Српско средњовековно право — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Разне измене |
|||
Ред 1:
{{Почетник|26|3|2020}}
==Извори права==
Већи део српског средњовековног права познат нам је кроз обичајно право. Већ од краја -{XII}- века настају писани извори права као што су: повеље, међународни уговори, закони и статути. Као најзначајнији извори од свих издваја се [[Хиландарска повеља]], [[Законоправило]] и [[Душанов законик]] о којима ће бити више у наставку текста. Без обзира на постојање писаног права, обичајно право се није у потпуности угасило, многи обичаји се практикују и данас, неки у већој, неки у мањој мери, а многи су постали саставни део неких закона. <ref>[https://heinonline.org/HOL/LandingPage?handle=hein.journals/zboprvfaz39&div=19&id=&page= Шаркић, Срђан. „Извори средњовековног српског права”. HeinOnline]</ref>
==Обичајно право==▼
Није сигурно да ли су постојали писани извори права у Србији до XII века, али до тада је постајало обичајно право као један од извора. Ти обичаји постоје и данас, неки обичаји у мањој, а неки у већој мери. У Србији, обичајно право представља најважнији извор права до краја XII века јер је њиме усмераван начин живота народа. Као што и сама реч каже, обичајно право чине [[обичај]]и, што значи устаљено понашање према неким неписаним правилима која су постала традиција одређене заједнице или читаве нације. Бројне ствари су биле регулисане обичајним правом попут брака и противправних односа, а обичајно право се прожима и кроз само кривично право. Брачни односи су били регулисани обичајима и после примања хришћанства. Један од брачних обичаја је био закључивање брака отмицом и трајао је вековима. У Србији се примењивао све до краја XIX века, а неки случајеви су забележени и у првој половини XX века. Обичајно право је познавало и крвну освету. Код Срба се помиње и веровање у натприродна бића попут вампира и вукодлака и према том веровању покојник би се повампирио у првих 40 дана смрти и чинио лоша дела. Према веровању, он би се једино могао уништити ако би га проболи глоговим коцем или ако би се његово тело спалило. Одредбом из Душановог законика то је постало забрањено и кажњиво плаћањем вражде. Црква је оштро осуђивала магијско-религијску праксу. Примена обичајног права је полако губила свој значај настанком писаног права, али не у потпуности. Сви правни односи који нису били решени неким писаним правом су и даље наставили да се регулишу путем обичајног права, а неки обичаји су чак постали саставни део повеља и Душановог законика.<ref>[https://heinonline.org/HOL/LandingPage?handle=hein.journals/zboprvfaz39&div=19&id=&page= Шаркић, Срђан]</ref>▼
▲===Обичајно право===
==Повеље==▼
▲Није сигурно да ли су постојали писани извори права у Србији до -{XII}- века, али до тада је постајало обичајно право као један од извора. Ти обичаји постоје и данас, неки обичаји у мањој, а неки у већој мери. У Србији, обичајно право представља најважнији извор права до краја -{XII}- века јер је њиме усмераван начин живота народа. Као што и сама реч каже, обичајно право чине [[обичај]]и, што значи устаљено понашање према неким неписаним правилима која су постала традиција одређене заједнице или читаве нације. Бројне ствари су биле регулисане обичајним правом попут брака и противправних односа, а обичајно право се прожима и кроз само кривично право. Брачни односи су били регулисани обичајима и после примања хришћанства. Један од брачних обичаја је био закључивање брака отмицом и трајао је вековима. У Србији се примењивао све до краја -{XIX}- века, а неки случајеви су забележени и у првој половини -{XX}- века. Обичајно право је познавало и крвну освету. Код Срба се помиње и веровање у натприродна бића попут вампира и вукодлака и према том веровању покојник би се повампирио у првих 40 дана смрти и чинио лоша дела. Према веровању, он би се једино могао уништити ако би га проболи глоговим коцем или ако би се његово тело спалило. Одредбом из Душановог законика то је постало забрањено и кажњиво плаћањем вражде. Црква је оштро осуђивала магијско-религијску праксу. Примена обичајног права је полако губила свој значај настанком писаног права, али не у потпуности. Сви правни односи који нису били решени неким писаним правом су и даље наставили да се регулишу путем обичајног права, а неки обичаји су чак постали саставни део повеља и Душановог законика.<ref>[https://heinonline.org/HOL/LandingPage?handle=hein.journals/zboprvfaz39&div=19&id=&page= Шаркић, Срђан]</ref>
▲===Повеље===
{{main|Повеља}}
Повеља је документ којим се пружају нека права и привилегије као што су владари тог доба пружали повељама права цркви, властели, а некад и привилегованим градовима. [[Хиландарска повеља]] [[Стефан Немања|Стефана Немање]] из 1198/1199. године је најстарији правни писани извор Србије и самим тим су повеље први, бар нама познати, писани извори права. Из разлога што је то најстарија сачувана повеља има и посебан значај, али то је само једна од значајних повеља Стефана Немање. Српски владари су своје повеље писали на српскословенском језику, а касније и на грчком. Писане су на папиру или папирусу који је брзо пропадао па баш због тога је и сачуван мали број повеља. Повеља је имала свој увод, текст и закључак, а сваки од тих делова је имао своје мање целине. Повеље се деле на манастирске, градске и властелинске од којих је највише манастирских. Од 165 манастирских повеља најзначајнија је већ поменута повеља Стефана Немање којом је заснован [[Хиландар]]. Следећом својом, Жичком повељом, обдарио је [[Манастир Жича|манастир Жичу]] 1220. године. Још неке значајне повеље су: Скопска повеља из 1299/1300. године којом је [[краљ Милутин]] потврдио даровања претходних византијских и бугарских владара манастиру св.Ђорђа код Скопља, Бањска повеља из 1313-1318. године којом је краљ Милутин основао и обдарио своју задужбину манастир Светог Стефана у Бањској, повеља краља Милутина [[Манастир Грачаница|манастиру Грачаници]] из 1321. уклесана је на унутрашњем зиду цркве, [[Дечанска повеља|Дечанске повеље]] из 1330. и 1343-1345. године настале су када је [[краљ Стефан Дечански]] даровао своју задужбину, Призренском повељом из 1348-1353. године [[цар Душан]] је обдарио задужбину-манастир Светих арханђела Михајла и Гаврила код Призрена…
