Nikola Radojčić — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
'''Nikola Radojčić'''
==Biografija==
[[Слика:konferencija-mira.jpg|мини|Etnografsko-istorijska sekcija na mirovnoj konferenciji u Parizu|150п|десно]]
Osnovnu školu je učio u rodnom mestu, gimnaziju u Sremskoj Mitrovici i Sremskim Karlovcima. Studirao je na fakultetima. u Gracu, [[Zagreb]]u, [[Jena|Jeni]] i [[Minhen]]u. Imao je veoma značajne učitelje kakvi su bili Matija Murko, Hajnrih Gelcer, Konstantin Jireček, Karl Krumbaher.
Studije je zaokružio doktoratom: Dva poslednja Komnena na carigradskom prijestolju (štampan kao knjiga 1907).
Bio je zatim godinu dana profesor istorije u Karlovcu, a 1908-1920. profesor u [[Sremski Karlovci|Sremskim Karlovcima]] u školi u kojoj je nekad učio. Kao ekspert je učestvovao 1919. u radu jugoslovenske delegacije na [[Pariska mirovna konferencija, 1919|Konferenciji mira u Parizu]]. Prelom u njegovom životu i naučnom radu nastaje 1920. kada je izabran za profesora srpske i hrvatske istorije na novootvorenom univerzitetu u [[Ljubljana|Ljubljani]].
Dve decenije je proveo radeći u slovenačkoj sredini, gde je uživao veliki autoritet zbog svog naučnog rada i gde je vršio uticaj na učenike. U vreme sloma jugoslovenske države prelazi u Beograd, gde biva na kraju rata uključen u obnovljeni rad Univerziteta, što je imalo za posledicu penzionisanje 1945, kada je zavedena nova vlast. Posle toga njegova aktivnost je pretežno vezana za SANU ( [[Srpska akademija nauka i umetnosti]]) u kojoj je bio 1934. izabran za dopisnog, a 1938. za redovnog člana.
Aktivno je učestvovao u organima instituta obrazovanih u krilu Akademije (Istorijski institut, Vizantološki institut), njihovim publikacijama, podsticao je i pomagao početnike u naučnom radu.
Radojčić je bio marljiv i plodan pisac, aktivno prisutan preko pola veka u razvoju srpske istoriografije. Po tematici svojih radova i metodu Radojčić je bio izrazita individualnost. U grupi istoričara koji su rad započeli u prvoj deceniji XX veka Radojčić je najmanje zahvaćen filološkom orijentacijom i najviše otvoren za podsticaje koji dolaze iz vizantologije i evropske istoriografije.<br>U prvom periodu svoga naučnog rada Radojčić nastavlja vizantološku tematiku iz disertacije. Tu su rasprave o gospodarima grada Proseka (1909), prvoj ženidbi [[Stefan Prvovenčani|Stefana Prvovenčanog]] (1912), kojima će se kasnije priključiti sistematski rad na vizantijskim piscima XI-XII veka: Kako su nazivali Srbe i Hrvate vizantijski istorici XI i XII veka (1926), Vesti Ane Komnine o Srbima (1927), a kasnije pisci iz vremena Kosovske bitke (1928,1931,1932).▼
Raspravama Ruvarčeva težnja za istinom (1909) i Aleksandar Stojačković kao istoričar (1911) započinju Radojčić istraživanja o razvoju istorijske misli kod Srba, kojima je ostao privržen do kraja života. Retko se dešava da jedna oblast nauke bude u tolikoj meri plod rada jednog čoveka kao što se desilo sa istorijom srpske istoriografije koju je stvorio i razvio Radojčić. Sistematski karakter njegovih napora, vidljiv i u drugim tematskim oblastima, pada u oči kod radova o istoričarima. Obrađivao ih je pojedinačno, neke značajne kao što su [[Јован Рајић|Jovan Rajić]] i [[Ilarion Ruvarac]] iz više raznih uglova, zaokruživao studije po sebnim knjigama (Orbin 1950, Rajić, 1952), pružao podatke o istoričarima u Narodnoj enciklopediji SHS (preko 70 članaka), odazivao se nekrolozima prilikom smrti savremenika. Nije dospeo jedino da studije o istoriji istoriografije kruniše sintezom. Položio je osnove za istoriografiju XVIII veka (1951,1961).▼
<br>U ljubljanskom periodu počinje i sistematski rad Radojčić na istoriji srpskog prava i državnog uređenja. U bibliografiji njegovih radova prepoznatljiva su dva tematska kruga, jedan koji se odnosi na državne sabore i posle manjih studija donosi kapitalnu knjigu: Srpski državni sabori u srednjem veku (1940), i drugi, prostraniji, koji obuhvata [[Dušanov zakonik]]. Radojčić je oživeo interesovanje za Dušanov zakonik zamrlo u decenijama posle pojave Novakovićevog izdanja (1898). Započeo je sa proučavanjem vizantijskih izvora prepoznatljivih u Dušanovom zakoniku (1924) da bi se kasnije posvetio proučavanju i temeljnom opisivanju svakog značajnijeg rukopisa i zaokružio rad svojim izdanjem Zakonika (1960), kome je ambicija bila da se što je moguće više približi prvobitnom tekstu, ostavljajući po strani promene nastale u toku upotrebe ovog zakonskog spo-menika. U studijama o tipu države i zakonodavstvu R. se suprotstavio tradicionalnom pristupu pravnih istoričara sklonih da na srednji vek projiciraju modernu pravnu sistematiku i dogmatiku. Radojčić je imao sreću da mu bude povereno izdavanje teksta [[Stefan Lazarević| Zakona o rudnicima despota Stefana Lazarevića]] (1962), spomenika koji je bio tek otkriven i dospeo je u posed SANU.▼
Radojčić je bio marljiv i plodan pisac, aktivno prisutan preko pola veka u razvoju srpske istoriografije. Po tematici svojih radova i metodu Radojčić je bio izrazita individualnost. U grupi istoričara koji su rad započeli u prvoj deceniji XX veka Radojčić je najmanje zahvaćen filološkom orijentacijom i najviše otvoren za podsticaje koji dolaze iz vizantologije i evropske istoriografije.
