краљевство|Великом Британијом успостављени]] су успостављени поново тек у јуну [[1906]]. године, након што су сви официри завереници вишег ранга пензионисани. То је Апису, који се у међувремену окружио одушевљеним млађим официрима и стекао поверење старијих, пре свега [[Радомир Путник|Радомира Путника]] и [[Степа Степановић|Степе Степановића]], омогућило да заузме водећу улогу у војсци, а тиме и велики утицај у држави. Министри војни, у периоду 1906—1913[[1906]]—[[1913]]. билигодине, су били постављани под Аписовим утицајем.<ref>„Драгутин Димитријевић Апис”, Д. Мекензи, стр. 70-73</ref>
Изгледа да је стално имао потребу да утиче на стање у земљи како би оно било боље него што је било пре мајског преврата. То је и сам истакао у завршној речи на суђењу у [[Солун|Солуну]]: “Као„Као један од учесника мајске револуције [[1903]]. године, сматрао сам да се такав један догађај може пред историјом оправдати само успесима новоствореног стања“. Слично је приметила и његова сестра: „Греше који га сумњиче да је био обестан. Напротив, он се само залагао за породице оних који у револуцији страдаше и поврх свега, највише се бринуо да ново стање пође новим, по земљу кориснијим путевима. Јер вељаше: „Ако не буде разлике, онда зашта је све то било потребно, питаће се с правом сваки.“ <ref>''Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте'', Београд, стр.644</ref>
По повратку са усавршавања у [[Немачко царство|Немачкој]], Апис је са својим колегама, настојао да се српска војска реформише, тако што би се напустио стари модел заснован на строгој дисциплини и бројним смотрама и парадама. Уз подршку [[Радомир Путник|Путника]], посредно су утицали на владу да се више новца издваја за наоружање и опрему војника. На [[Војна академија Универзитета одбране у Београду|Академији]] су уклоњени стари професори, крута дисциплина је била напуштена, а на њихова места постављени су нови, млађи професори, склонији иновацијама. Побољшање организације, примењене технолошке иновације и нови приступи у обуци подигли су самопоуздање младих официра.
Учествовао је у раду Главног одбора [[Четничка акција|четничке акције]] и стално је одржавао везу са друговима који су четовали у [[Македонија|Македонији]] и [[Стара Србија|Старој Србији]], иако српска влада званично није подржавала ове активности, бојећи се реакције великих сила.
Био је међу првим заговорницима абдикације принца [[Ђорђе П. Карађорђевић|принца Ђорђа]] и постављања [[Александар I Карађорђевић|Александра]] за престолонаследника. Принц [[Ђорђе П. Карађорђевић|Ђорђе]] је абдицирао након два скандала: напада на аустријског амбасадора током демонстрација због [[Анексиона криза|анексионе кризе]] и смрти његовог собара Колаковића марта [[1909]]. године. Опозициона штампа је оптуживала је принца [[Ђорђе П. Карађорђевић|Ђорђа]] да је јаким ударцем убио свог собара, који је имао трбушну килу. иакоАпис је Колаковић порицао[[Ђорђе његову умешаностП. Апис је Карађорђевић|Ђорђу]] спасио живот, одбивши да учествује у покушају његовог тровања, који су већ били осмислили завереници предвођени [[Петар Живковић|Петром Живковићем]].<ref>„Драгутин Димитријевић Апис”, Д. Мекензи, стр. 92</ref>
=== Црна рука ===
|
