Владислав III Јагелонац — разлика између измена

| име = Владислав III Јагелонац

| слика = Bacciarelli - Władysław III.jpeg

| пуно_име =

| датум_рођења = {{Датум рођења|1423|10|31}}

У јесен је, заједно са [[Јанош Хуњади|Јаношем Хуњадијем]] и српским деспотом [[Ђурађ Бранковић|Ђурђем Бранковићем]], покренуо [[Дуга војна|велику офанзиву]]. Са војском од око 30.000 људи, у којој су били заступљени најразличитији балкански народи, они су заузели [[Ниш]] и Софију и само је оштра зима спречила ову војску да не пређе преко планине Балкан и удари на саму турску престолницу, [[Једрене]]. Османски султан [[Мурат II]] је сада био приморан да са Владиславом склопи сегедински мир, којим му остаје само Бугарска.

 

 

== Престолонаследник Пољске ==

 

== Краљ Пољске ==

=== Долазак на престо ===

 

=== Рат против Тевтонаца ===

Године 1435. Владислав је напао Тевтонце, али је, 1. септембра, поражен у бици код Швидругела и изгубио је Ливонију, за то време су Татари освојили Велкомјерш.

 

После овог пораза 31. децембра дошло је до тевтонско-пољског уговора у Бжешћу Кујавском. На овај сабор дошли су многи угледни племићи, као нпр. велики војвода Литваније, Жигмунд, Зјемовит, војвода од Слупска, бискуп Збигњев итд., а до уговора је дошло у Бжешћкој цркви. Услови мира испуњени су 1437. године; Гродно је предато Тевтонцима, а Тевтонци су признали суверенитет Пољске над Великом кнежевином Литванијом.

=== Грађански рат ===

Године 1437. шљахта је склопила Сиерадску конфедерацију против бискупа Збигњева и магната. После овога побуњеник Ђерслав од Ретвијана је по ноћи, у уторак, 25. фебруара 1438. године освојио замак Аушвиц, масакрирао његове становнике и похарао га. После овог освајања он је опсео Тошек, али су његову не спремну и уморну војску напали краљеви људи и потпуно разбили. Они побуњеници који нису били убијени, били су заробљени.

 

Вацлав, цешински кнез, је после овога извршио инвазију на град Војковице и на Аушвиц, али је био поражен.

=== Рат у Бохемији ===

Дана 20. априла исте године је у новом Корчену сазван државни сабор, који је потрајао неколико дана. На том сабору је исказано велико незадовољство због владавине бискупа Збигњева и Зјемовита Мазовског. На овом састанку је одлучено да се помогне краљевом брату Казимиру да освоји власт у Бохемији, али против овог рата је био Жигмунд, велики кнез Лутваније.

 

=== Владавина пунолетног Владислава ===

Дана 16. децембра 1438. на сабору у Пиотркову Владислав је проглашен пунолетним.

 

У априлу 1442. године сазван је конгрес у Сиерадзу. Овим конгресом племићи су хтели позвати Владислава да оконча борбе у Угарској и да га упозоре на турско спремање против Ердеља.

 

 

== Краљ Угарске ==

[[Датотека:Jagelló Ulászló.jpg|мини|десно|'''Владислав Јагелонац''' у угарској хроници]]

=== Избор за краља ===

Дана 27. октобра 1439. године је умро Алберт Немачки, а већ у зиму бискуп олеснички је понудио Мађарима персоналну унију.

 

[[Датотека:Ladislas the Posthumous 001.jpg|мини|десно|'''Ладислав Посмрче''', Владислављев узурпатор и престолонаследник]]

Владислав је 8. марта склопио уговор са угарском изасланицима у Спишу. Владислав се обавезао, да ће: 1. потврдити све привилегије; 2. да ће, без откупнине, вратити све спишке градове, које је краљ Жигмунд, давно, дао његовом оцу; 3. пољском војском бранити Угарску од свих спољашњих непријатеља; краљици Варвари, удовици Жигмундовој, онемогућити повратак на двор; 5. признати Ладислава Посмрчета својим наследником, не буде ли од Јелисавете имао сина. Владислав стога у априлу креће у Угарску. На позив својих присталица краљ, 19. маја, уђе у Будим, где се 29. јуна одржао државни сабор, на који су дошли и Јелисаветини рођаци: Ладислав Горјански и Дионизије Сеч. Племићи прогласише ништавним крунисање малолетног Ладислава, због тога једногласно краљем изабраше Владислава. После овог предаде краљу палатин Ловро Хедервар исправу, коју је са својим печатима оверило 88 великаша; међу којима је био и Никола Илочки, који је издао краљицу Јелисавету.

