Стефан Милутин — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 32:
На унутрашњем плану је извршио промену са [[рашка|рашког]] скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење<ref name="Острогорски">[[Георгије Острогорски]], ''„Историја Византије“'' Београд</ref> са раскошним двором<ref name="ССВ">[[Станоје Станојевић]], ''„Сви српски владари“'' (репринт издања из [[1927]]), Београд. 1989. {{page|year=1959|isbn=978-86-81299-04-3|pages=}}</ref>. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају [[Црква Богородица Љевишка|Богородица Љевишка]], [[Манастир Грачаница|Грачаница]], [[Краљева црква у Студеници]], [[Богородица Тројеручица у Скопљу]], [[Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану|Старо Нагоричане]] и његова задужбина [[Манастир Бањска|Бањска]] на простору његове државе, односно манастирска црква у [[Манастир Хиландар|Хиландару]] на [[Света гора|Светој гори]] ван његове државе. Паралелно са развојем [[Сакрална архитектура|сакралне архитектуре]] која је у његово доба добила нови облик познат као ''[[Српско-византијски стил|Вардарски стил]]''<ref name="Аца" />, развијала се и [[тврђава|фортификациона архитектура]] у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење [[Београдска тврђава|Београдске тврђаве]] градњом ''Западног Подграђа'' са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и [[Стефан Душан|Стефану Душану]] (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)<ref name="Маре">[[Марко Поповић (археолог)|Марко Поповић]], ''„Београдска тврђава“'' (друго допуњено издање). {{page1|publisher=|location=Београд|year=2006|isbn=978-86-908427-0-4|pages=}}</ref>). Због свог задужбинарског деловања је [[Канонизација|канонизован]] две и по године након смрти и проглашен ''Светим краљем''<ref name="Српске династије" />, а његово [[хагиографија|житије]] је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски [[Данило II (архиепископ српски)|Данило II]] (1324—1337)<ref name="Српске династије" />.
Женио се чак пет пута, последњи пут [[Симонида Немањић|Симонидом]] 1299. године и из тих бракова је имао два сина [[Стефан Урош III Дечански|Стефана]] и [[Константин Немањић|Константина]] и две ћерке [[Ана Неда|Ану (''Неду'')]] и [[Царица (Зорица)|Царицу (''Зорицу'')]]<ref name="Српске династије">[[Андрија Веселиновић]], [[Радош Љушић]] ''„Српске династије“'' [[Нови Сад]]. {{page|year=2001|isbn=978-86-83639-01-4|pages=}}</ref>. Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до [[Грађански рат|грађанског рата]]<ref name="ССВ" />. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан ([[Владимир Ћоровић|Ћоровић]] наводи да је Константин био старији<ref name="ДоВла" />), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син [[Стефан Владислав II|Владислав]] који је према [[Дежевски споразум|Дежевском споразуму]] из 1282. године требало да наследи Милутина<ref name="Српске династије" />. Расуло у земљи је било толико да се поједина [[
== Живот пре доласка на власт (1253—1282) ==
| |||