Српска војска у средњем веку — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 179:
=== Стефан Лазаревић (1402-1427) ===
Стефан је после ангорске битке од византијског цара добио титулу деспота (1402–1427), а затим је прихватио сизеренство угарског [[Сигисмунд Луксембуршки|краља Сигисмунда]]: споразумом од 1403. добио је од Мађара [[Мачванска бановина|Мачву]] и [[Београд]], који је обновио, утврдио и ојачао топовима. У то време ватрено оружје све се више јавља у Србији. У међувремену, Вук Лазаревић уплео се у борбе Бајазитових наследника и уз помоћ Турака отео јужну половину Деспотовине. Турски претендент [[Муса Челебија|Муса]] погубио је Вука Лазаревића и Гргура Бранковића, после чега је Ђурађ Бранковић пришао Деспоту (који га је усинио) и 1413. (на челу српских, босанских, угарских и турских снага [[Мехмед I|Мехмеда I]]) разбио Мусу код села [[Чамурлија|Чамурлу]] под [[Витоша|Витошем]]. После тога Србија се нашла у двоструком вазалном односу, према [[Угарско краљевство (1000–1526)|Мађарској]] и Турској, али је добила 14 година мира. Под [[Стефан Лазаревић|Стефаном Лазаревићем]] Србија је нагло привредно и културно напредовала: он је самовољу великаша обуздавао јаким најамничким одредима (регрутованим у Угарској) које је издржавао од својих богатих рудника у [[Ново Брдо (тврђава)|Новом Брду]] и [[Сребреница у средњем веку|Сребреници]].<ref name="ВЕ4"/>
File:Nicopol final battle 1398.jpg|[[Битка код Никопоља(1396)]]
 
=== Ђурађ Бранковић (1427-1456) ===