Грбаљска буна 1848. — разлика између измена

'''Грбаљска буна из 1848. године''', представља један од многобројних устанака [[Срби|српског народа]] на подручју [[Грбаљ|Грбља]], у данашњој [[Црна Гора|Црној Гори]]. Грбљани су, због тешких пореза наметнутих од стране аустријских власти, као и поводом одлуке [[Хабзбуршка монархија|Хабзбуршке монархије]] да својим уставом [[25. април|25. априла]] [[1848|1848.]] године уведе парламентарни режим који би оставио [[Грбаљ|Грбљане]] у неповољан положај, и дугогодишње нетрпељивости [[ГрбљаниГрбаљ|Грбљана]] према страној аустријској власти, [[26. јул|26. јула]] [[1848|1848.]] кренули у отворену побуну. Уз помоћ својих [[Црногорци (Срби)|сународника из Црне Горе]], успевају да потуку тамошње аустријске трупе и натерају их да се повуку у Котор, што је приморало аустријске власти да пошаљу свог изасланика који је повео преговоре са Грбљанима. Преговори су успешно завршени 18. октобра, када је постигнут споразум по коме су Грбљанима смањени порези, а устаници амнестирани.<ref name=":0">{{Cite book|title=Грбаљска буна 1848. године|last=Вукотић|first=Божидар|publisher=Стручна књига|year=1988|isbn=|location=Београд|pages=}}</ref><ref name=":1">{{Cite journal|last=Суботић|first=Ђуро|date=1970|title=Сељачке буне и народни устанци|url=|journal=Котор (монографија)|volume=|pages=32-33|via=}}</ref><ref name=":2">{{Cite web|url=https://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/|title=Грбљани|last=Бабић|first=Небојша|date=2016|website=Порекло|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=13.4.2020}}</ref>

Након пада Млетачке републике 1797. године, целокупно подручје Боке Которске је потпало под власт Хабзбуршке монархије, према одредбама [[Кампоформијски мир|Кампоформиског мира]]. Већ 17. септембра 1804. године, управо у [[Грбаљска буна 1804.|Грбљу је избио устанак против аустријске управе]] која је желела да прегази њихова стара права и привилегије, али су због снаге побуне где су побуњеници окружили тврђаву на Тројици и пресекли све путеве из Котора према Будви, Аустријанци попустили и потписали споразум са Грбљанима. Због Наполеонових освајања, Бока је након тога потпала под француску власт, што је изазвало Србе из Боке Которске и тадашње Црне Горе да крену у сукоб са њима, ставивши се на страну Русије од које су добили подршку.Након низа француских пораза током 1812. и 1813. године, увидевши прилику за уједиње, организовали су Бокељи и Црногорци локалне скупштине, и на крају једну Централну комисију на чијем челу је био српски владика [[Петар I Петровић Његош]]. Добили су и понуде од Хрвата да се Далмација и Бока као део ње прикључи Хрватској и Славонији, чиме би се формирала Троједна краљевина (Троједница) преко које су Хрвати под баном Јосипом Јелачићем желели да прошире утицај на све католичке Јужне Словене и изборе се за додатну самосталност. Бокељи су уз истицање да нису Далматинци већ Бокељи, одбили ту понуду, желећи прво да се уједине међу собом и са осталим Србима, без утицаја стране круне. Бокељи и Црногорци су 23. октобра 1813. године су прогласили уједњење Црне Горе и Боке Которске. Ипак, велике силе су [[1814]]. године потврдиле права Хабзбурга, која је потом поново обухватили Боку Которску под њиховом круном. Због утицаја владика Српске православне цркве са Цетиња, аустријске власти су 1820. године укинуле његову духовну власт у Боки и пренела духовну јурисдикцију на [[Епархија далматинска|православно-далматинског Епископа српске цркве у Далмацији]]. Све ово је имало великог утицаја на односе православних Бокеља, а тиме и Грбљана, са страном аустријском управом, која је постала непопуларна чак и код католика.<ref name=":0" /><ref name=":3">{{Cite book|title=Историја Срба у Црној Гори 1496-1918|last=Микавица|first=Дејан|last2=Васин|first2=Горан|last3=Нинковић|first3=Ненад|publisher=Прометеј|year=2013|isbn=|location=|pages=}}</ref>

Ипак, треба увидети да је те године из Београда стигла порука коју је пренео Србин Матија Бан владици. Порука је имала и шири политички план који се односио не само на проблем српског Војводства и стварања Троједнице, већ и на ослобођење Босне и Херцеговине од стране Србије и Црне Горе и жељама за коначно уједињење Срба на тим територијама, као и за остваривање добрих односа са Хрватима.<ref name=":0" /><ref>{{Cite journal|last=Солеша|first=Биљана|date=2013|title=ЊЕГОШ У МЕМОАРСКОЈ ПРОЗИ МАТИЈЕ БАН|url=|journal=Ситнезе|volume=4|pages=29-41|via=}}</ref>

Због тога је Црној Гори, према историчару др Божидару Вукотићу, онда било од велике важности да Црна Гора оствари добре односе са суседним аустријанцима, те је вероватно Грбаљска буна дошла у незгодан моменат. И поред свега тога, жеља Грбљана за буном је била незаустављива, и они су започели припреме за устанак.<ref name=":0" /><ref name=":3" />

Због ових догађаја, аустријски гувернер у Задру, барон Турски, дао је наређење да се побуна угуши по сваку цену. Како апели и претње нису успели, донесена је одлука да се у септембру демонстрира импонзантна војна сила Монархије у Грбљу. Из Котора, пуковник Лиц је кренуо са 1500 војника, а у његовој пратњи је био и сам Грије.<ref name=":1" /><ref name=":3" />