Википедија

Краљевина Србија (1217—1345) — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 76:
Ипак, покушај Вукана да оружаним сукобом од 1202. године отме врховну власт у држави брату Првовенчаном завршио се неуспехом до почетка 1205. године. Победа великог жупана Првовенчаног над Вуканом и измирење браће 1208. ојачали су средишњу власт у Србији Немањића, а Првовенчани је остао главног кандидата да успостави Српску краљевину. Важну политичку подршку на западу Првовенчани је добио женидбом са [[Ана Дандоло|Аном Дандолом]] ћерком млетачког вицедужда [[Рајнеро Дандоло|Рајнера Дандола]] и унуком чувеног [[Енрико Дандоло|Енрика Дандола]] на чији наговор су [[Четврти крсташки рат|крсташи]] 1204. године [[Опсада Цариграда (1203—1204)|заузели Цариград]]. Породица Дандоло је почетком 13. века имала велики утицај а један њен припадник, [[Јован Дандоло]], био и [[Дубровачка република|дубровачки]] кнез. Дубровачка општина је управо 1215. године склопила врло повољан, пре свега трговачки уговор са српским жупаном. Колико је кнез Јован имао удела при склапању брака није познато.
 
Традицију о венчању Стефана Првовенчаног са Аном Дандолом забележио је средином 14. века млетачки [[дужд]] [[Андрија Дандоло]] у својој Chronica per extensum descripta. Он тај догађај смешта у дванаесту годину владавине дужда [[Пјетро Зјани|Пјетра Зјанија]] (1205—1229), дакле у период од 5. августа 1216. до 5. августа 1217. године и записао је: „Такође и Стефан, господар Рашке и Србије, који се називао [[велики жупан]], чим унуку покојног дужда Хенрика Дандола беше узео за жену, пошто се на наговор жене одрекао шизме, преко посланика од папе је добио да буде украшен краљевским насловом, и преко легата кардинала ради тога послатог, заједно са женом је крунисан”.{{sfn|Коматина|2014|p=7. Према Андрији Дандолу краљевску круну истовремено примила је и супруга Првовенчаног Ана Дандоло и да је то уследило одмах по склапању брака. (dum neptem....ducis accepisset in coniugem). На основу Дандоловог излагања може се закључити да је крунисању претходио брак Првовенчаног са Аном, али и формално одрицање Првовенчаног од православља зарад круне}} Мало је вероватно да се Првовенчани искрено одрекао [[Православље|православља]]. Он је сахрањен као православни монах у [[манастир Жича|Жичи]].{{sfn|Марковић|2009|p=15}}
 
Поред тога, други писани извори који су ближи времену и месту крунисања Првовенчаног говоре да он није био крунисан до краја августа 1217. године. Архиђакон Тома Сплићанин у другој половини 13. века у свом делу описује низ догађаја који почињу од 28. августа 1217. када је угарски краљ [[Андрија II|Андрија Други]] дошао у [[Сплит]], а завршавају се одласком дела његове војске из Сплита 1218. године, а после тога пише: „У исто време господар Србије или Рашке Стефан, који се називао великим жупаном, пошаље изасланике до Римске столице и испослује од врховнога свећеника [[Хонорије III|Хонорија]] краљевску круну. Он је био послао изасланика из своје најуже пратње, који дође и окруни га као првога краља његове земље.“ {{sfn|Сплићанин|2003|p=92-93. Тома Сплићанин непосреднон пре описа посланства и крунисања Првовенчаног изричито је споменуо да говори о времену које обухвата најмање две године, то јест 1217. и 1218. "Краљ није могао имати толико бродовље које би достајало за превоз свих крижара. Због тога су неки били присиљени вратити се кући, а други су чекали до следеће године." Нема сумње "следеће године" се односи на 1218. После спомињања низа догађаја који почињу1217. а завршавају у 1218. Тома Сплићанин је дописао: "У исто време господар Србије или Рашке Стеван, који се називао великим жупаном, послао је изасланике ... и испословао од Хонорија краљевску круну. Он [Хонорије III] је послао изасланика из своје најуже пратње, који дође и окруни га [Првовенчаног] као првог краља његове земље." Из овог, очигледно је да Тома Сплићанин када пише о посланству Првовенчаног у Рим и његовом крунисању описује два везана догађаја, али да су се само први (пославство у Рим) десио 1217. а други (крунисање) десио се у 1218. или некој каснијој години. Тома Сплићанин није споменуо годину крунисања Првовенчаног}} Писање Томе Сплићанина да је посланство из Србије ишло у [[Рим]] да тражи краљевску [[круна|круну]] за Првовенчаног 28. августа 1217. године, или после тог датума, не оставља могућност да је крунисање било пре тога датума како је то изгледа само из после написане хронике Андрије Дандола.
 