<br>Radojčić se bavio i istorijom Bosne, pre svega istoriografijom, a zatim i pojedinim temama o kralju [[Stefan Tvrtko I Kotromanić|Tvrtku]]: Obred krunisanja bosanskog kralja Tvrtka I (1948), Tvrtkovo venčanje (1957), bosanski grb (1929) i dr. ▼
▲
Posle vizantijskih pisaca dragocenih za srpsku istoriju Radojčić se bavio i domaćim piscima, anonimnim autorom [[Letopis Popa Dukljanina|Barskog rodoslova]] (to je naziv koji je Radojčić predložio umesto Letopisa Popa Dukljanina), Teodosijem, kome je davao čak i hronološku prednost pred Domentijanom (što nije bilo prihvaćeno u nauci), arhiepiskopom Danilom i njegovim Zbornikom. Istorija srpskog srednjeg veka i istorija srpske istoriografije nesumnjivo su glavna polja Radojčićeve aktivnosti. Pored toga on je bio veoma zainteresovan i za XVIII vek, ne samo za istoričare toga doba, već i za kulturno stanje naroda, prostor koji je nastanjivao, ustanove koje je tada stekao. Radojčić je nastojao da se potpunije osvetli XVIII vek i njegov značaj u ukupnom razvoju srpskog naroda, ali podsticaji u tome pravcu ostali su bez odjeka.▼
<br />Web strana SANU [http://www.sanu.ac.yu/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=478,]▼
▲Raspravama Ruvarčeva težnja za istinom (1909) i Aleksandar Stojačković kao istoričar (1911) započinju Radojčić istraživanja o razvoju istorijske misli kod Srba, kojima je ostao privržen do kraja života. Retko se dešava da jedna oblast nauke bude u tolikoj meri plod rada jednog čoveka kao što se desilo sa istorijom srpske istoriografije koju je stvorio i razvio Radojčić. Sistematski karakter njegovih napora, vidljiv i u drugim tematskim oblastima, pada u oči kod radova o istoričarima. Obrađivao ih je pojedinačno, neke značajne kao što su [[Јован Рајић|Jovan Rajić]] i [[Ilarion Ruvarac]] iz više raznih uglova, zaokruživao studije po sebnim knjigama (Orbin 1950, Rajić, 1952), pružao podatke o istoričarima u Narodnoj enciklopediji SHS (preko 70 članaka), odazivao se nekrolozima prilikom smrti savremenika. Nije dospeo jedino da studije o istoriji istoriografije kruniše sintezom. Položio je osnove za istoriografiju XVIII veka (1951,1961).
*Ljetopis JAZU 40 (1927) 138-141; ▼
*Годишњак СКА 38 (1929) 176-183; ▼
*Гласник ИД НС 10 (1937) 104-120; ▼
*Зборник МС ДН 13-14 (1956) 327-347; ИЧ 14-15 (1965) 595-618; BLZ 9, br. 18362-18503; 11, br. 14779-14830.▼
▲
▲
▲Posle vizantijskih pisaca dragocenih za srpsku istoriju Radojčić se bavio i domaćim piscima, anonimnim autorom [[Letopis Popa Dukljanina|Barskog rodoslova]] (to je naziv koji je Radojčić predložio umesto Letopisa Popa Dukljanina), Teodosijem, kome je davao čak i hronološku prednost pred Domentijanom (što nije bilo prihvaćeno u nauci), arhiepiskopom Danilom i njegovim Zbornikom. Istorija srpskog srednjeg veka i istorija srpske istoriografije nesumnjivo su glavna polja Radojčićeve aktivnosti. Pored toga on je bio veoma zainteresovan i za XVIII vek, ne samo za istoričare toga doba, već i za kulturno stanje naroda, prostor koji je nastanjivao, ustanove koje je tada stekao. Radojčić je nastojao da se potpunije osvetli XVIII vek i njegov značaj u ukupnom razvoju srpskog naroda, ali podsticaji u tome pravcu ostali su bez odjeka.
==Literatura==
*Д. Ј. Поповић, Прво предавање проф. др Николе Радојчића у нашем разреду, Зборник МС ДН13-14 (1956) 305-308;
*Ј. Радонић, Академик Д-р Никола Радојчић као испитивач историјских извора, на истом месту 309-310;
Линија 41 ⟶ 38:
*К. Milutinović, Nikola Radojčić istoričar, Studije iz srpske i hrvatske istoriografije, Novi Sad 1986,184-212 (првобитно у: Рад Матице српске 21 (1984) и
*Историјски записи 1-2 (1982); HE 3, 645-646 (Д. Поповић); ЕЈ 7, 23 (D. Sp. Radojičić).
==Bibliografija==
▲*Ljetopis JAZU 40 (1927) 138-141;
▲*Годишњак СКА 38 (1929) 176-183;
▲*Гласник ИД НС 10 (1937) 104-120;
▲*Зборник МС ДН 13-14 (1956) 327-347; ИЧ 14-15 (1965) 595-618; BLZ 9, br. 18362-18503; 11, br. 14779-14830.
== Spoljašnje veze ==
{{DEFAULTSORT:Радојчић, Никола}}
| |||