Властелинских је сачувано само десетак, а од градских само једна. <ref>Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја (Треће изд.). Београд: Универзитет у Београду-Правни факултет. стр. 21-23</ref><ref>[https://heinonline.org/HOL/LandingPage?handle=hein.journals/zboprvfaz39&div=19&id=&page= Шаркић, Срђан]</ref>
===Међународни уговори===
Међународним уговорима у Србији за време средњег века успостављене су повластице и односи страних трговаца у Србији. Такви уговори, који су подстицали економски развој државе, су најчешће склапани са Дубровником, а у мањем броју са Венецијом као и са неким другим земљама. Уговор Стефана Немање са Дубровником из 1186. године је најстарији сачувани међународни уговор. Тај уговор је био мировни уговор са Дубровником после неуспелог заузимања Дубровника. Прво су ти уговори били закључивани двостраном заклетвом, свака страна се заклиње да ће испунити обећање и извршити обавезе, али касније за време краља Драгутина добијају облик једностране повеље, којом су српски владари давали привилегије тговцима из Дубровника. Главне карактеристике тих уговора су биле да је њима гарантована слобода кретања трговаца, накнада причињене штете, неприкосновеност трговачке робе и забрана репресалија. Поштовање тих уговора је довело до постепеног изграђивања својеврсног међународног права на том подручју Европе. Важна тема су биле и царине од којих су били ослобођени на почетку, али касније се предвиђало њихово наплаћивање на законитим местима, без увођења нових што је било и забрањено. <ref>Мирковић, Зоран. стр. 23-24</ref>
===Законоправило===
Зборници црквеног и грађанског права у Византији су били номоканони у којима су изложени црквени прописи, царски закони, као и тумачења правника. Садржина номоканона су била правила светих апостола, правила 6 васељенских сабора, правила 10 помесних сабора и правила светих отаца. Најпознатији наш номоканон је номоканон који је написао архиепископ Сава назван
Српски Номоканон нема прототип ни у једном сачуваном грчком или словенском рукопису. Сава се определио за тумачења канона Алексија Аристина и Јована Зонаре, уместо тенденциозних коментара Теодора Валсамона, који изражавају идеју свемоћи византијског цара и битно ограничавају самосталност, аутокефалних цркава. Српски номоканон прихвата концепцију
===Душанов законик===
Поред Законоправила, [[Душанов законик]] је још један од основних писаних извора српског средњовековног права. Овај законик је донешен проглашењем царства. Донет је под називом "Закон благоверног цара Стефана" на државном сабору у Скопљу 21. маја 1349. године. Први део који је тада донет је садржао 135 чланова, а други 66 чланова. Што се тиче самог садржаја овог законика по члановима, чланови 1 до 38 представљају посебан одељак о цркви, 39 до 63 су одредбе о правима и обавезама властеле, 64 до 83 су одредбе о правном положају зависног себарског сталежа, 118 до 122 о градском сталежу и трговцима, 125 и 126 о кривичној одговорности града и градске земље, 129 до 132 и 135 о одговорности војника и о поступању за време рата, 143 и 145 до 149 су прописи посвећени борби против крадљиваца и разбојника, 151 до 154 су одредбе о пороти, а о начелу законитости има у члановима 136 до 139 и 140 до 142 и 171 и 172. Оригинал овог законика није сачуван, а науци је познато 25 преписа. У најстарије рукописе спадају: Струшки (крај -{XIV}- века), Атонски (почетак -{XV}- века), Бистрички (половина -{XV}- века), Барањски (крај -{XV}- века) и Призренски (крај -{XV}- века). Последњи, Призренски, има највећи значај јер је то изгледа препис са оригинала. Из млађе редакције, најзначајнији је Раковачки препис који је настао у једном од фрушкогорских манастира 1700. године. Претпоставка је да је Душанов законик написан на дугачком свитку са висећим златним царским печатом. У Душановом законику су бројније одредбе кривичног, процесног и државног права од одредаба црквеног и грађанског права.
===Синтагма===
Синтагма представља зборник црквених и световних одредби које је 1335. године сачинио солунски монах Матија Властар. Ова номоканонска збирка подељена је у двадесет и четири поглавља према словима грчког алфабета (од -{А}- до -{Ω}-). Вероватно по наређењу самог цара Душана, Синтагма је 1347. или 1348. преведена на српски језик, али је одмах након тога радикално скраћена. Пуна Синтагма садржи триста три поглавља, док скраћена верзија има само деведесет и четири поглавља. Постоје два основна разлога због којих су српски редактори извршили овако радикално скраћивање.
- Први разлог је идеолошке природе. Матија Властар заснива своју збирку на тенденциозним и некритичким коментарима Теодора Валсамона у којима се истиче свемоћ византијског цара и његова хегемонија у читавом систему држава, а негира аутокефалност српске и бугарске цркве. Стога су српски редактори, одмах након превођења потпуног текста Синтагме приступили његовом скраћивању, изоставивши све оне одредбе које говоре о световној и духовној доминацији Цариграда.