На основу та два латинска извора (које су написали Андрија Дандоло у 14. веку и Архиђакон Тома Сплићанин из друге половине 13. века) већи део српских историчара пише да је крунисање Првовенчаног било 1217. године.{{sfnm|1a1=Мишић|1a2=Радић|1y=2016|1p=89}}
Вест о добијању круне забележио је и јеромонах [[Доментијан]] у [[Житије Светог Саве (Доментијан)|Житију Светог Саве]]. Према Доментијану, студенички игуман [[Свети Сава|Сава]] послао је епископа Методија у Рим са упутствима да од папе добије краљевску круну. Методије је успешно обавио свој задатак. Према западним изворима, крунисање Стефана извршио је папски легат, а према Доментијану и [[Теодосије Хиландарац|Теодосију]], Свети Сава који је приликом крунисања на Стефанову главу положио руку [[Јован Крститељ|Јована Крститеља]]. [[Андрија Дандоло]] истиче да је краљевску круну тада примила и Стефанова супруга Ана Дандоло и да је то уследило одмах по склапању брака. (dum neptem....ducis accepisset in coniugem). На основу Дандоловог излагања може се закључити да је крунисању претходио Стефанов брак са Аном, а потом и Стефаново одрицање од православља зарад круне<ref name="automatski generisano1">{{harvnb|Коматина|2014|pp=7-22}}</ref>.
 
Два писана извора настала међу Србима су према времену настанка ближи времену крунисања Првовенчаног и можда поузданији. Средином 13. века јеромонах [[Доментијан|Доментијан Хиландарац]] у [[Житије Светог Саве (Доментијан)|Житију Светог Саве]] оставио је најдетаљнији опис крунисања Првовенчамог. Према Доментијану, као српски архиепископ [[Свети Сава|Сава I Немањић]] “И опет изабравши од својих ученика … епископа Методија ... посла га у Рим … И написавши посланицу … папи ... молио је да му пошаље ... благословени венац, да венча свог брата на краљевство по првом отачаству краљевства њиховог, у коме се и отац њихов роди … у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка ... пренесен би благословени венац у отачаство његово ... Призвавши благоверног брата свога, превеликог жупана кир Стефана, у велику архиепископију звану Жи(т)чу … преосвећени кир Сава сатвори по обичају свеноћно стојање … и после ... исхода свете литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благоверног брата свога, и помаза га Духом светим на краљевство да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ свих српских и поморских земаља”{{sfn|Павловић|1970|p=226-227}} На основу уверљивог описа крунисања Првовенчаног, који је оставио Доментијан Хиландарац, ученик Саве I Немањића, настало је мишљење po коме је [[Стефан Првовенчани|Првовенчани]] [[крунисање|крунисан]] од стране [[архиепископ]]а [[Свети Сава|Саве I]] на [[Божић]] [[1219]]. године, почетком 1220. године, или у мају 1221. године онако како је то описао Доментијан Хиландарац.{{sfn|Даниловић|2014|p=28-29, 157}}{{sfn|Марјановић-Душанић|1997|p=206}} Доментијановом опису је сличан и опис који је оставио после [[Теодосије Хиландарац]].
Титула Стефана Првовенчаног пре 1217. године гласила је „велики жупан Стефан, намесник господин све Српске земље“. Оваква титула забележена је у [[Хиландарска повеља|Хиландарској повељи]] из 1200. године којом је Стефан потврдио повластице које је [[Хиландар|манастиру]] дао његов отац. Након крунисања, Стефан је издао повељу манастиру [[Жича (манастир)|Жичи]] (1217). У њој његова титулатура гласи: Стефан, по милости Божјој, венчани краљ и самодржац све Српске земље и Поморја“.▼
 
▲ТитулаПре Стефанакруницања титула Првовенчаног пре 1217. године гласила је „велики жупан Стефан, намесник господин све Српске земље“. Оваква титула забележена је у [[Хиландарска повеља|Хиландарској повељи]] из 1200. године којом је Стефан потврдио повластице које је [[Хиландар|манастиру]] дао његов отац. Након крунисања, Стефан је издао повељу манастиру [[Жича (манастир)|Жичи]] (1217). У њој његова титулатура гласи: Стефан, по милости Божјој, венчани краљ и самодржац све Српске земље и Поморја“.
Стефан се 1219. године успео ородити са моћном породицом [[Династија Анђела|Анђела]] која је управљала [[Епирска деспотовина|Епирском деспотовином]]. Захваљујући преписци митрополита Нафпакта Јована Апокавка сазнајемо о припремама за венчање [[Радослав Немањић|Радослава]] и [[Ана Анђелина Комнина Дукина|Ане]], најстарије ћерке епирског деспота [[Теодор Анђел Дука Комнин|Теодора]]. Припреме су започете још 1218. године. Брак је склопљен годину дана касније, крајем 1219. године{{sfn|Миљковић|2015|pp=272-3}}. Стефан је пред крај живота издао Жичи још једну повељу којом под јурисдикцију манастира ставља све владарске задужбине (Хиландар, [[Ђурђеви Ступови|Ђурђеве Ступове]], Студеницу, [[Милешева|Милешеву]]). Стефанов најстарији син Радослав је још током очева живота одређен за наследника. Након краће болести, Стефан је умро 24. септембра 1227. године. Непосредно пред смрт се замонашио. Узео је име Симон. Најпре је сахрањен у манастиру Студеници, али је касније његов брат Сава пренео његове мошти у Жичу<ref name="automatski generisano1" />{{sfn|ИСН|1999|pp=300-1}}{{sfn|Станковић|2012|pp=111-118}}.▼
 
