Краљевина Србија (1217—1345) — разлика између измена

Ипак, покушај Вукана да оружаним сукобом од 1202. године отме врховну власт у држави брату Првовенчаном завршио се неуспехом до почетка 1205. године. Победа великог жупана Првовенчаног над Вуканом и измирење браће 1208. ојачали су средишњу власт у Србији Немањића, а Првовенчани је остао главног кандидата да успостави Српску краљевину. Важну политичку подршку на западу Првовенчани је добио женидбом са [[Ана Дандоло|Аном Дандолом]] ћерком млетачког вицедужда [[Рајнеро Дандоло|Рајнера Дандола]] и унуком чувеног [[Енрико Дандоло|Енрика Дандола]] на чији наговор су [[Четврти крсташки рат|крсташи]] 1204. године [[Опсада Цариграда (1203—1204)|заузели Цариград]]. Породица Дандоло је почетком 13. века имала велики утицај а један њен припадник, [[Јован Дандоло]], био и [[Дубровачка република|дубровачки]] кнез. Дубровачка општина је управо 1215. године склопила врло повољан, пре свега трговачки уговор са српским жупаном. Колико је кнез Јован имао удела при склапању брака није познато.

 

 

Поред тога, други писани извори који су ближи времену и месту крунисања Првовенчаног говоре да он није био крунисан до краја августа 1217. године. Архиђакон Тома Сплићанин у другој половини 13. века у свом делу описује низ догађаја који почињу од 28. августа 1217. када је угарски краљ [[Андрија II|Андрија Други]] дошао у [[Сплит]], а завршавају се одласком дела његове војске из Сплита 1218. године, а после тога пише: „У исто време господар Србије или Рашке Стефан, који се називао великим жупаном, пошаље изасланике до Римске столице и испослује од врховнога свећеника [[Хонорије III|Хонорија]] краљевску круну. Он је био послао изасланика из своје најуже пратње, који дође и окруни га као првога краља његове земље.“ {{sfn|Сплићанин|2003|p=92-93}} Писање Томе Сплићанина да је посланство из Србије ишло у [[Рим]] да тражи краљевску [[круна|круну]] за Првовенчаног 28. августа 1217. године, или после тог датума, не оставља могућност да је крунисање било пре тога датума како је то изгледа само из после написане хронике Андрије Дандола.

 

Вест о добијању круне забележио је и јеромонах [[Доментијан]] у [[Житије Светог Саве (Доментијан)|Житију Светог Саве]]. Према Доментијану, студенички игуман [[Свети Сава|Сава]] послао је епископа Методија у Рим са упутствима да од папе добије краљевску круну. Методије је успешно обавио свој задатак. Према западним изворима, крунисање Стефана извршио је папски легат, а према Доментијану и [[Теодосије Хиландарац|Теодосију]], Свети Сава који је приликом крунисања на Стефанову главу положио руку [[Јован Крститељ|Јована Крститеља]]. [[Андрија Дандоло]] истиче да је краљевску круну тада примила и Стефанова супруга Ана Дандоло и да је то уследило одмах по склапању брака. (dum neptem....ducis accepisset in coniugem). На основу Дандоловог излагања може се закључити да је крунисању претходио Стефанов брак са Аном, а потом и Стефаново одрицање од православља зарад круне<ref name="automatski generisano1">{{harvnb|Коматина|2014|pp=7-22}}</ref>.

 

Титула Стефана Првовенчаног пре 1217. године гласила је „велики жупан Стефан, намесник господин све Српске земље“. Оваква титула забележена је у [[Хиландарска повеља|Хиландарској повељи]] из 1200. године којом је Стефан потврдио повластице које је [[Хиландар|манастиру]] дао његов отац. Након крунисања, Стефан је издао повељу манастиру [[Жича (манастир)|Жичи]] (1217). У њој његова титулатура гласи: Стефан, по милости Божјој, венчани краљ и самодржац све Српске земље и Поморја“.