Операција Оверлорд — разлика између измена

Пешадија тенковских дивизија борила се великом вештином и фанатичном храброшћу. На таквом терену и мале пешадијске јединице су, свака с једним тенком или противтенковским топом, или с неколико противтенковских топова од 75 или [[Флак 88|88 мм]] скривеним негде у позадини, могле дуго задржавати савезничко напредовање. Док су Немци за то имали довољно пешадије, савезнички тенкови су били дословно сакаћени. Чак и кад би већ били практично прегажени, изоловани појединци или мање групице настављали су да се боре до краја у шумама, воћњацима или житу. Снајперисти су били сакривени у грмљу или на гранама и често су употребљавали телескопски нишан. Борбе у шумама су сачињавале део њихове обуке у [[Падерборн|Паденборну]] и [[Лидер (Линебургер Хајде)|Линебургер Хајду]]. У „бокажу“ су имали прилику да апсолутно демонстрирају своје умеће. Многи савезнички батаљони и чете подлегли су тој њиховој вештини. Ватра из „крокодила“ – тенковима преконструисаним у бацаче пламена, често би значила крај тој невољи за Савезнике, али је ипак најбољи лек био слање снајпера и патрола на предњи крај и испред линије фронта са сличним задатком. То је био и добар начин да савезнички Врховни штаб већ после сат-два сазна да је нека свежа немачка јединица ушла у борбени поредак.{{чињеница| date = 01. 2016.}}

 

[[Датотека:Preparing_for_Invasion3.jpg|мини|десно|300п|Јужна Британија, јуни 1944. год. - Америчке јединице на путу ка луци у којој ће бити укрцане у десантне бродове.]]

 

Черчил и Британци су желели да по сваку цену избегну фронтални напад карактеристичан за [[Први светски рат]] (Черчилов покушај да заобиђе немачку одбрану у Првом светском рату довео је до пропасти [[Галипољска операција|Галипољске кампање]], што су амерички планери стално истицали). Черчил је сматрао да је на немачку тврђаву Европа најбоље ударити са југа где је снажни покрет отпора (мисли се на [[Народноослободилачка војска Југославије|југословенске партизане]]) представљао одличну основу за даље напредовање савезничких снага ка [[Беч]]у, а одатле и ка самом срцу Немачке. Британци су сматрали да је овакав план такође омогућавао ограничавање даљег совјетског напредовања у Европи. Међутим, амерички планери су сматрали да је инвазију потребно извршити на локацији која је најближа најснажнијем савезничком упоришту. Били су неумољиви у својем ставу и јасно су ставили до знања да је то једина опција коју су спремни да подрже. Првобитно су сачињена два предлога операција: први предлог је била Операција Слеџхемер, која је предвиђала инвазију у [[1942]]. године, а други је била Операција Раундап, која је предвиђала инвазију у [[1943]]. године. Од два понуђена плана, изабрана је Операција Раундап којој је промењено име у Операција Оверлорд, а време њеног почетка је померено за 1944. год.{{чињеница| date = 01. 2016.}}

 

 

Кратак оперативни радијус дејства савезничких ловачких авиона, укључујући и британски [[Супермарин спитфајер|Спитфајер]] и [[Хокер тајфун|Хокер Тајфун]], стационираних на аеродромима у Британији, у великој мери је смањио могућност избора места престојеће инвазије. Географски фактори су додатно смањили могућност избора на само две локације: [[Па де Кале]] или [[Нормандија]]. Због тога што је Па де Кале био најближи британском острву, зато што је био окружен плажама које су биле идеалне за амфибијски десант и зато што је преко њега водио најкраћи директни копнени пут ка срцу Немачке, овај део [[Атлантски бедем|Атлантског бедема]] је био најјаче утврђен. Имајући то у виду, савезници су изабрали Нормандију за локацију предстојећег искрцавања.{{чињеница| date = 01. 2016.}}

Током месеци који су претходили искрцавању, савезници су спровели масивну операцију заваравања, под називом [[Операција Бодигард]] (на {{јез-енгл|Operation Bodyguard}} - Операција телохранитељ) која је имала за циљ да увери Немце да ће до искрцавања можда доћи и у другим деловима Европе (нпр. [[Балканско полуострво|Балкан]] или јужна Француска). Неколико недеља пре почетка искрцавања савезници су спровели још једну велику операцију заваравања под називом [[Операција Фортитуд]] (на {{јез-енгл|Operation Fortitude}} - Операција храброст) како би уверили Немце да ће до искрцавања доћи у рејону Па де Калеа и да ће у исто време доћи до искрцавања у Норвешкој. Операција Фортитуд Север имала је за циљ ширење дезинформација о лажном искрцавању савезника у Норвешкој, док је много значајнија Операција Фортитуд Југ имала за циљ да убеди Немце да ће до искрцавања доћи у рејону Па де Калеа и да на тај начин веже значајне немачке снаге даље од планираног места искрцавања. У том циљу створена је лажна слика о формирању америчке 1. армијске групе под наводном командом америчког генерала [[Џорџ Смит Патон|Џорџа С. Патона]], која је била стационирана у југоисточној Енглеској. Поред лажних кампова и гумених возила на надувавање која су из даљине изгледала као права, лажна слика о постојању ове армијске групе потпомогнута је радом двоструких агената али и лажним радио-саобраћајем у којем су учествовале непостојеће јединице из састава ове армијске групе. Немци су имали веома развијену шпијунску мрежу на југу Енглеске, али су „нажалост“ сви ови агенти углавном били врбовани од стране Енглеза због чега је било изузетно тешко проследити у Немачку обавештајне податке који су потврђивали постојање америчке 1. армијске групе и плана за исркцавање савезника код Па де Калеа.{{чињеница| date = 01. 2016.}}