▲СтефанПрвовенчани се успео ородити 1219. године успео ородити са моћном породицом [[Династија Анђела|Анђела]] која је управљала [[Епирска деспотовина|Епирском деспотовином]]. Захваљујући преписци митрополита Нафпакта Јована Апокавка сазнајемо о припремама за венчање [[Радослав Немањић|Радослава]] и [[Ана Анђелина Комнина Дукина|Ане]], најстарије ћерке епирског деспота [[Теодор Анђел Дука Комнин|Теодора]]. Припреме су започете још 1218. године. Брак је склопљен годину дана касније, крајем 1219. године{{sfn|Миљковић|2015|pp=272-3}}. СтефанПрвовенчани је пред крај живота издао Жичи још једну повељу којом под јурисдикцију манастира ставља све владарске задужбине (Хиландар, [[Ђурђеви Ступови|Ђурђеве Ступове]], Студеницу, [[Милешева|Милешеву]]). Стефанов најстаријиНајстарији син Првовенчаног Радослав је још током очева живота одређен за наследника. Након краће болести, СтефанПрвовенчаног је умро 24. септембра 1227. године. Непосредно пред смрт се замонашио. Узео је име Симон. Најпре је сахрањен у манастиру Студеници, али је касније његов брат Сава пренео његове мошти у Жичу<ref name{{sfn|Коматина|2014|p="automatski generisano1" />7-22}}{{sfn|ИСН|1999|pp=300-1}}{{sfn|Станковић|2012|pp=111-118}}.
 
=== Стефан Радослав ===
Линија 304 ⟶ 306:
== Извори ==
{{refbegin|2}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Марјановић-Душанић|first=Смиља|title=Владарска идеологија Немањића: дипломатичка студија|year=1997|location=Београд}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Даниловић|first=Драгољуб В.|title=Жичка епископија у средњем веку,Филозофски факултет Београд - докторска дисертација|url=http://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/4965|year=2014}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Коматина|first=Ивана|title=Ана Дандоло - Прва српска краљица?|location=Нови Сад|year=2014|url=http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/ZMSI_89.pdf}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Марковић|first=Миодраг|authorlink=Миодраг Марковић|title=Прво путовање Светог Саве у Палестину и његов значај за српску средњовековну уметност|location = Београд|year=2009|url = http://www.academia.edu/3602014/The_first_voyage_of_St._Sava_to_Palestine_and_its_importance_for_Serbian_medieval_art_Belgrade_2009_in_Serbian_with_an_English_summary_}}
Линија 335 ⟶ 339:
* {{Cite book|ref=harv|last=Мргић|first=Јелена|title=Северна Босна: 13-16. век|year=2008|location=Београд|publisher=Историјски институт|url=https://www.academia.edu/759818/Severna_Bosna_13-16._vek}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Мишић|first=Синиша|authorlink=Синиша Мишић|title=Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века|year=2014|location=Београд|publisher=Магелан Прес|url=https://books.google.com/books?id=fDO9oAEACAAJ}}
* Синиша{{Cite book|ref=harv|last=Мишић, |first=Синиша|last2=Радић|first2=Радивој Радић, |title=Србија 1217. : настанак краљевине, Еволута (2017)|year=2016|location=Београд}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|chapter=Зета у држави Немањића|title=Историја Црне Горе|volume=књ. 2, св. 1|location=Титоград|publisher=Редакција за историју Црне Горе|year=1970|url=https://archive.org/download/IstorijaCrneGoreKnjiga2T.1/Istorija%20Crne%20Gore%20-%20Knjiga%202%2C%20T.1.pdf|pages=3-93}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|title=Срби у средњем веку|year=1995|location=Београд|publisher=Идеа|url=https://books.google.com/books?id=vBRXAAAAMAAJ}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Краљевина_Србија_(1217—1345)”