 

Између присталица два Ладислава настале су дуге препирке коме од њих управо припада власт и те препирке претиле су да се извргну у опасна непријатељства.

 

 

 

=== Рат Владислава и Ладислава ===

[[Датотека:Wladyslaw Warnenczyk.jpg|мини|десно|'''Владислав Варненчик''', рад Јана Матејка]]

 

 

Јелисавета је много помоћи очекивала од хрватске, и овде су доиста уз њу пристали Цељски, Горјански, Франкопани, Курјаковићи кнежеви, као и Јанош Корођ и Владислав Титушевић, господар Блиње. Мачвански бан Ладислав Горјански је на јесен прикупио војску и похитао преко Драве у помоћ Јелисавети, али Горјански би, у новембру, разбијен код Баташека (код Мохача), где га дочекаше кнез Никола Илочки и северински бан Јанош Хуњади. Ова победа је обрадовала Владислава, па он именује Јаноша војводом Ердеља и жупаном Темишварским. Никола Илочки сада постаде мачвански бан уместо разбијеног Ладислава. После овога Владислав у фебруару 1441. године осваја Естергом.

 

 

Дана 1. септембра, краљ је опсео Косицу, али се морао повући са опсаде још истог дана. Потом, 15. октобра, Владислав губи Кезмарк, а, у новембру, после једномесечне опсаде, успева да одбрани Тирнаву.

==== Успеси Јаноша Хуњадија ====

[[Датотека:Władysław III Warneńczyk by Aleksander Lesser.PNG|мини|'''Владислав Варненчик''', рад Александра Лесера]]

Јанош Хуњади, или у српским народним песмама познатији Сибињанин Јанко, био је влашког порекла, син једног племића Војка, коме је краљ Сигисмунд 1409. год. поклонио град Хуњад. Млади Јанко служио је једно време у војсци деспота Стевана, па је после деспотове смрти дошао краљу Сигисмунду. Био је сав војник. Њему се уписује у заслугу да је знатно разрадио војничку организацију Угарске, коју је краљ Сигисмунд изводио последњих година свога живота. Њега је 1441. год. поставио краљ Владислав за заповедника јужне границе са седиштем у Београду, који су Турци и те године безуспешно опседали. Чим је дошао на своју нову дужност Јанко је постао активан. Већ у јесен 1441. извршио је он један залет дубоко у Србију и потукао је војску намесника Иса-бега, која је хтела да му пресече пут и отме плен. Да би могли пратити кретања Мађара око Београда подигли су Турци 1442. год. на Авали град, са кога се имао широк преглед целе области све до Дунава.

==== Проповеди о крсташком рату ====

 

Да Цезарини постигне потпун успех допринели су и сами Турци. Једна њихова војска под вођством бега Мезида, беше продрла преко Влашек у Ердељ до Мориша, где је поразила Хуњадија, који је ускоро скупио нову војску, коју су сачињавали сељаци из Ђулафахервара и Хуњади их је у марту 1442. пресрео и сасвим разбио. Другу победу однео је Јанош у септембру на Јалосиници, у Влашкој, победивши самог румелиског беглергеба Шехабедила, који је водио на 80.000 војске. Те две победе силно дигоше дух код Мађара. Хуњади постаде прослављен витез и нада хришћанства. Наше народне песме славе га скоро као каква нашег јунака. Сви људи од акције беху стекли уверење, да ове турске поразе треба искористити до краја и проширити успехе. Сам султан, изненађен првим поразом и заузет борбом с Караманима у Малој Азији, пожури да склопи мир. Већ у јулу налазио се његов посланик у Будиму. Али без успеха. Деспот својим личним утицајем и новцем, кардинал Цезарини и Хуњади са ратничком странком претегоше. Они су хтели безуветан наставак рата, сматрајући султанову понуду као знак слабости. Папа Евгеније је прогласио крсташки рат против Турака већ 1. јануара 1443. године, а 28. јула објавио је опрост грехова свима, који буду штогод допринели за рат против Турака, а Владислава је прогласио браниоцем вере. После угарске победе у Влашкој упути папа о новој години 1443. нову булу саопштавајући, да за победу хришћанске ствари жртвује петину својих прихода. Крајем фебруара 1443. угарски сабор у Будиму донесе одлуку, да се почне велика офанзива, коју ће водити сам краљ. Кад маја месеца стигоше гласови о турским поразима у Малој Азији и кад се чак пронела вест, да је султан, поражен, умро на неком острву, ствар осетно крену на боље. Хуњади је постао толики оптимиста, да је у једном писму деспоту изрицао наду, како Турци, уплашени гласовима да на њих иде војска од 30.000 коњаника, неће смети ни да сачекају кришћане, него ће, остављајући градове и сва добра, нагнути преко мора. „Турска држава никад није била тако стешњена и очајна као што је сад“, казивало је то писмо с пуно уверења.

