Историја Лужичких Срба — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 469:
Руковођење германизацијом Лужичких Срба је преузела на себе организација „[[Савез немачког Истока]]”.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =46}} Лужичкосрпски језик без правог насиља се истискивао из друштвене сфере. При постављању за учитеље предност се давала „чистокрвним Немцима”. Општење деце међу собом у школама се дозвољавало само на немачком језику. Од 1936. године мере против Лужичких Срба и њиховог језика су постајале још оштрије. „Венди” одсада били су Немци који говоре на другом језику; њихово спомињање пак у штампи је морало да ишчезне. Лужичкосрпски надгробни натписи су морали бити уклоњени. Око 60 назива насеља су били замењени с лужичкосрпског на немачко звучање.{{sfn|Лаптева|p =24}}
 
Године 1934. у [[Радибор]]у и 1935. године у [[Хојерсверда|Хојерсверди]] одржане су светковине за песму, студенти на митингима су изражавали тежњу да сачувају лужичкосрпску самобитност. „Домовина” је одустала од учлањивања у „Савез немачког Истока” и усвајања новог статута од новембра 1936. године, према коме она морала да се назива „Савез Немаца који говоре вендски”. 18. марта 1937. године њен председник [[Павол Недо|П. Недо]] је добио од управе Бауцена саопштење, према коме због одбијања да усвоји нови статут све акције „Домовине” одсада су се разматрале „као управљене против очувања друштвеног мира, безбедности и поретка”.{{sfn|Лаптева|p =25}} Објављивање саопштења у вендској штампи се није дозвољавало. Овог дана „Домовина” је била фактички укинута.{{sfn|Гугнин|1997|p =154}} Ипак нека месна и културна лужичкосрпска друштва су настављала да делују.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =50}} После тога су били ликвидирани сви лужичкосрпски новине и часописи, забрањени сви савези и друштва.{{sfn|Лаптева|p =25}} Од 1937. до 1938. године у Прагу се издавао рукописни часопис „''-{[[Gmejska heja]]}-''”,{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =51}} који је постао неке врсте хроника фашистичког терора у лужичкосрпској Лужици.<ref>{{cite journal|last=Гугнин|first=А. А.|title=Литературы западных и южных славян периода Второй мировой войны|url=https://inslav.ru/sites/default/files/slav-1996-3.pdf|journal=[[Славјановеденије]]|location=Москва|publisher=Наука|year=1996|number=3|pages=73}}</ref> До средине 1939. године су настављала да излазе из штампе лужичкосрпска издања — календар „''-{[[Krajan]]}-''” и часопис „[[Католски посол]]” јер нису улазила у лужичкосрпску штампарију и била су под заштитом католичке цркве.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =50}} До коначне окупације Чехословачке 15. марта 1939. године у Прагу обуставиле су рад организације: Друштво пријатеља Лужице и „[[Сербовка]]”, затворио се часопис „[[Ческо-лужицки вјестњик]]”.{{sfn|Serbske stawizny 2|2011|p =51}} Према [[Попис становништва Немачке (1939)|попису становништва 1939. године]] у Немачкој живело је 425 Лужичких Срба.{{sfn|Семиряга|1955|p =13}} Јавна делатност „Матице лужичкосрпске”, која је променила назив у „Лужичко књижевно друштво”, била је забрањена. Године 1941. имовина „Матице” са библиотеком и архивом била је конфискована. Многи фондови библиотеке, као и архива, били су уништени. Такође су били затворени лужичкосрпски музеј, штампарија, издавачко предузеће и књижара.{{sfn|Лаптева|p =25}} Трајало је принудно исељавање лужичкосрпске интелигенције и хапшења. Председнику „Домовине” је било забрањено да се појављује у отаџбини.{{sfn|Лаптева|p Крајем=26}} Године 1940. [[Рајнхард Хајдрих|Р. Хајдрих]] издао је наредбу према којој би се лужичкосрпски учитељи требали подвргнути депортацији и делимичном физичком уништавању.<ref>{{cite journal|last=Чередникова|first=А. Ю.|title=Особенности взаимоотношений властей и лужицких общественных организаций (1918—1949 гг.)|url=https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=211086|journal=Интеллигенция и мир|location=[[Иваново (Ивановска област)|Иваново]]|publisher=[[Ивановский государственный университет]]|year=2018|number=1|pages=4—5}}</ref> Крајем ове године из Лужице били су протерани 25 учитеља, сви католички свештеници и 11 евангелистичких пастора. Кроз затворе и [[Сабирни логор|концлогоре]] прошли су лужичкосрпски радници [[Јан Циж]], [[Јуриј Циж]], [[Јан Мешканк|Ј. Мешканк]], [[Корла Јанак|К. Јанак]]. Нису доживели до завршетка рата [[Алојс Андрицки|А. Андрицки]] и [[Марја Гролмусец|М. Гролмусец]], који су се налазили у логорима.{{sfn|Лаптева|p =26}}
 
==== Планови масовне депортације Лужичких Срба и крај рата ====