- Други разлог је чисто практичан: Синтагма је била намењена као приручник световним судовима. Стога је већина црквених одредби изостављена, а задржане су само световне и то из оних правних области које нису биле регулисане Душановим закоником. Имајући све ове чињенице у виду остаје нејасно због чега су се српски редактори одлучили да у Душанов кодекс укључе Синтагму Матије Властара , а не Шестокњижје (-{Heksabiblos}-) Константина Арменопулоса, јер је Арменопулос био неупоредиво бољи правник од Матије Властара и његова збирка је садржавала искључиво световне одредбе без икаквих тенденциозних коментара. И поред тога, у манастирским архивама није сачуван нити један примерак српског превода Шестокњижја, те се сасвим основано може закључити да у Србији није ни превођен.
Такозвани Јустинијанов закон је кратка компилација од само тридесет и три члана, који регулишу аграрне односе. Већина одредби потиче из чувеног Земљорадничког закона објављеног крајем -{ѴII}- или почетком -{ѴIII}- века, који је у потпуности био преведен на стари српски језик. Остале одредбе преузете су из Василика, Прохирона и Еклоге. Ни ова компилација не постоји у грчким рукописима и представља оригиналну творевину српских правника. Могуће је да је Јустинијанов закон био у примени у Србији и пре Душанове владавине, али је вероватније да је усвојен на сабору у Скопљу 1349. године заједно са првим делом Душановог законика.<ref>[https://cyberleninka.ru/article/n/utitsa-vizanti-skog-prava-na-sred-ovekovno-srpsko-pravo Срђан Шаркић]</ref>
===Законик о рудницима===
Стефан Лазаревић је 1412. године донео Законик о рудницима. Тај законик је донет за рударе и руднике Новог Брда. Деспот Стефан је на молбу грађана затражио да се оформи тело од 24 човека. Њихов задатак је био да саставе текст закона и затим предају деспоту Стефану да га потврди и изда у облику повеље. Циљ овог законика је био да се осигура обављање рударске производње без икакве сметње. Први од два дела овог законика је имао 51 члан којим је уређено право проветравања и довођења ваздуха кроз туђе ровове као и односи поводом пробног и рудног копа. Други који је имао 22 члана је прописивао таксе и глобе. Велики број одредаба је преузет у тзв. саском закону из времена Сулејмана Величанственог (1520-1566) и те одредбе су преведене на османско-турски језик. Постоји сачуван препис Рударског законика из 17 века на латиничном писму. <ref>Мирковић, Зоран. стр. 28-29</ref>
===Статути===
Основни извори права у приморским комунама Котор, Будва, Бар и Улцињ били су статути. То су биле збирке правних прописа и биле су у складу са степеном аутономије сваке од тих комуна. Они су садржали одредбе о правима и обевезама носилаца власти, породичном и наследном праву, организацији власти, стварном и облигационом праву, кривичном праву и судском поступку. Одредбе статута су због своје прване важности биле записане у један правни зборник да би се на тај начин могла обезбедити примена и дуговечност статутарних одредаба. Сачувани су статути Котора и Будве, потврђено је постојање статута Улциња и Бара, али ти статути нису сачувани.
==Статусно право==
Свако друштво, иако тежи ка једнакости, подељено је у сталеже, па је тако и у грађанском друштву Србије завладао систем поделе дрштва на сталеже. Социјалне разлике су увек постојале, али се сада јављају и правне разлике. Племство и свештенство је чинило повлашћени сталеж, а постојао је и неповлашћени сталеж европске средњовековне државе. Средњовековно српско право бележи статусно право и његову сталешку поделу од времена Немањића. Тада је виши сталеж била властела и делила се на велику и малу властелу и властеличиће.
===Подела сталежа===
'''[[Властела]]''' је био назив за највиши сталеж у српској држави, а пре овог назива познат је био термин бољар који није заживео. Ова подела на велику и малу властелу се појављује у повељи Стефана Уроша манастиру Светог Петра и Павла на Лиму која је издата у периоду од 1254. до 1264. године. Јасно је да је ова подела утемељена још у обичајном праву што се може закључити по начиину на који се касније помиње кроз повеље. У њима се о овој подели прича као да се већ све зна, без неког додатног и претераног објашњавања. <ref>[https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:9414/bdef:Content/get Кршљанин, Нина. стр. 130-218]</ref>▼
▲'''[[Властела]]''' је био назив за највиши сталеж у српској држави, а пре овог назива познат је био термин бољар који није заживео. Ова подела на велику и малу властелу се појављује у повељи Стефана Уроша манастиру Светог Петра и Павла на Лиму која је издата у периоду од 1254. до 1264. године. Јасно је да је ова подела утемељена још у обичајном праву што се може закључити по
'''Велику властелу''' су чинили највећи земљопоседници и највиши државни достојанственици. Душанов законик им додељује једну правну повластицу којом су били позивани на суд судским позивом, а остали су позивани судским печатом.
'''Мала властела''' је чинила већину повлашћеног сталежа, а '''властеличићи''' су били испод редовног племства и тај израз се први пут помиње у уговору Стефана Првовенчаног са Дубровником.
