Афера Трент — разлика између измена

м
нема резимеа измене
м
Конфедерација и њен председник, [[Џеферсон Дејвис]], су од почетка веровали да ће зависност Европе од јужњачког памука довести до дипломатског признања и интервенције, у виду медијације. Историчар Чарлс Хабард је написао:
 
{{цитат|Дејвис је другима у влади оставио да се баве спољном политиокм, и уместо да развија агресивне дипломатске напоре, тежио је да очекује да догађаји сами испуне дипломатске циљеве. Нови председник је био гајио веровање да ће памук осигурати признање и легитимитет од стране европских сила. Једна од најјачих нада Конфедерације у то време је била вера да ће Британци, у страху од разарајућег утицаја на њихову текстилну индустрију, признати Конфедерационе Државе, и прекинути Унијину блокаду. Људи које је Дејвис одабрао за државног секретара и емисаре у Европи су били одабрани из политичких и личних разлога - не због свог дипломатског потенцијала. Ово је било, делом, услед веровања да ће памук успети да испуни циљеве Конфедерације без превелике помоћи дипломата Конфедерације.<ref>{{harvnb|Hubbard||pp=7}}.}- Хабард даље пише да је Дејвисова политика била „ригидна и нефлексибилна политика заснована на економској принуди и сили. Тврдоглаво ослањање Конфедерациониста на стратегију 'његовог височанства памука' је довело до природног отпора према принуди од стране Европљана. Дејвисова политика је била да не извози памук док Европљани 'не дођу по њега'. Став секретара рата Џуде Бенџамина и секретара трезора Кристофера Мемингера да памук треба одмах извозити Дејвис није прихватио.“ -{Hubbard pp. 21–25</ref>}}
 
[[Датотека:William Seward, Secretary of State, bw photo portrait circa 1860-1865.jpg|мини|десно|усправно|[[Вилијам Х. Сјуард]] (1801–1872) (око 1860–1865)]]