 

У циљу подршке Операцији Фортитуд север, у [[Шкотска|Шкотској]] је започета [[Операција Скју]] (на {{јез-енгл|Operation Skye}} - Операција ) која је путем лажног радио саобраћаја требало да увери немачке обавештајне аналитичаре да ће инвазија бити извршена и у Норвешкој. Ова операција успела је да створи привид о планираном савезничком искрцавању у Норвешкој и да на тај начин веже већину немачких јединица које би иначе биле пребачене у Француску.{{чињеница| date = 01. 2016.}}

 

Савезничке снаге су извеле неколико великих војних вежби на југу Енглеске у склопу којих су вршени амфибијски и ваздушни десанти. За време једне од таквих војних вежби амфибијског искрцавања под називом Вежба Тигар, која је одржана [[28. април]]а [[1944]]. године, погинуло је 749 америчких војника и морнара када су конвој који је превозио јединице до места искрцавања пресрели немачки торпедни чамци.{{чињеница| date = 01. 2016.}}

 

 

Пре почетка и током операције било је неколико обавештајних пропуста који су могли довести до откривања савезничких планова. Најинтересантнији је свакако било радио обраћање француског генерала [[Шарл де Гол|де Гола]], непосредно након Д-дана у којем је он, за разлику од других лидера, потврдио да се ради о правој инвазији. Ова његова изјава имала је потенцијал да упропасти савезничке операције заваравања Фортитуд Север и Фортитуд Југ. Нпр. Ајзенхауер је о искрцавању говорио као о почетној фази свеопште инвазије. Немци нису поверовали де Голу због чега су пропустили шансу да одмах привуку појачања и одбаце Савезнике натраг у море.{{чињеница| date = 01. 2016.}}

 

Дало би се наслутити да су Немци још од [[битка за Француску|заузећа Француске]], [[Јун|јуна]] [[1940]]. године, организовали одбрану атлантске обале и изграђивали поменути [[Атлантски бедем]]. Међутим, није било тако. До [[1942]]. године зид једва да је постојао јер се Хитлеру победа чинила тако сигурном да се уопште није ни помињала потреба изградње обалних утврђења. [[Аустрија]] и [[Чешка]] су биле припојене још у периоду [[1938]]-[[1939]]. година. Септембра 1939. године немачке трупе су прегазиле [[Пољска|Пољску]] и поделиле је са [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетским Савезом]] према [[Споразум Рибентроп—Молотов|споразуму Рибентроп – Молотов]]. До почетка [[Лето|лета]] 1940. године [[западна Европа]] ~ изузев [[Уједињено Краљевство|Велике Британије]] и [[Ирска|Ирске]] ~ је била под немачком контролом. [[Данска]] је капитулирала за један дан у [[Април|априлу]] док је [[Норвешка]] захваљујући својој конфигурацији терена и помоћи [[Краљевство Велика Британија|Велике Британије]] и [[Француска|Француске]] издржала шест недеља. Од [[10. мај]]а до [[22. јун]]а 1940. године [[Вермахт]] је заузео [[Луксембург]], [[Краљевина Холандија|Холандију]], [[Белгија]], [[Француска|Француску]] и избацио Британце из [[Денкерк]]а. Након француске капитулације [[Краљевство Велика Британија|Британија]] је остала сасвим сама. Иако су га генерали наговарали, [[Адолф Хитлер|Хитлер]] никако није наређивао да се отпочне с [[Операција Морски лав|операцијом „Морски лав“]] – инвазијом Британских острва. Уместо тога опет се окренуо Истоку јер је веровао да британски премијер сер [[Винстон Черчил]] све наде у своју победу полаже у [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]], који ће у некој будућности напасти [[Трећи рајх|Траћи Рајх]] с леђа. Прво су, операцијама [[Априлски рат|Подухват 25]] и [[Битка за Грчку|Марита]] окупиране [[Краљевина Југославија]] и [[Краљевина Грчка]] и тиме је потпуно било пацификовано [[Балканско полуострво]]. 22. јуна [[1941]]. године отпочела је [[операција Барбароса]] – напад на СССР. Како је време пролазило и како је Вермахт био све дубље у [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетском Савезу]], док је [[Краљевство Велика Британија|Велика Британија]], захваљујући помоћи [[Сједињене Америчке Државе|САД]], почела полако да се опоравља, Хитлер је схватио да француска обала није више офанзивна одскочна даска, већ осетљиво место у његовој одбрани. Негде у [[јесен]] 1941. године Хитлер је својим генералима почео да говори о жељи да од [[Европа|Европе]] створи „''непробојну тврђаву''“. У [[Децембар|децембру]], кад је Вермахт запео пред самом [[Москва|Москвом]], а САД ушле у рат, Хитлер је у јавним наступима почео да се хвали да је „''изграђен појас џиновских утврђења''“ од [[Ћирћенес]]а на норвешко-финској граници па све до [[Пиринеји|Пиринеја]] на француско-шпанској граници. Не узимајћи у обзир то сулудо хвалисање сасвим довољно говори податак да се разуђена обала од [[Северни ледени океан|Северног леденог океана]] до [[Бискајски залив|Бискајског залива]] на [[Југ|југу]] протезала скоро 4830 km.

