Шанац (пољско утврђење) — разлика између измена

Устаничке вође током [[Први српски устанак|Првог српског устанка]] и [[Други српски устанак|Другог српског устанка]], подучени искуством из [[Кочина крајина|Кочине крајине]] у којој су многи служили, изабрали су шанчеве као главно оружје у борби против [[Османска империја|турских]] војски, како би турску бројчану надмоћ умањили овим тада модерним средством одбране. Увођење шанчева и орагнизованог дејства плотунском пушчаном ватром и артиљеријом по непријатељу било је у супротности са већ вишевековном праксом хајдучких бораца да у борби са Турцима изврше препад на Турке и после краће борбе побегну. На овај начин су устаници бирали организовану борбу каква је била пракса у Аустријској војсци. Сама реч шанац, води порекло од немачке речи schanze, коју су Устаници научили у служби у Аустријским [[фрајкори]]ма.
Од 1805 до краја Другог српског устанка 1815 и задње битке код [[Бој на Дубљу|Дубља]], шанчеви су у свим биткама играли важну улогу, помажући српској устаничкој војсци да извоје многе важне битке. Најпознатији шанчеви били су Мишарски шанац и Делиград. Интересантно је да су и у првој битци (бој на Свилеуви) и у задњој (бој на Дубљу) Турци били ти који су користили шанац, а Срби вршили напад на шанац.
[[File:Anastas Jovanović, Rajić's Heroism, 1848, National Museum of Serbia.jpg|thumb|Танаско Рајић током боја на Љубићу, поред топова иза кога се виде палисаде од шанца]]
 
== Описи најчувенијих шанчева ==
Анониман корисник