Драгутин Димитријевић Апис — разлика између измена

За рад организације знали су и престолонследник [[Александар I Карађорђевић|Александар]] и тадашњи председник владе и министар спољних послова, радикал, [[Милован Миловановић]]. којиOн је пратио рад Црнорукаца и једном приликом рекао Апису: „Ставите Ви пријатељу Вашу Црну руку мени на расположење, па да видите каква ћемо сила бити“.<ref>М. Живановић, стр. 647</ref> На почетку се [[Милован Миловановић|Миловановић]] и црнорукци нису слагали. [[Милован Миловановић|Миловановић]] је желео савез са [[Краљевина Бугарска|Бугарском]] како би [[Краљевина Србија|Србију]] заштитио од [[Аустроугарска|Аустрије]]. Савез је подржавала [[Руска Империја|Русија]]. [[Милован Миловановић|Миловановић]] је обећао Бугарима део [[Македонија|Македоније]] због чега га је „Пијемонт“, лист „Црне„[[Црна руке“рука|Црне руке]]“, оштро критиковао. Међутим, Апис је охрабривао [[Милован Миловановић|Миловановића]] да поведе смелију спољну политику. Српско - бугарски савез од марта [[1912]]. године, основа будућег [[Балкански савез|Балканског савеза,]] био је дело министра иностраних дела [[Милован Миловановић|Миловановића]] и Аписове „Црне„[[Црна рука|Црне руке]]".<ref>„Драгутин Димитријевић Апис”, Д. Мекензи, стр. 113-115</ref>

Иако је раздор у официрском кору постајао све већи, Апис и другови су имали подршку многобројних млађих, али и старијих официра, пре свега [[Радомир Путник|Радомира Путника]], [[Степа Степановић|Степе Степановића]] и [[Илија Гојковић|Илије Гојковића]]. Захваљујући њима успевали су да остваре свој утицај у војсци иако су бројно били у мањини. Дo 1912. године, око Аписа је од око 120 официра завереника остало њих 70-80. Исте године, према подацима из Буџета државних расхода и прихода [[Краљевина Србија|Краљевине Србије]], официра је укупно било 2.038, подофицира 4.389, а војника редова на одслужењу војног рока 22.559.<ref>М. Живановић, стр. 29</ref>

Да „Црна„[[Црна рука“рука]]“ није била никаква тајна организација сведоче и чланци у „Трибини“, гласилу које је било блиско принцу [[Александар I Карађорђевић|Александру]]. Ови чланци су углавном били негативно настројени према официрској организацији, настојећи да је представе као превратничку, износећи да: „Официрима у политици никако није место – они имају своје свете задатке.“ Овакви чланци ишли су на руку циљевима организације „Уједињење или смрт“, јер су доводили у забуну стране дипломате (нпр. аустријског фон Ургона и британског Чарлс Барклија) који су, пратећи београдску штампу, писали својим владама, да је уједињење Срба у једну државу само привидан циљ организације и да је уствари реч о политичкој борби официра да уклоне радикале и узму сву власт у своје руке.<ref>„Драгутин Димитријевић Апис”, Д. Мекензи, стр.86</ref>

[[Црна рука]] је била активна све до уласка [[Краљевина Србија|Србије]] у рат са [[Османско царство|Турском]] 1912. године када је дефакто престала да постоји. Све везе које су организацију држале, услед погибије чланова у [[Балкански ратови|Балканским ратовима]], прекинуте су. Само из Управе организације у тим ратовима погинула су три члана, укључујући и њеног председника. Пуковник Апис, у својој завршној речи на суђењу у [[Солун|Солуну]], истиче да треба правити разлику између рада организације „Уједињење или смрт“ докле је она постојала ([[1912]]. године) и рада појединих чланова као личности за себе. Такође треба утврдити: