Грбаљска буна 1848. — разлика између измена

'''Грбаљска буна из 1848. године''', представља један од многобројних устанака [[Срби|српског народа]] на подручју [[Грбаљ|Грбља]], у данашњој [[Црна Гора|Црној Гори]]. Грбљани су, због тешких пореза наметнутих од стране аустријских власти, као и поводом одлуке [[Хабзбуршка монархија|Хабзбуршке монархије]] да својим уставом [[25. април|25. априла]] [[1848|1848.]] године уведе парламентарни режим који би оставио [[Грбаљ|Грбљане]] у неповољан положај, и дугогодишње нетрпељивости [[Грбаљ|Грбљана]] према страној аустријској власти, [[26. јул|26. јула]] [[1848|1848.]] кренули у отворену побуну. Уз помоћ својих [[Црногорци (Срби)|сународника из Црне Горе]], успевају да потуку тамошње аустријске трупе и натерају их да се повуку у Котор, што је приморало аустријске власти да пошаљу свог изасланика који је повео преговоре са Грбљанима. Преговори су успешно завршени [[18. октобар|18. октобра]], када је постигнут споразум по коме су Грбљанима смањени порези, а устаници амнестирани.<ref name=":0">{{Cite book|title=Грбаљска буна 1848. године|last=Вукотић|first=Божидар|publisher=Стручна књига|year=1988|isbn=|location=Београд|pages=}}</ref><ref name=":1">{{Cite journal|last=Суботић|first=Ђуро|date=1970|title=Сељачке буне и народни устанци|url=|journal=Котор (монографија)|volume=|pages=32-33|via=}}</ref><ref name=":2">{{Cite web|url=https://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/|title=Грбљани|last=Бабић|first=Небојша|date=2016|website=Порекло|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=13.4.2020}}</ref>

Године 1848. и 1849. су биле период [[Револуције 1848—1849.|побуна и нереда у Европи]]. Побуне су имале различите карактере у зависности од држава и ситуација, али заједничке ствари су биле жеља за већом самосталношћу, праћене либерализмом и против-буржујском оријентацијом. За разлику од тадашње [[Пруско краљевство|Пруске]] или [[Краљевство Француска|Француске]], где су револуције углавном биле оријентисане ка борби против неравноправности између класа, или борбама за републиканским уређењем, у [[Хабзбуршка монархија|Хабзбуршкој монархији]], оне су имале више национални и социјални карактер. Хабзбуршка монархија, односно Аустријанци, су под својом контролом држали многобројне народе. Због тога, подстакнути побунама широм Европе, у Хабзбуршкој монархији избија низ националних устанака у коме су тражене веће или потпуне аутономије у односу на саму аустријску управу. Такве су [[Мађарска револуција 1848.|револуција у Мађарској]] и Галицији 1848. године, а оне су укључивале велики број народа у Хабзбуршкој монархији попут [[Мађари|Мађара]], [[Срби|Срба]], [[Чеси|Чеха]], [[Румуни|Румуна]], [[Хрвати|Хрвата]] и других.<ref name=":1" /><ref name=":2" />

Након пада [[Млетачка република|Млетачке републике]] 1797. године, целокупно подручје [[Бока которска|Боке Которске]] је потпало под власт Хабзбуршке монархије, према одредбама [[Кампоформијски мир|Кампоформиског мира]]. Већ 17. септембра 1804. године, управо у [[Грбаљска буна 1804.|Грбљу је избио устанак против аустријске управе]] која је желела да прегази њихова стара права и привилегије, али су због снаге побуне где су побуњеници окружили тврђаву на Тројици и пресекли све путеве из [[Котор|Котора]] према [[Будва|Будви]], Аустријанци попустили и потписали споразум са Грбљанима. Због Наполеонових освајања, Бока је након тога потпала под француску власт, што је изазвало [[Бокељи|Србе из Боке Которске]], те и [[Црногорци (Срби)|Србе]] из [[Историја Црне Горе (1697—1852)|тадашње Црне Горе]] да крену у сукоб са њима, ставивши се на страну [[Руско царство|Русије]] од које су добили подршку.Након низа француских пораза током 1812. и 1813. године, увидевши прилику за уједиње, организовали су Бокељи и Црногорци локалне скупштине, и на крају једну ''Централну комисију'' на чијем челу је био српски владика [[Петар I Петровић Његош]]. Добили су и понуде од Хрвата да се Далмација и Бока као део ње прикључи Хрватској и Славонији, чиме би се формирала Троједна краљевина (Троједница) преко које су Хрвати под баном Јосипом Јелачићем желели да прошире утицај на све католичке Јужне Словене и изборе се за додатну самосталност. Бокељи су уз истицање да нису Далматинци већ Бокељи, одбили ту понуду, желећи прво да се уједине међу собом и са осталим Србима, без утицаја стране круне. Бокељи и Црногорци су 23. октобра 1813. године су прогласили уједњење Црне Горе и Боке Которске. Ипак, велике силе су [[1814]]. године потврдиле права Хабзбурга, која је потом поново обухватили Боку Которску под њиховом круном. Због утицаја владика Српске православне цркве са Цетиња, аустријске власти су 1820. године укинуле његову духовну власт у Боки и пренела духовну јурисдикцију на [[Епархија далматинска|православно-далматинског Епископа српске цркве у Далмацији]]. Све ово је имало великог утицаја на односе православних Бокеља, а тиме и Грбљана, са страном аустријском управом, која је постала непопуларна чак и код католика.<ref name=":0" /><ref name=":3">{{Cite book|title=Историја Срба у Црној Гори 1496-1918|last=Микавица|first=Дејан|last2=Васин|first2=Горан|last3=Нинковић|first3=Ненад|publisher=Прометеј|year=2013|isbn=|location=|pages=}}</ref>

[[Млетачка република (1848—1849)|Побуњена Венеција]] започиње да води снажну пропаганду на просторе [[Kraljevina Dalmacija|Далмације]] који су некада били под њиховом контролом. Успели су да се изборе да се Далмација не изјасни за уједињење са [[Краљевина Хрватска и Славонија|Хрватском и Славонијом]], што су на крају и учиниле све општине на том делу, осим српске општине [[Обровац]] која је била за уједињење.<ref name=":0" />

[[Датотека:Петар II Петровић Његош, песник и владика.jpg|алт=|мини|Фотографија [[Петар II Петровић Његош|Петра II Петровића Његоша]], аутора Атанаса[[Анастас Јовановић|Анастаса Јовановића]], 1851.]]

Неколико година заредом, све до године устанка, Грбаљ су погодиле суша и неплодни периоди. Ипак, и поред тога, они су морали да плаћају високе намете аустријској власти. Осим тога, нерешени односи између Грбљана и Которана, при чему су у великом делу Грбља још увек владали кметски односи, додатно су се погоршали због 1848. године. И поред молби за депутације које су Грбљани слали за Задар, који је био седиште формиране Краљевине Далмације унутар Хабзбуршке монархије, а на крају и за [[Беч]], аустријске власти нису показивале никакву намеру да попусте. Због тога, већ у марту месецу те године, Грбљани почињу са спорадичним, али одлучним одбијањем плаћања пореза држави, до те мере да аустријске власти нису желеле да улазе на подручје Грбља. Све ово је додатно допринело порасту нетрпељивости Грбљана према Монархији.<ref name=":0" /><ref name=":1" />

Доношењем споменутог устава из 1848. године, односи у Боки Которској је требало да се смире. Свака општина је требало да бира делегате који би даље имали гласачко право поводом Парламента. Ипак, с обзиром да би делегати углавном били имућнији домаћини. Грбаљ је тиме доведен у неравноправан положај, не само и у пореском систему, већ и у делегатском. Због тога је у самом Грбљу поведена расправа. Са једне стране, две кнежине Горњег Грбља,Тујковићи и Љубановићи су у почетку подржале такав делегатски систем. Са друге стране, две кнежине Доњег Грбља, Лазаревићи и Бојковићи су заузеле противан став. Након више одржаних зборова и договора, све кнежине су, ипак прихватиле ставове Доњег Грбља. Тиме је избор делегата у осталим општинама прошао у најбољем реду, а Грбаљ је остаобио изузетак. Све ово, и уз додатан осећај немира и погрешне процене да је Монархији дошао крај због великих побуна те године, навело је Грбљане да почну да спремају оружани устанак.<ref name=":0" /><ref name=":1" />

Грбљани су тада послали своју делегацију на Цетиње, желећи да упознају владику [[Петар II Петровић Његош|Петра II Петровића Његоша]] са њиховим плановима за побуну, очекујући његову помоћ. На помоћ су рачунали, јер су знали са коликом одушевљеношћу је владика Његош посматрао побуне њихових сународника на подручју Војводине. Осим тога, желели су и подршку ако би се Грбаљ присајединио тадашњој Црној Гори, што су знали да је владика и желео. Ипак, владика је саветовао Грбљанима да остану мирни, јер је желео да рачуна на добре односе са тадашњом Хабзбуршком монархијом. Разлози оваквог владичиног одговора остају донекле нејасни.<ref name=":0" />

Ипак, треба увидети да је те године из Београда стигла порука коју је пренео Србин Матија Бан владици. Порука је имала и шири политички план који се односио не само на проблем српског Војводства и стварања Троједнице, већ и на ослобођење Босне и Херцеговине од стране [[Кнежевина Србија|Србије]] и [[Историја Црне Горе (1697—1852)|Црне Горе]] и жељама за коначно уједињење Срба на тим територијама, као и за остваривање добрих односа са Хрватима.<ref name=":0" /><ref>{{Cite journal|last=Солеша|first=Биљана|date=2013|title=ЊЕГОШ У МЕМОАРСКОЈ ПРОЗИ МАТИЈЕ БАН|url=|journal=Ситнезе|volume=4|pages=29-41|via=}}</ref>

Због тога је Црној Гори, према историчару [[Др Божидар Вукотић|др Божидару Вукотићу]], онда било од велике важности да Црна Гора оствари добре односе са суседним аустријанцимаАустријанцима, те је вероватно Грбаљска буна дошла у незгодан моменат. И поред свега тога, жеља Грбљана за буном је била незаустављива, и они су започели припреме за устанак.<ref name=":0" /><ref name=":3" />

Окружни поглавар у Котору, [[Едуард Грије]], (''Eduard Grietz'') имао је крајем јула 1848. године имао информације да Грбљани планирају да одрже неке скупове и дођу у Котор у великом броју, али није успео знао сврху окупљања. Због могућности нереда, наредио је да се појача народна стража и обавестио команданта регуларне војске да војска буде у стању приправности.<ref name=":1" />

На дан избора, у општинској дворани су били окупљени сви чланови изборне комисије, сем делегата из [[Паштровићи|Паштровића]] и Грбљана, које су чекали. У једном моменту, један од представника Грбљана, [[кнез Војин Бојковић]], ушао је у дворану са још неколико Грбљана и одржао говор у којем је наводио безакоња и неправде које се чине Грбљанима, да би на крају завршио рекавши да Грбљани одбијају да учествују у бирању посланика. На тоТада му је окружни поглавар одговорио да су Грбљани пошли лошим путем и да треба да се оставе тога. На то му је кнез Бојковић одговорио да ће пренети то што му је рекао својим Грбљанима и напустио је дворану. После краћег времена, ушла је већа група наоружаних Грбљана чиме су попунили готово читаву дворану. Пред поглавара је наступио сада [[кнез Станко Ивов Лазаревић]], који је у получасовном говору изнео готово све што је кнез Бојковић већ навео, али сада уз велико одобравање Грбљана који су били присутни. А затим је говор завршио критикама на рачун хабзбуршког цара и његових сарадника, уз општу подршку присутних Грбљана који су почели да узвикују пароле против окружног поглавара. ТадаУплашен већтоком уплашендогађаја, поглавар се повукао у помоћну собу, а за њим и председник општине [[Мато Нетовић]]. У том моменту, неко је позвао војску у помоћ и дат је знак за узбуну, али и поред тога, поглавар је наредио да војска мирује. У помоћну собу је ушло неколико Которана који су успели да га евакуишу, а дворану су напустили готово сви делегати сем појединих Которана који су били добри пријатељи Грбљана и који су покушавали да смире ситуацију. Видевши да је поглавар побегао, Грбљани су прошетали градом, узвикујући пароле против њега, а затим су се предвече вратили својим кућама. О овим догађајима, поглавар Грије је сачинио детаљан извештај 29. јула, под називом "''Species facti''" (стварно''Стварно стање''). У њему је препоручио да се у овом поступку Грбљана открије карактер кривичног дела.<ref name=":0" /><ref name=":1" />