Властеличићи су потицали из друштвеног слоја војника и нижег племства. Што се тиче свештенства, имало је привилегован положај јер је било ослобођено обавеза према држави из разлога што се молило Богу за владара и читав народ, а не само за себе. <ref>[https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:9414/bdef:Content/get Кршљанин, Нина. стр. 388-390]</ref>
'''Црквени слој''' је био најповлашћенији слој и тај слој није чинило само свештенство, већ манастири и цркве. Они су били ослобођени главне обавезе, војне обавезе, а поред тога били су ослобођени и плаћања соћа. <ref>[https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:9414/bdef:Content/get Кршљанин, Нина. стр. 130-218]</ref>
Сви неповлашћени становници тог времена су се називали '''[[Себри]]'''. Они су зависили од великог жупана, били су обавезни да плаћају порез и обављају разне работе. Велики број становника жупа су били слободни људи, али непосредно потчињени држави.
'''[[Меропси]]''' су били зависни земљорадници чија је главна обавеза била узгој житарица и они су били најбројнија категорија. Плаћали су годишњи порез и поред узгоја житарица су морали да праве и поправљају градска утврђења, чувају град, дају храну владару и његовој пратњи, дају зоб и сено коњима владара и његове пратње и преносе владареве ствари на својим коњима. Они су у неку руку били заштићени Душановим закоником кроз који им је пружено право да туже свог владара уколико би од њих тражио нешто преко онога што је законом одређено.
Посебну друштвену групу су чинили '''[[власи]]''' који су били организовани у катуне на чијем челу су биле старешине (кнезови, челници, примићури) и катун је по њему носио име. Њихово основно занимање је било сточарство. Они су као и остало зависно становништво свом господару плаћали одређене терете.
У повељама се помињу и разни мајстори, занатлије које су обрађивале метал, дрво, камен, земљу, кожу, текстил итд. Помињу се свећари, месари, крчмари, пекарице, бербери, видари и трговци називани крамари или поносници.
На дну друштвене лествице су '''[[отроци]]''' који су потпуно зависили од господара. Могли су се продати и купити на трговима и нису имали право да траже милост на владаревом двору.
'''[[Грађани]]''' су били становници приморских градова који нису имали непосредан однос са српском државом, али су градови у којима су они боравили били део средњовековне Србије. Страни трговци који су углавном били Млечани, Дубровчани или становници неких других далматинских комуна су били '''странци'''. Уколико су имали спорове са домаћим становништвом решавали би их на мешовитом суду.<ref>Мирковић, Зоран. стр. 37-47</ref>
==Грађанско право==
Што се тиче грађанског права за време средњовековне Србије, сва пунолетна лица су се сматрала пословно способнима без обзира на веру или пол. Чак се и провлачи чињеница да су неки отроци такође поред правне имали и пословну способност без обзира што су били на дну друштвене лествице, али колико је то тачно није сигурно.<ref>Мирковић, Зоран. стр. 47-48</ref>
===Стварно право===
У средњовековној Србији право својине је била најважнија установа [[Стварно право|стварног права]]. Право својине је постојало на покретним и непокретним стварима и владару је припадало врховно право својине над земљом. Он је на основу тог свог права додељивао земљишне поседе властели, црквама и манастирима. Господари властелинстава су на тим поседима уживали имунитет што би у економском смислу значило да су билу ослобођени материјалних давања у корист државе. Административно гледано, послове државне управе је обављао господар властелинстава искључујући владареве управне органе, а судски имунитет је пружао право господару властелинстава да суди становницима тог властелинства за већину предмета. Очевина је била баштина тј. право својине на наслеђеној земљи. Баштинци су били племићи који су добијали баштину. Право наслеђивања и неповредност својине су били гарантовани одредбама Душановог законика. Војничко добро које би владар доделио неком властелину уз услов вршења војне службе без права на слободно располагање или наслеђивање је била пронија. Постојали су оригинарни и деривативни начини прибављања својине. Својина се такође могла стећи и одржајем.<ref>Мирковић, Зоран. стр. 48-51</ref>
===Облигационо право===
Што се тиче [[Облигационо право|облигационог права]], најзуступљенији су били поклон, размена, остава, залога и купопродаја. Поклоне би владари доделивали црквама, манастирима и власти и ти поклони би били записивани у владарским повељама. Поклон је преношење права својине поклонодавца у корист поклонопримца. По правилу је неопозив. Размена је уговор којим је уговарач у обавези да свом сауговарачу преда ствар на којој он стиче право својине. Најбитнији елементи уговора купопродаје су предмет, цена и њена исплата. Предмет су могле бити и покретне и непокретне ствари. Остава је била често практикован уговор којом би богати у нестабилним временима своје драгоцености поверили некоме на чување. То су радили многи српски и босански владари. Они би најчешће своје драгоцености остављали у Дубровнику. Уговором о зајму би зајмопримац добијао неку замењиву ствар уз обавезу да врати исту количину и иству врсту ствари у одређеном року, као и да плати камату зајмодавцу.<ref>Мирковић, Зоран. стр. 51-53</ref>
===Брачно право===
Почетком XIII века установа брака је дошла под окриље цркве. Највише прописа о браку из тог времена нам доноси Жичка повеља која је велики број одредаба посветила разводу, а потом и Душанов законик који је регулисао питање брака између православаца и католика. Једини верски мешани брак је био брак између мушкарца католика и жене православке. Обрнута ситуација није била могућа. Неке повеље су забрањивале брак Влахиње и Србина. Постојала је и одредба којом би се муж кажњавао глобом уколико би оставио жену, а онда би морао и да је врати. У обрнутој ситуацији ако би жена оставила мужа, а имала је имовину, кажњавана је такође глобом, али ако није имала имовину била би телесно кажњавана по вољи мужа.<ref>Мирковић, Зоран. стр. 53-55</ref>
===Породично право===
Два облика породице су била тада заступљена, а то су проста и проширена тј. задруга коју чини две или више биолошких породица. С обзиром да би задруга била основана на колективној својини из тога је произилазило право колективног располагања задружном имовином. У задрузи је постојала и индивидуална својина под коју би спадао накит, одећа или неке друге личне ствари члана те задруге.<ref>Мирковић, Зоран. стр.55-56</ref>
===Наследно право===
Душанов законик, Скраћена синтагма и Законоправило су задржали одредбе о наследном праву. Већ се и кроз повеље види да је наследност и баштина стара институција. Сама реч баштина тј. очевина већ алудира на наследност. За време средњег века у Србији је постојало тестаментално и законско наслеђивање. Стицање права на наследство на основу закона је законско наслеђивање. На пример, Душановим закоником је проглашено да властелина законски наслеђују деца, а под
==Кривично право==
▲#Глвани чланак [[Српско средњовековно кривично право]]
Што се тиче [[Српско средњовековно кривично право|српског средњовековног кривичног права]] засновано је на старим српским обичајима и обичајном праву, а трпело је и велики утицај Византије. Најважнији зборници везани за кривично право у средњем веку су [[Законоправило]] Светог Саве (из 1219. године) и [[Душанов законик]] (из 1349. и допуњен 1354. године).