==== Рат ====

[[Датотека:Walery Eljasz-Radzikowski, Władysław Warneńczyk.jpg|мини|десно|'''Владислав Варненчик''', рад Валерија Елаша Радзиковског]]

Крајем јуна 1443. издате су прве наредбе, да се хришћанска војска упућује према Београду, а сам краљ кренуо је на југ месеца септембра. С њим су ишли деспот и Хуњади. За деспота се прича, да није жалио средстава да би само скупио што више и што бољу војску. Број ратника ценио се на 25.000 коњаника и стрелаца. С хришћанима пристаде и влашки војвода Дракул, који се беше одметнуо од султана. Сам краљ је кренуо из Будима већ 9. августа. Крајем септембра или почетком октобра прешла је хришћанска војска Дунав код Београда и ставила се под вођство искусног деспота. Уз деспота је било око 8.000 српских бораца, а придружио му се и сребренички војвода Петар Ковачевић са 600 коњаника. Напредовање је, са великим одушевљењем, ишло веома брзо. Хришћанска авангарда од 12.000 коњаника, коју је водио Хуњади, поразила је 3. новембра Турке у пољу испред Алексинца и Ниша, омевши им ту концентрацију војске. Овај пораз силно је збунио Турке и на бојном пољу и у залеђини. Они задуго после тога нису били способни за већи отпор. 1. децембра Софија је била пала у хришћанске руке, а продирање се наставило и даље. Међутим, пред добро утврђеним кланцима Средње Горе морало се стати, јер су Турци код Златице, 12. децембра, спремили снажан отпор, који није разбијен у боју, 15. децембра. А. Иширков мисли, да је до хришћанско-турског сукоба дошло пред Момином Клисуром, преко које су хришћани мислили да заобиђу јаке турске положаје у Трајановим Вратима. Због зиме, која је настала, и незгодног снабдевања, и овог отпора хришћани су прекинули даљу офанзиву и 16. децембра, почели повлачење. Турци су покушали да хришћанима при отступању задају што више удараца, али су код Мелштице, 24. децембра, и Куновице, 2. или 5. јануара 1444. године, претрпели поново тешке поразе. Нарочито је овај други био осетан. Турци су га приписивали издаји тесалског заповедника Турхан-паше, који да је био у вези са деспотом.

 

Између савезника избиле су поводом повлачења велике несугласице. Деспот је био против повлачења, нарочито ако буде узео бржи темпо. Бојао се, да се тим не изгубе и моралне и територијалне тековине рата и да се не да Турцима могућности, да се боље припреме за борбе на том истом подручју. Он се сав залагао, да војска преко зиме остане бар у Србији. Одатле, пошто је свршила половину великог посла, она на пролеће може наставити са акцијом, пошто се не мора све почињати изнова. Он се обавезивао, да ће се сам бринути за снабдевање војске, а нудио је и 100.000 дуката новчане потпоре. Хтео је да на сваки начин задржи тек ослобођену Србију. Али Мађари, изморени и истрошени, и са духом кондотјера, који су после свршеног посла хтели одмора, нису никако пристајали на то. Они похиташе да се врате у Угарску. Крајем јануара 1444. цела војска, с краљем и деспотом, скупила се у Београду и око њега и одмах прелазила даље, а краљ се већ у фебруару налазио у Будиму.