 

Утврђења нису постојала ни директно преко пута [[Велика Британија (острво)|Велике Британије]], на најужем делу [[Ламанш|Ла Манша]]. Хитлер је, међутим, био потпуно опседнут концепцијом о „'''Тврђави Европа'''“. Тадашњи начелник [[Врховна команда копнене војске Вермахта|Врховне команде Копнене војске]] [[генерал-пуковник]] [[Франц Халдер]] у својим мемоарима се добро сећа времена кад је Хитлер први пут изложио своју фантастичну идеју. [[Франц Халдер|Халдер]] који никад [[Адолф Хитлер|Хитлеру]] није опростио што није извео инвазију на [[Уједињено Краљевство|Британију]] био је према читавој тој идеји веома хладан. Усудио се да на једном састанку примети да би та утврђења „''ако су заиста потребна''“ требало саградити „иза обалне линије и изван домета поморских топова јер би иначе трупе могле бити онемогућене непријатељском ватром“. Хитлер је као стрела прошао по соби и зауставио се поред стола на коме је била велика географска карта а затим је скоро пуних пет минута провео у неразговетном и бесном брбљању. Ударајући песницом по карти, урлао је: „''Бомбе и гранате ће падати овде ... овде ... овде ... и овде ... испред зида, иза зида и на зид, али ће трупе које се буду налазиле унутар самог зида бити на сигурном! После тога ће изаћи напоље и бориће се!''“

 

 

[[Немачка 7. армија|7. армија]] је држала [[Нормандија|Нормандију]] и [[Бретања|Бретању]] а 15. област Па де Калеа и [[Фландрија|Фландрију]]. Гранична линија између те две армије била је река [[Орн (река)|Орна]], те се тако догодило да се инвазија Дана Д сручила на [[Немачка 7. армија|7. армију]]. Њен командант је био генерал-пуковник [[Фридрих Долман]] који се истако при преласку горње [[Рајна|Рајне]] још 1940. године, али од тад није имао новијег ратног искуства, а боловао је и од срца. Близу обале му је било седам пешадијских [[дивизија]], а две у позадини.

Генерал Ханс фон Залмут, командант [[Немачка 15. армија|15. армије]], иза себе је имао велико ратно искуство и као командант и као штабни официр. Он је 1940. године био начелник штаба фелдмаршала [[Федор фон Бок]]а, на [[Крим]]у је био командант 30. корпуса, а касније је командовао разнима армијама на Источном фронту ~ [[Немачка 17. армија|17]], [[Немачка 4. армија|4.]] и Н[[емачка 2. армија|2. армијом]].

 

Немачке јединице у овој области биле су у фебруару 1944. године груписане у групу армија Б. (Немачке јединице на југу Француске биле су груписане у Групу армија Г, под командом генерала [[Јоханес Бласковиц|Јоханеса Бласковица]]).{{чињеница| date = 01. 2016.}}

 

Ромелу је било јасно да, упркос пропагандном значају који има, Атлантски бедем обезбеђује само најзначајније луке на атлантској обали. Плаже између њих, једва и да су биле брањене, због чега су савезници могли да бирају место за искрцавање и да се касније баве освајањем лука са копнене стране. Због тога је Ромел започео кампању ојачавања немачких положаја на Атлантском бедему. Постављен је велики број челичних препрека на граници највише плиме на плажама, конструисан је велики број бетонских бункера, низије су потопљене, а на свим местима погодним за ваздушне и једриличарске десанте, постављене су посебне минске препреке познатије под називом Ромелов аспарагус (''Rommelspargel'').{{чињеница| date = 01. 2016.}}

 

 

Реализација Ромелових одбрамбених мера је такође била значајно успорена спором у вези са доктрином примене немачких оклопних јединица у Француској. Поред две армијске групе које су му биле на располагању, фон Рундштед је под својом командом имао и штаб Оклопне групе Запад под генералом Фрејером Лео Гејр фон Швепенбургом (Freiherr Leo Geyr von Schweppenburg). Ова формација је номинално представљала административни штаб фон Рундштедових оклопних и мобилних формација, али ће ускоро бити преименована у 5. оклопну амрију која ће оперативни статус стећи у Нормандији. Фон Гејр и Ромел нису се слагали око распореда и употребе оклопних јединица у Француској.{{чињеница| date = 01. 2016.}}