Због преоптерећености побунама у целој Монархији, аустријске власти су ћутке прешле преко овог догађаја, али је Грије дао забрану Грбљанима да уђу у [[Котор]]. Незадовољни ситуацијом, Грбљани су започели планове да побуне читаву Боку Которску, па су започели са организовањем састанака у [[Тиват|Тивту]], [[Бијела|Бијелој]] и на [[Свети Ђорђе (острво)|острву Свети Ђорђе]] код [[Пераст|Пераста]]. Ипак, нису успели да задобију подршку свих општинских представника који су сматрали да није време за побуну, али су понудили Грбљанима да се опозове забрана доласка Грбљана у Котор, као и да се поглавар одстрани из Боке. Поглавар је правдао своје одлуке зато што је 26. јула могао да страда од побуњених Грбљана и тада је упућивао апеле, али и претње Грбљанима, да престану са побунама. Ипак, Грбљани га нису слушали.<ref name=":0" /><ref name=":1" />

Због ових догађаја, аустријски гувернер у [[Задар|Задру]], барон Турски, дао је наређење да се побуна угуши по сваку цену. Како апели и претње нису успелиуспеле, донесена је одлука да се у септембру демонстрира импонзантна војна сила Монархије у Грбљу. Из Котора, пуковник Лиц је кренуо са 1500 војника, а у његовој пратњи је био и сам Грије.<ref name=":1" /><ref name=":3" />

Они су стигли у [[Сутвара|Сутвар]] [[26. септембар|26. септембра]]. Насупрот очекивањима Лица, Грбљани не само да се нису уплашили, већ су кренули у директан окршај са Лицовом војском. ДодатноСазнавши за велику аустријску војску у Грбљу, у помоћ им је пристигло и око 700 наоружаних [[Црногорци (Срби)|Црногораца]], као Његошева подршка. Због снажног отпора Грбљана и Црногораца, Лиц је био приморан да се повуче у правцу Тивта, док је Грије побегао преко Тројице са Котор. Грбљани су се тада приближили Тивту и позвали тамошњег главара да се састане са њима,. штоКада је он и учинио.дошао, Одод њега су захтевали да се придружи њиховој побуни, што он није прихватио. Након тога, Грбљани су захтевали да им Тивћани бар донесу довољне количине хлеба и вина, што су обећали да ће платити, штоа поглавар је поглаварто прихватио. После дужег времена, постало је извесно да Тивћани неће доћи, те је једна група Црногораца са неколико Грбљана кренула ка Тивту да види шта је томе био узрок. Када су се приближили селу, на њих је из једне куће отворена ватра, при чему је погинуло двоје Црногораца које су Тивћани после покопалипокопани код цркве Св. Агате у Тивту.<ref name=":0" />

Устаници су затим покренули велики напад на аустријску војску у Тивту. Окупациона аустријска војска се уз спорадичне окршаје, повукла за Котор, а устаници су успели да заузму цео Тиват. Испоставило се да је Тиват био готово празан. Љути због неодржане речи и тиме подршци упућеној аустријским властима, устаници су опљачкали већи број кућа у Тивту, односећи оружје, одећу, накит и посуђе. Када је Његош добио обавештења о пљачкама, послао је писмо свом ујаку Владу Пророковићу са [[Његуши (Цетиње)|Његуша]] да објави његову наредбу да се врати све што је украдено из Тивта, уз претње строгим казнама за оне који се оглуше о наредбу. Пророковић је то и учинио, о чему је посведочио и на свом саслушању у Поглаварству у Котору када је навео да су након наредбе устаници који су то учинили одмах вратили оно што су однели.<ref name=":0" />