Митрополит црногорско-брдски Никанор — разлика између измена

Након смрти владике [[Петар II Петровић Његош|Петра II Петровића- Његоша]] (1851) у Црној Гори је дошло до раздвајања црквене и световне власти. Тада се пред новог владара, књаза [[Данило Петровић|Данила Петровића-Његоша]] (1852-1860) поставило питање о проналажењу одговарајуће личности која би примила дужност новог црквеног поглавара у земљи. Ово питање се показало као веома сложено, усљед тадашњих унутрашњих превирања у Црној Гори. Положај младог владара је у прво вријеме био веома несигуран, усљед супарништва у самом дому Петровића-Његоша, тако да књаз Данило није журио са рјешавањем владичанског питања, не желећи да у личности новог владике добије још једног супарника или евентуалног противника. Пошто је владичански положај традиционално уживао велики углед у народу, млади књаз није хтио да на владичански трон доведе неког од својих сродника, нити личност из неког другог главарског рода, пошто би тај род по основу довођења свог члана на утицајни владичански положај аутоматски стекао и углед "владичанске" куће. Стога је млади књаз у своје окружење почео да доводи и личности које су родом биле изван Црне Горе, а међу њима се нашао и [[архимандрит]] Никанор Ивановић, православни [[Срби у Далмацији|Србин]] из [[Дрниш]]а у аустријској [[Краљевина Далмација|Далмацији]], који је стекао знатно књажево повјерење.{{sfn|Слијепчевић|1966|p=303}}

Поред питања о избору личности, пред књаза Данила се поставило и питање о архијерејској хиротонији будућег владике, која је морала бити обављена на страни, пошто је у Црној Гори у то вријеме још увијек постојала само једна епархија. Тим поводом, пред књазом су била два могућа рјешења: слање назначеног кандидата у Русију, по скорашњем примјеру владике [[Петар II Петровић- Његош|Петра II Петровића- Његоша]] (1833) или слање назначеног кандидата у [[Српска патријаршија у Сремским Карловцима|Сремске Карловце]], по ранијем примјеру владике [[Петар I Петровић Његош|Петра I Петровића- Његоша]] (1784). Већ крајем 1852. и почетком 1853. године, ово питање је разматрано у склопу службене преписке између тадашњег српског патријарха [[Јосиф Рајачић|Јосифа Рајачића]] и аустријских власти. Полазећи од канонског права и раније праксе, патријарх Рајачић је изразио спремност да хиротонише кандидата који би из Црне Горе био упућен у Сремске Карловце. Настојећи да ово питање врати у канонске оквире из времена владике Петра I (1784), патријарх Рајачић је у исто вријеме имао неповољно мишљење о претензијама Руског синода, које су својевремено довеле до хиротоније Петра II у Русији (1833).{{sfn|Руварац|1907|p=243-245}}{{sfn|Радојевић|1985|p=107-109}}{{sfn|Дурковић-Јакшић|1991|p=42}}{{sfn|Ивановић|2006|p=77}}

Иако се одлучио за кандидата који је у Црној Гори био странац, а уз то и аустријски поданик, књаз Данило није желио да се замјера руској влади, која је инсистирала на хиротонији новог владике под окриљем Руског синода, те је архимандрит Никанор стога упућен у Русију, гдје је [[1858]]. године примио архијерејску хиротонију. Тиме је окончано раздобље седмогодишње упражњености цетињског владичанског трона. Иако је постао нови црногорско-брдски митрополит, Никанор Ивановић није успио да развије значајнију дјелатност пошто је његов положај у потпуности зависио од књаза Данила. То се у пуној мјери показало у вријеме књажеве погибије (1860), након које је владика Никанор изгубио своје једино упориште у Црној Гори. Нови књаз [[Никола I Петровић|Никола Петроић- Његош]] га је [[1860]]. године разрешио дужности и протерао из Црне Горе, након чега је Никанор Ивановић емигрирао у [[Русија|Русију]], а касније се вратио у [[Аустроугарска|Аустроугарску]]. Умро је [[1894]]. године у [[Горица (град)|Горици]], а сахрањен је у [[Трст]]у, код [[Црква Светог Спиридона у Трсту|цркве Светог Спиридона]].