===Карактеристике===
<big>Обичаји</big> у то време представљали су један од најзначајнијих извора права, док у данашње време, обичаји нису извор права, али представљају полазну основу приликом доношења закона. Душанов законик садржи велики број норми, које воде порекло из најстаријег српског обичајног права.
Линија 111 ⟶ 113:
Освета је оставила веома снажан утицај у историји кривичног права. Систем композиције је такође имао велики значај у кривичном праву. До доношења Законоправила кривична дела и казне нису биле регулисане законом. Кривичном праву је у Законоправилу посвећено највише места. Из Византије су преузете телесне казне попут шибања, одсецања ушију, ослепљивања, смуђење косе и браде и смртна казна попут одсецања главе мачем, спаљивања и вешања. Прогонство из цркве и забрана одређеним лицима да неко време долазе на службу је била духовна казна. Примењивале су се и материјалне надокнаде штете.
===Кривично дело казне===
Детаљно је и уређено кривично дело казне. Онај ко би у току ноћи нешто украо из цркве, био би кажњен смртно, а казна би се извршавала бацањем зверима у јаму. За дневну крађу из цркве слало се на доживотну казну копања златне руде. Крађе из „великих цркава“ кажњаване су одсецањем главе мачем. Остале крађе се разликују у зависности од тога да ли је откривена или није. Уколико јесте, лопов који буде ухваћен истог тог дана са украденим пленом је кажњаван четвороструком вредношћу украдене ствари. Затим, неоткривена крађа је уколико лопов сакрије украдено и без плена у рукама буде ухваћен. У том случају казна је двострука вредност украдене ствари. Крађа из гробова и са гробова предвиђала је имовинску казну од 100 или 200 перпера, или колико суд одреди. У случају откопавања гробова са оружјем, тако да се покојник не дира кривци су се слали на копање златне руде, док би у супротном случају да се покојник дирао казна била одсецање главе са мачем. Казне за враџбине и магију нису предвиђале право на жалбу другом суду, већ би свако ко би их пронашао, могао убити на лицу места. Исто као Законоправило Светог Саве и Душанов законик је својим већим делом посвећен кривичном праву. Стари словенски обичаји пренешени у Душанов законик могу се наћи и у члановима који се односе на чупање браде, деликт против личности (чланови 97 и 98), у смислу увреде части, јер су коса, брада и бркови некада били симболи достојанства слободног човека. Овај деликт се кажњавао релативно ниским новчаним казнама за себаре или одсецањем обе руке у случају да је повређена част властелина.
==Процесно право==
===Судови===
Владар је представљао највишег судију који је пресуђивао најтежа дела која су се звала
Временом се почео издвајати лични владарев суд и прелазити у суд на владаревом двору. То је почело са [[Краљ Милутин|краљем Милутином]] уместо којег је пресуђивао дворски судија. [[Душанов законик|Душановим закоником]] је одређено да је дворски судија надлежан за дела учињена на двору, за суђење странкама које се случајно нађу на владаревом двору и онима који би на двор заједно са собом довели лопова или разбојника. Пресуђивао је и све остале спорове који су раније били у надлежности личног владаревог суда. У Душановом законику се помињу и царске судије које су имале одређену територију на којој би судиле, судиле би припадницима властеоског сталежа, спорове између меропха и господара и пресуђивали су све спорове који нису потпадали под патримонијално судство и судство аутономних заједница. Душанов законик овлашћује и управне власти да суде. ▼
====Патримонијално судство====
▲Временом се почео издвајати лични владарев суд и прелазити у суд на владаревом двору. То је почело са [[Краљ Милутин|краљем Милутином]] уместо којег је пресуђивао дворски судија. [[Душанов законик|Душановим закоником]] је одређено да је дворски судија надлежан за дела учињена на двору, за суђење странкама које се случајно нађу на владаревом двору и онима који би на двор заједно са собом довели лопова или разбојника. Пресуђивао је и све остале спорове који су раније били у надлежности личног владаревог суда. У Душановом законику се помињу и царске судије које су имале одређену територију на којој би судиле, судиле би припадницима властеоског сталежа, спорове између меропха и господара и пресуђивали су све спорове који нису потпадали под патримонијално судство и судство аутономних заједница. Душанов законик овлашћује и управне власти да суде.
