Друго намесништво (1868—1872) — разлика између измена

Међународноправни положај Србије до 1878. године одређен је [[Париски мир (1856)|Париским уговором о миру]] из 1856. године. Србија је била самоуправна држава у вазалном односу према Турској. Повластице су јој биле обезбеђене јемством шест великих сила. Од 1867. године предати су јој утврђени градови, а једини симбол турске власти била је застава на бедему београдске тврђаве и годишњи данак од 2.300.000 гроша. Србија је у 19. веку била један од најзначајнијих чинилаца у развоју балканских прилика и Источног питања. Спољна политика Србије у периоду од 1868. до 1875. године ослањала се на [[Начертаније]]. Против покретања Источног питања биле су, с мањом или већом одлучношћу, све велике силе. За Ристића је најзначајнији спољниполитички циљ био да Србија око себе окупи цео српски народ и да се створи велика српска држава. Он на Балкански савез није полагао толико као Михаило или Гарашанин. Није га се одрицао и улагао је велике напоре да га одржи, али је показивао сумњу да ће он решити Источно питање у корист Србије. У спољној политици рачуна на потпору Русије, док Хабзбурге сматра вековним историјским непријатељима Србије. Западним силама није придавао толики значај као Гарашанин.

 

 

Од великих сила, најзначајнији је био однос Србије са Русијом и Аустроугарском, силама које су биле најзаинтересованије за балканска збивања. Михаило се постепено везивао за Аустроугарску, те је вест о његовој смрти примљена са жаљењем у Бечу и Пешти. [[Франц Јозеф|Цар]] је био за повратак краља Александра (који се лепо односио према Царевини [[Револуције 1848—1849.|1848]].), а [[Ђула Андраши Старији|Андраши]] му је саветовао да подржи кандидатуру Милана Обреновића. На крају је превагнуло мишљење да се Аустроугарска у то не треба мешати, а касније је подржала избор Милана Обреновића. Блазнавац је сматран аустрофилом и противником српске активне спољне политике. Његов долазак на власт изазвао је непријатељство Русије. Аустро-француској помоћи Србија је могла да захвали што уставна промена из 1869. године је прошла без икаквих заплета. Аустроугарска је учинила Намесништву и друге корисне услуге; похапсила је многе оптужене за убиство кнеза Михаила; међу њима и Александра Карађорђевића. Сви су изведени пред редовне угарске судове. Главно питање у односима две државе било је питање Босне и Херцеговине, у чијем решавању је значајну улогу одиграо мађарски аристократ [[Бенјамин Калај|Бењамин Калај]]. Андраши и Калај сматрали су да од Јужних Словена не треба стварати непријатеље, те су били спремни да поведу преговоре око Босне. Калај је, међутим, добио 1868. године упутства да Србија не сме добити Босну. Његов задатак је био да приволи Србију за аустрофилску политику и да је спречи да оствари било који нагли корак у решавању [[Источно питање|Источног питања]]. Андрашијев задатак био је да за овакве идеје придобије цара и [[Фридрих Фердинанд фон Бајст|Бајста]]. Андраши је саветовао 1869. године Ристићу да покрене ствар Босне код Порте са мртве тачке и да тражи ову територију на управу. Међутим, Намесници су ускоро, преко Штросмајерових људи, сазнали да је намесник Далмације, генерал Вагнер, нудио Хрватској народној странци споразум о прикључењу Босне и Херцеговине Хрватској, дакле Аустроугарској. Показало се да иза Вагнера стоји Бајст, а иза њега аустријски врхови. Ристић више није веровао ни Калају ни Андрашију, мада то никоме није говорио. Он је покренуо преговоре са британским конзулом да британска дипломатија утиче на Порту у вези српске управе у Босни. Међутим, Порта је одбила о томе да и разговара, а против таквог решења била је и руска влада. Ристић је одбио све понуде Андрашија и Калаја како не би на Србију навукао непријатељство Русије. Намесништво је тражило начина да се измири са Хрватском. Односи са Аустроугарском почели су се реметити 1871. године на Лондонској конференцији. Тамо су аустроугарски посланици тражили да се Ђердап прочисти како би се Дунав оспособио за савремену и безбеднију пловидбу. Према одлукама Прибрежне комисије, Аустрија је добила право да решава питање пловидбе Дунавом у области Србије и Румуније. Одлука великих сила ишла је у корист Аустроугарској, јер Србија и Румунија, као вазалне државе, нису сматране за „прибрежне силе“.