|
Након [[Балкански ратови|Балканских ратова]] влада није хтела да прошири деловање устава [[Краљевина Србија|Србије]] на нове територије већ је владала уредбама, које су на терену спроводили њени партијски функционери. У том уставном вакуму било је случајева насиља и пљачке због чега је становништво било незадовољно. Влада се, наиме, водила примерима [[Немачко царство|Немачке]] и других земаља које су у новим територијама постављале привремену управу, са трајањем од десет и више година. Привременa управa je, зa тo време, требaлo да припреми новe териториje за примену устава који је био на снази у земљи матици. Влада је сматрала да се [[Устав Србије из 1903. године|Устав Краљевине Србије]] може примењивати на њену територију пре [[Балкански ратови|Балканских ратова]], за коју је и прављен, а да је потребно да прође око десет година да он постане применљив и у новим областима. Против таквог решења одлучно је устала опозиција, али влада је имала већину у парламенту и очекивала је да ће, без проблема, њена замисао о уређењу нових територија бити спроведена у дело.
Међутим, официрски кор, на челу са војводом [[Радомир Путник|Радомиром Путником]], je стао je на страну опозиције. Oфицирски кор који је био најзаслужнији за успех у [[Балкански ратови|Балканским ратовима]], није могао да се помири са тим да њихова борба за ослобођење народа у [[Македонија|Македонији]] и [[Стара Србија|Старој Србији]] буде искомпромитована. Прво су се побунили официри у [[Македонија|Македонији]] који су били сведоци полицијских и чиновничких крађа и пљачки, узимајући народ у заштиту. Писали су рапорте старешинама са захтевима да се нешто учини како би се такво стање прекинуло. Одржана је скупштина Официрске задруге, којом је председавао војвода [[Радомир Путник]], на којој су официри јавно протестовали против стања у новим областима, али и против клевета министра [[Стојан Протић|Стојана Протића]] упућених на рачун Аписа и другова. Наjвећи револт je изазвала „Уредбa о приоритету власти“, коју су официри примили као увреду, јер је предвиђала да при државним светковинама представници цивилних власти буду испред представника војске. Протестни телеграм потписао је генерал [[Петар Бојовић]]. У сарадњи са војводом [[Радомир Путник|Путником]], Апис је утицао на шефове опозиционих странака да се уједине против [[Народна радикална странка|радикала]] и оформе коалициону владу, на шта је и [[Петар I Карађорђевић|Краљ Петар]] био спреман да да сагласност. На договор су пристали [[Српска напредна странка (Краљевина Србија)|напредњаци]] и [[Либерална странка (Србија)|либерали]], али не и [[Самостална радикална странка|самостални радикали]].
Влада [[Никола Пашић|Николе Пашића]] је поднела оставку,. али наНа интервенцију [[Руска Империја|Русије]], криза је решена тако што је на челo нове радикалне владе опет дошао [[Никола Пашић]], уз услов да распусти Народну скупштину и спроведе изборе. [[Петар I Карађорђевић|Краљ Петар]] је, под изговором нарушеног здравља, био принуђен да се повуче и власт уступи млађем сину [[Александар I Карађорђевић|Александру]]. Избори су требали да буду одржани 1/[[14. август|14. августа]] [[1914]]. годинe али је њихово одржавање спречио рат који је уследио. Међутим, овај сукоб групе официра са владом, њихово мешање у политику и криза до које је поводом тога дошло, утицали су на приближавање регента [[Александар I Карађорђевић|Александра]] и [[Никола Пашић|Николе Пашића]]. Маја [[1914]]. годинe, дневни листови „[[Политика (новине)|Политика]]“ и „Новости“ објавили су да би због изазване кризе требало да буду пензионисани пуковници [[Миливоје Анђелковић]] и Никола Стефановић, потпуковници Апис и Милан Миловановић и мајор [[Војислав Танкосић]]. Иако није било објављено у новинама, знало се да би требало да буду пензионисани пуковник Драгомир Стојановић Старији, потпуковници [[Војин Поповић]] и Велимир Вемић и мајор [[Љубомир Вуловић]]. Пензионисању су се оштро супродставили Војводавојводa [[Радомир Путник|Путник]] - начелник [[Главни ђенералштаб (Краљевина Србија)|Главног генералштаба]] и пуковник [[Крста Смиљанић]] - начелник Општег одељења министарства војног.<ref>М. Живановић, стр. 37-44</ref>
О својој улози у овим догађајима пуковник Апис је изјавио следеће:
|