Патримонијално судство проистиче из сталешког уређења у коме је на велепоседнике пренет део јавне власти. Троструку надлежност су имали црквени судови који су судили свим припадницима црквеног сталежа(свим свештеним лицима, и црквенима штићеницима: просјацима, болесницима, цирочади итд.), православним верницима и насељеницима на црквеним властелинствима. Нека манастирска властелинства су уживала сва судска права унутар манастирског поседа, а други уз то и право да суде мешовити спор. Властела је судила свим насељеницима својих властелинстава, али од њеног судства су била изузета најтежа дела. ▼
Што се тиче сеоског судства, сеоски збор , сачињен од старешина кућа и одраслих неожењених мушкараца, је вршио и судску функцију. Власи су имали аутономно судство што се закључује кроз повељу [[Манастир Хиландар|манастиру Хиландару]] у којој се говори о организацији Влаха и два влашка суда. У Приморју су судије биране на годину дана, чија је аутономност у судским пословима била велика, али је варирала од комуне до комуне. Највећа судска аутономија је била у [[Котор|Котору]]. [[Будва]] је имала мало нижи степен аутономности од Котора. Бројни византијски градови које је [[цар Душан]] заузимао су још од прије имали привилегије међу којима се највише истиче градско судско уређење. ▼
▲Патримонијално судство проистиче из сталешког уређења у коме је на велепоседнике пренет део јавне власти. Троструку надлежност су имали црквени судови који су судили свим припадницима црквеног сталежа(свим свештеним лицима, и црквенима штићеницима: просјацима, болесницима, цирочади итд.), православним верницима и насељеницима на црквеним властелинствима. Нека манастирска властелинства су уживала сва судска права унутар манастирског поседа, а други уз то и право да суде мешовити спор. Властела је судила свим насељеницима својих властелинстава, али од њеног судства су била изузета најтежа дела.
▲Што се тиче сеоског судства, сеоски збор , сачињен од старешина кућа и одраслих неожењених мушкараца, је вршио и судску функцију. Власи су имали аутономно судство што се закључује кроз повељу [[Манастир Хиландар|манастиру Хиландару]] у којој се говори о организацији Влаха и два влашка суда. У Приморју су судије биране на годину дана, чија је аутономност у судским пословима била велика, али је варирала од комуне до комуне. Највећа судска аутономија је била у [[Котор|Котору]]. [[Будва]] је имала мало нижи степен аутономности од Котора. Бројни византијски градови које је [[цар Душан]] заузимао су још од прије имали привилегије међу којима се највише истиче градско судско уређење.
''Суђење у градовима''▼
Суђење у градовима у унутрашњости од почетка XV века било је поверено војводи. Мешовити суд је оформљен ради решавања спорова између Дубровчана и њихових суседа који би се састајао на граници. Велика новина долази за време владавине цара Душана: српско-дубровачки спорови су предати у надлежност српских државних органа, али уз задржавање мешовите пороте. Нестанак царства доноси промене и тада је искључиво био надлежан мешовити суд на српској територији на месту где је спор настао и одредбе о станку су нестале из повеља српских владара. До краја постојања средњовековне српске државе такво је стање и остало. Међусобне спорове Дубровчана на српској територији до краја XV века решавао је дубровачки генерални конзул у Србији. <ref>Мирковић, Зоран. стр. 71-76</ref>
===Судски поступак===
Што се тиче судског поступка, укратко, започиње се:
#Позивањем на суд, а да би дошло до расправе, тужилац се мора појавити јер у супротном губи спор. Тужени би се тиме заувек ослободио оптужбе наведене у тужби. Да се тужени није појавио не би изазвао неке веће правне последице, већ би му уследио нови позив уз плаћање глобе.
#Следећи корак је расправа пред судом која је била усмена и јавна. Једина процесна формалност која је постојала била је да су први искази једино валидни, а све супротно од тога што би се касније изњело не би било
#Након тога прилажу се докази. У доказе спада: лице или обличеније (кривац ухваћен на делу), свод (тврдња особе да је нешто стекла на правно ваљан начин), Божји суд (у случају да нема других доказних средстава, окривљени се подвргавао телесном искушавању као нпр. поливањем врелом водом и уколико би ране зацелиле за одређено време, то би значило да је осумњучени невин), исправе(кориштене као доказна средства у споровима поводом међа и власништва над земљом), заклетва (полагао је тужилац или тужени у случајевима када није било других доказних средстава, она се учила напамет и морала је да буде изведена без грешке иначе у супротном особа се не би оправдала), порота (група људи која би се заклињала за оптуженог и својом заклетвом га оправдала пред судијом) и сведоци (они су пред судом износили своја лична опажања, све што су саму чули или видели).
#Последња ставка је пресуда и извршење те пресуде. Пре Душановог законика су биле изрицане само усмено, а после су судије биле обавезане да пресуде писмено састављају и препишу како би један примерак био сачуван у суду као доказ. Српски судски поступак није познавао институцију жалбе на виши суд. У средњовековној Србији судске пресуде су извршавали: глобари, пристави, кефалије у жупама и властела на њиховим властелинствима.