==== Последице ====

Хришћанска победа изазвала је многе наде у балканских народа. Неки од њих дигоше се на оружје. Новобрђани дигоше устанак, али бише брзо савладани. Нешто више успеха постиже Скендер-бег, у Албанији, где је подигао до 30.000 бораца. У њему, рано потурченом, било се већ раније пробудило старо верско, а донекле и народно осећање. Оставивши Турке и ислам он се био вратио у своје албанске планине. Сада, на глас о победи хришћана, он заузе Кроју и поче огорчену борбу против Турака. Брат византијског цара, деспот Константин Драгаш, поче ослобађање Пелопонеза, а у исто време изби устанак и у Тесалији. Изгледало је једно време, да је цео Балкан устао против Турака и да неће требати много, па да се европска Турска потпуно потпали. Али је основни предувет за то био тај, да се почета акција развија с планом, у дугом даху, а да не добија карактер импровизоване експедиције, која поред свих привремених успеха, није могла изменити општег положаја.

=== Даље акције против Турака ===

[[Датотека:Warnenczyk.jpeg|мини|десно|'''Владислав Варненчик''' у бици код Варне]]

У априлу 1444. донесено је на будимском сабору решење, да се настави борба против Турака, и то са копненим снагама и са флотом. И доиста, 22. јуна кренула је из Млетака флота од 16 галија, 8 папских и 8 Републичиних, а две недеље доцније пошла је за њима и армада бургундског дуке. Та је флота имала задатак, да једним делом спречава прелазак турске војске из Мале Азије у Европу, а другим да на Дунаву помаже прелазак савезника на турско подручје. Уз савезничке лађе имала се придружити и грчка флота, а папа је звао хришћанске државе Балкана да саставе соју флоту.

 

== Погибија ==

[[Датотека:Warnenczyk grob CP.jpg|мини|десно|Празан гроб Владислава Варненчика]]

Хришћанска војска стигла је 20. септембра 1444. у Оршаву и ту почела прелазити Дунав. Кроз Србију се није ишло. Једно због деспотова држања, а друго што се чинило, да је преко Бугарске непосреднији пут за Цариград. Хришћанска војска, већином коњица, бројала је 16.000 људи, којој се код Никопоља придружило 4.000 Влаха, под вођством влашког принца Мирче. Хришћанска војска је на овом путу освојила Видин (септембар), Сузмен (октобар) и Порвадију (6. новембар). Хришћанима се овде није придружио деспот, а није ни Скендер-бегу дозволити пролаз, кроз Србију. За то време Владиславу стигоше вести да је султан разбио хришћанску флоту. Код Варне је дошло до одлучне битке 10. новембра. Са бројном надмоћношћу Турци (у бици учествовало 100.000 Турака) су страховито поразили хришћане и Владислав је на крају битке погинуо тако што су га тешко рањеног Турци оборили са коња и убили, а његов убица је био награђен. Поред Владислава погибоше и многи угледни угарски великаши, међу којима и Кардинал Цезарини, као и 2 бискупа. Спасао се Јанош Хуњади са малим бројем војника. Овом битком Мурат је утврдио Турску власт на неколико векова.

 

Владислав је због тога што је погинуо код Варне добио назив '''''Варненчик'''''. Његовом смрћу је престала постојати друга и последња персонална унија Угарске и Пољске.

 

 

== Последице ==

=== У Угарској ===

Понесен победом султан је љуто казнио све оне, који му се беху замерили. Уплашене јадранске републике, Венеција и Дубровник, похиташе да оправдају своје учешће бацајући сву кривицу на папску курију. Деспот Ђурађ остао је поштеђен. Шта више, имао је и извесног утицаја на Порти. Дубровчани, на пример, захваљују само њему што је султан 1447. год. склопио с њима мир.

 

 

{{цитат|Ми који смо до сада једва побеђивали и са штитом, сада против непријатеља користимо мач.}}

=== У Пољској ===

После погибије краља Владислава дошло је до конгреса пољског племства у Сиерадзу, 23. априла, на коме је Владислављев брат Казимир избран за краља Пољске и порука је убрзо стигла у Гродно, где се Казимир и налазио. Потом је 30. марта 1446. године дошло до новог конгреса и то у Пиоркову, на коме властела одлучи да круну, у случају Казимировог одбијања, прими Болеслав Варшавски, али 17. септембра казимир је оберучке прихватио понуду племства.

 

{{портал|Биографија}}

{{Commonscat|Wladislaus III of Poland and Hungary}}

 

{{низ

| списак = Краљ Угарске<br />([[1440]] — [[1444]])

| после = [[Ладислав V Посмрче]]

}}

{{Authority control}}