Битка код Велбужда — разлика између измена

| локација = недалеко од [[Ћустендил|Велбужда]],<br />данашњег Ћустендила

| резултат = одлучујућа српска победа

| јачина1=<center>око 15.000:<br />12.000<ref>Cantacuzenos, I. стр. 429. 19</ref> Бугара, 3.000<ref>Nic. Gregoras. I, р. 455. 7-9.</ref> Влаха, Татара и осталих плаћеника{{sfn|Härtel|Schönfeld|1998|p=62}}| јачина2=<center>око 18.000:<ref>[http://ald-bg.narod.ru/materiali/Velbajd.htm The battle of Velbazhd] {{bg}}</ref><br />око 15.000 Срба и 2.000<ref>Nic. Gregoras. I, р. 455. 19-20{{цитат|Stefan Uroš strengthened his army by more Spanish and German mercenaries (1.000 soldiers each)}}</ref> немачких и каталонских плаћеника

| губици1=<center>непознати, али велики

 

== Повод за битку ==

Краљ Стефан ''Дечански'' био је увучен у [[Грађански рат двојице Андроника|унутрашње византијске сукобе]] у којима се против [[Андроник II Палеолог|Андроника II]] (1282—1328), кога је подржавао српски краљ, дигао његов унук [[Андроник III Палеолог|Андроник III]]. Њихов сукоб се дефинитивно окончао 1328. године поразом и збацивањем са престола старог цара, а нови цар је Србију, као савезника свога деде, сматрао непријатељем. Он је [[1330]]. године склопио савез са бугарским царем Михајлом Шишманом (''Асен -{III}-''), према коме је требало да заједничким снагама нападну Србију, у лето те године.

 

== Заузимање положаја и почетни распоред трупа ==

[[Датотека:Battle_of_Velbazhd.png|мини|лево|220п|План битке]]

[[Датотека:Манастир Св Ђорђа.JPG|мини|150п|[[Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану|Манастир светог Ђорђа у Старом Нагоричану]] - где се је причестио српски краљ пред бој. Касније је у овом манастиру и сахранио бугарског цара Шишмана.]]

Србију је прво напао цар [[Андроник III Палеолог|Андроник III]] почетком јула [[1330]]. године. Међутим, византијске операције су биле концентрисане на област око саме границе, без дубљих продора, тако да је Андроник највероватније очекивао исход бугарских акција. План је у суштини био веома једноставан: Србију је требало напасти са обеју страна и тако прикљештену је лакше савладати. Међутим од самог почетка [[византијско царство|византијски]] цар овај план није поштовао, па је своју војску зауставио у [[Пелагонија|Пелагонији]] и чекао.

 

== Ток битке ==

[[Датотека:P9295944 (2).JPG|мини|десно|320п|Место битке. У средини је река [[Струма]].]]

 

Изненадни српски напад затекао је Бугаре потпуно неспремне, тако да њихови редови нису издржали ни први налет српске војске, већ су одмах распали и отпочели неорганизовано повлачење, што је српска војска искористила и у потпуности их разбила. У борби су се нарочито истакли одреди под вођство младог краља Душана. За његове [[лук и стрела (оружје)|стрелце]] савремени српски описивач битке наводи: ''„... ни су стрељали са обе руке и никако нису грешили“''. Поред њих, под његовом командом Орбини наводи и 1300 [[Немци|немачких]] [[најамник]]а, од чега је било 300 [[konjica|коњаника]] искусних у борбама, који су јурнули право ка делу бугарске војске у коме се налазила царска [[застава]] и сам цар Михајло.

[[Датотека:Nemanjić dynasty coat of arms, Palavestra.png|мини|Грб Немањића, претпоставља се да је Душан Немањић носио шлем попут онога са грба у току битке на Велбужду]]

[[Датотека:Serbian medieval army equipment.jpg|мини|Оружје Средњовековне Србије]]

[[Датотека:XIV century Serbian weapons.jpg|мини|Шпански мач и Немачки шлем какве су користили шпански и немачки најамници у српској војсци током битке код Велбужда]]

 

 

У историјским изворима, постоје три верзије хватања и смрти бугарског цара Михајла, по [[Григорије Цамблак|Григорију Цамблаку]], он је био ухваћен жив, након чега је изведен пред Душана, који га је убио. Делимична потврда овога се може наћи и у речима самог Душана, који наводи да је он Михајлу одрубио главу.

<blockquote>„''Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би приведен к сину цареву, Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно.“'' (Григорије Цамблак)</blockquote>

 

== Резултати победе ==

[[Датотека:South_East_Europe_1340.gif|мини|десно|250п|Карта [[Југоисточна Европа|југоисточне Европе]] [[1340]]. године.]]

Срби су овом победом постигли веома много. Бугарска је била ослабљена и сведена у границе између [[Дунав]]а и [[Марица (река)|Марице]], тако да више није била у стању да офанзивно делује ка [[вардар]]ској долини. То је значило да је Србија себи потпуно обезбедила посед [[Македонија (област)|Македоније]] и несметан правац деловања ка [[Егејско море|Егејском мору]]. Са царицом Аном је у Бугарску дошао и српски политички утицај, тако да се [[Велико Трново|Трнову]] после битке морало водити рачуна о држању Србије и њеним интересима.

 

=== Последице по Србију ===

[[Датотека:BMM-WeaponsFromTimeOfBattleOfVelbužd1.JPG|мини|десно|200п|Оружје из доба битке.]]

Краљевина Србија победом код Велбужда готово и да се није проширила, а изостало је очекивано пљачкање по Бугарској, као и додела нових титула и поседа ратоборној властели. Краљу Стефану је ситуацију додатно компликовао његов син и наследник Душан, који се истакао током саме битке, због чега је задобио наклоност [[племство|властеле]]. Да би примирио незадовољство међу властелом, Стефан је послао војне одреде предвођене младим краљем Душаном у [[Македонија (област)|Македонију]], да поврате неколико градова које је Андроник -{III}- у свом краткотрајном походу заузео, и потисну [[Византијско царство|Византинце]].

 

 

== Битка на Велбужду у народној песми ==

О значају битке код Велбужда, сведочи и чињеница да се свест о њој очувала у народној поезији све до [[19. век]]а. У песми из [[Вуков зборник|Вуковог зборника]] ''„[[s:Бан Милутин и Дука Херцеговац|Бан Милутин и Дука Херцеговац]]“'' пева се о погибији бугарскога краља Михајла и о том како је цар Степан сео ''„у земљу бугарску“'' и ''„умирио земљу Бугарију“''. У [[Босна|Босни]] је, у зборнику Б. Петрановића (-{III}-), забележена и друга песма о ''„[[Цар Душан и краљ Михајило|цару Душану и краљу Михајилу]]“''.

 

== Референце ==

{{reflist|30em}}

 

== Литература ==