==Утицај византијског на српско средњовековно право==
Од почетка тринаестог века српско право се развијало под непосредним утицајем византијског права. Српски правници прихватали су [[византијско право]] превођењем византијских правних компилација. Прва таква збирка је био Номоканон ([[Законоправило]]) [[Свети Сава|Светог Саве]] из 1219. године. Номоканон Светог Саве садржао је црквена правила са коментарима каноничара, превод дела Јустинијанових Новела и цело дело Василија -{I}-, Прохирон. Српски правници су између 1349. и 1354. сачинили својеврсни -{Codex Tripartitus}-, комбинујући византијско и српско право. Руски научник Т. Флорински приметио је још 1888. године, да се у најстаријим рукописима Душановог законика увек срећу две компилације византијског права:
Велики утицај, који је византијска цивилизација имала на средњовековну Србију, неминовно се одразио и у области права. Правни систем, настао у Источном Римском Царству (Византији), имао је у својој основи римско право, али је прилагођен захтевима практичног живота и неминовним разликама које постоје између грчког и латинског језика. Данас је уобичајено да га називамо византијско право, мада би вероватно било правилније користити израз грчко-римско право (-{ius graeco-romanum}-), термин који су још у -{XIX}- веку употребили први истраживачи византијског права.
О утицају византијског (или грчко-римског) права на средњовековно српско право, расправљало се о византијским правним збиркама које су биле преведене и важиле у Србији. Оне су, несумњиво, најважнија компонента утицаја византијског права на средњовековно српско право, али нису и једини вид овог утицаја. Сматрамо да се византијски утицај испољио у три различита облика:
Линија 159 ⟶ 157:
3) уношење појединих чланова из византијских законика у српске правне споменике.
Прва византијска правна збирка која је у XIII веку преведена и прихваћена у средњовековној Србији, била је Законоправило или Номоканон Светога Саве, касније често називана Крмчија. Враћајући се из Никеје, где је издејствовао аутокефалност за српску цркву, Сава Немањић (Свети Сава) се зауставио у Солуну, где је у грчком манастиру сачинио своје дело. Законоправило Светог Саве подељено је на шездест и четири главе, од којих четрдесет и четири имају канонски садржај, а двадесет световни. Црквена правила позајмљена су из два грчка канонска зборника: Синопсиса Стефана, епископа Ефеског (ѴI век), са тумачењима Алексија Аристина, и Канонске Синтагме у XIѴ наслова, дело непознатог аутора из ѴI века, са тумачењима Јована Зонаре. Од световних прописа, Номоканон садржи изводе из Јустинијанових Новела у осамдесет и седам поглавља (Collectio octoginta septem capitulorum), чији је редактор био Јован Схоластик, цео Прохирон Василија I, и три новеле цара Алексија I Комнина (о браку, о браку робова и о веридби).<ref>[https://cyberleninka.ru/article/n/utitsa-vizanti-skog-prava-na-sred-ovekovno-srpsko-pravo Срђан Шаркић]</ref>▼
'''Рецепција римског права'''▼
Рецепција римског права у Србији је посредна јер долази из Византије. Српски правници не читају оригиналне латинске текстове, већ њихове грчке (византијске) прераде, па се самим тим понекад смисао римских правних установа мења, због разлика које постоје између грчке и латинске правне терминологије. Ова чињеница може се најбоље сагледати на примеру кључних правних појмова — права и закона. Римска правна доктрина је детаљно разрадила и разграничила појмове права (ius) и закона (lex), што се може сагледати у многобројним фрагментима из дела римских правника. Али, изгледа да та разлика византијским правницима није била јасна, јер они и за ius и за lex користе увек исти израз -(закон). Због тога нам није увек сасвим јасно да ли византијски правник мисли на право (ius) или на закон (lex) када употребљава термин закон. Поред тога, аргументација римских правника у грчком преводу, због једностране употребе израза закон понекад губи на снази. Расправљајући о пореклу назива право (ius), Улпијан каже: Онај који се посветио правним пословима треба најпре да зна одакле потиче назив право; названо је, дакле, према правди, јер како је Целз лепо протумачио, право је вештина доброг и једнаког. Сасвим је јасно да Улпијан латинске термине ius (право) и iustitia (правда) жели да доведе у везу и да покаже да је израз ius изведен од iustitia.▼
▲Прва византијска правна збирка која је у -{XIII}- веку преведена и прихваћена у средњовековној Србији, била је Законоправило или Номоканон Светога Саве, касније често називана Крмчија. Враћајући се из Никеје, где је издејствовао аутокефалност за српску цркву, Сава Немањић (Свети Сава) се зауставио у Солуну, где је у грчком манастиру сачинио своје дело. Законоправило Светог Саве подељено је на шездест и четири главе, од којих четрдесет и четири имају канонски садржај, а двадесет световни. Црквена правила позајмљена су из два грчка канонска зборника: Синопсиса Стефана, епископа Ефеског (-{ѴI}- век), са тумачењима Алексија Аристина, и Канонске Синтагме у -{XIѴ}- наслова, дело непознатог аутора из -{ѴI}- века, са тумачењима Јована Зонаре. Од световних прописа, Номоканон садржи изводе из Јустинијанових Новела у осамдесет и седам поглавља (Collectio octoginta septem capitulorum), чији је редактор био Јован Схоластик, цео Прохирон Василија I, и три новеле цара Алексија I Комнина (о браку, о браку робова и о веридби).<ref>[https://cyberleninka.ru/article/n/utitsa-vizanti-skog-prava-na-sred-ovekovno-srpsko-pravo Срђан Шаркић]</ref>
Међутим, византијски правници који су с краја IX века састављали Василике, сажето су извукли суштину Улпијанове дефиниције. Није тешко уочити да су редактори Василика латински термин ius превели грчким изразом (закон), чиме је Улпијанова аргументација (ius — iustitia) изгубила свој прави смисао. Матија Властар је преузео одломак из Василика без икаквих измена и унео га у своју Синтагму. Приликом превођења Синтагме, српски редактори нису, наравно, упоређивали грчки текст са латинским оригиналом, па је тако у српској верзији Улпијанов термин ius постао закон. Претходни пример показује како су српски правни редактори механички преузимали дефиниције правних установа од својих византијских колега, због чега је аргументација римских правника губила свој првобитни смисао. Међутим, има и случајева када су се српски правници потрудили да схвате суштину правних правила која су преводили. Навешћемо један пример.▼
Године 40. пре наше ере, у време Римске републике, донет је закон који је према свом предлагачу добио име lex Falcidia (Фалкидијев закон). Према одредбама овог закона није се могло легирати више од три четвртине имовине, односно законитом наследнику је морала да припадне бар четвртина наследства. Јустинијанова новела XѴIII, из 536. године прописала је да тај део мора да износи једну трећину наследства ако оставилац има до четири детета, а половину ако има више од четири детета. Редактори Прохирона прихватили су Јустинијанов пропис , који је заправо изменио прописе старог Фалкидијевог закона, али су поглављу XXXII ипак дали наслов (О фалкидији). Српски преводиоци Прохирона су овом поглављу дали наслов (О деоби), схвативши правилно његову садржину (деоба имовине, тачније, заоставштине).<ref>[https://cyberleninka.ru/article/n/utitsa-vizanti-skog-prava-na-sred-ovekovno-srpsko-pravo Срђан Шаркић]</ref>▼
▲Рецепција римског права у Србији је посредна јер долази из Византије. Српски правници не читају оригиналне латинске текстове, већ њихове грчке (византијске) прераде, па се самим тим понекад смисао римских правних установа мења, због разлика које постоје између грчке и латинске правне терминологије. Ова чињеница може се најбоље сагледати на примеру кључних правних појмова — права и закона. Римска правна доктрина је детаљно разрадила и разграничила појмове права (-{ius}-) и закона (-{lex}-), што се може сагледати у многобројним фрагментима из дела римских правника. Али, изгледа да та разлика византијским правницима није била јасна, јер они и за ius и за lex користе увек исти израз -(закон). Због тога нам није увек сасвим јасно да ли византијски правник мисли на право (-{ius}-) или на закон (-{lex}-) када употребљава термин закон. Поред тога, аргументација римских правника у грчком преводу, због једностране употребе израза закон понекад губи на снази. Расправљајући о пореклу назива право (ius), Улпијан каже: Онај који се посветио правним пословима треба најпре да зна одакле потиче назив право; названо је, дакле, према правди, јер како је Целз лепо протумачио, право је вештина доброг и једнаког. Сасвим је јасно да Улпијан латинске термине -{ius}- (право) и -{iustitia}- (правда) жели да доведе у везу и да покаже да је израз -{ius}- изведен од -{iustitia}-.
=Референце=▼
▲Међутим, византијски правници који су с краја -{IX}- века састављали Василике, сажето су извукли суштину Улпијанове дефиниције. Није тешко уочити да су редактори Василика латински термин -{ius}- превели грчким изразом (закон), чиме је Улпијанова аргументација (-{ius}- — -{iustitia}-) изгубила свој прави смисао. Матија Властар је преузео одломак из Василика без икаквих измена и унео га у своју Синтагму. Приликом превођења Синтагме, српски редактори нису, наравно, упоређивали грчки текст са латинским оригиналом, па је тако у српској верзији Улпијанов термин ius постао закон. Претходни пример показује како су српски правни редактори механички преузимали дефиниције правних установа од својих византијских колега, због чега је аргументација римских правника губила свој првобитни смисао. Међутим, има и случајева када су се српски правници потрудили да схвате суштину правних правила која су преводили. Навешћемо један пример.
▲Године 40. пре наше ере, у време Римске републике, донет је закон који је према свом предлагачу добио име -{lex Falcidia}- (Фалкидијев закон). Према одредбама овог закона није се могло легирати више од три четвртине имовине, односно законитом наследнику је морала да припадне бар четвртина наследства. Јустинијанова новела -{XѴIII}-,
=Литература=▼
[https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:9414/bdef:Content/get Српске средњовековне повеље као извор Душановог законика (докторска дисертација, Нина В. Кршљанин)]▼
▲==Референце==
[http://centar.ius.bg.ac.rs/product.php?id_product=557 Српска правна историја(уџбеник Правног факултета Универзитета у Београду, Зоран С. Мирковић)]▼
{{извори}}
▲==Литература==
[https://heinonline.org/HOL/LandingPage?handle=hein.journals/zboprvfaz39&div=19&id=&page= Извори средњовековног српског права(Др.Срђан Шаркић)]▼
▲* [https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:9414/bdef:Content/get Српске средњовековне повеље као извор Душановог законика (докторска дисертација, Нина В. Кршљанин)]
▲* [http://centar.ius.bg.ac.rs/product.php?id_product=557 Српска правна историја(уџбеник Правног факултета Универзитета у Београду, Зоран С. Мирковић)]
▲* [https://heinonline.org/HOL/LandingPage?handle=hein.journals/zboprvfaz39&div=19&id=&page= Извори средњовековног српског права(Др.Срђан Шаркић)]
* [https://cyberleninka.ru/article/n/utitsa-vizanti-skog-prava-na-sred-ovekovno-srpsko-pravo Утицај византијског права на средњовековно српско право (Срђан Шаркић)]▼
[[Категорија:Правна историја Србије у средњем веку]]
▲[https://cyberleninka.ru/article/n/utitsa-vizanti-skog-prava-na-sred-ovekovno-srpsko-pravo Утицај византијског права на средњовековно српско право (Срђан Шаркић)]
| |||