Википедија

Стефан Немањић — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 13:
| функција = [[Списак великих жупана Рашке|Велики жупан]]
| владавина = [[1196]]–[[1217]]. (са прекидом од 1202–1204)
| претходник = [[Стефан Немања|Стефан Немања I]]
| наследник = [[Вукан Немањић]] (од 1202. до 1204.)
| функција1 = [[Краљеви Србије (1217—1346)|Краљ Србије]]
Ред 20:
| династија = [[Немањићи]]
| вера = [[православље]]
| отац = [[Стефан Немања|Стефан Немања I]]
| мајка = [[Ана Немањић|Ана]]
| супружник = [[Евдокија Анђео]], [[Ана Дандоло]]
Ред 26:
}}
 
'''Стефан Првовенчани''' (око [[1166]]. — [[24. септембар]] [[1227]]) био је [[Историја Србије у средњем веку|српски средњовековни]] [[владар]] (1196–1227) и први [[Крунисање|крунисани]] [[краљ]] међу [[Немањићи]]ма, због чега је назван '''''Првовенчани'''''. Око његовог личног имена нема потпуног слагања међу српским историчарима. ВећинаВелики број историчара пише да је после рођења добио име Стефан.{{Напомена|Као лично име за Првовенчаног (Немању Другог) често се пише „Стефан Немањић“. Ипак, „Стефан Немањић“ је и краљ Драгутин ([[Стефан Драгутин Немањић|Стефан Д. Немањић]]), и краљ Дечански ([[Стефан Урош III Немањић|Стефан У. III Д. Немањић]]) и сви остали владари из те [[Немањићи|породице]]. Изгледа да није у складу са правописом за једног од владара из породице Немањића као лично име употребити само „Стефан“, или само „Стефан Немањић“. „Стефан“ се може исправно користи само заједно са личним именом, у овом случају „Стефан Немања Други“, или са надимком „Стефан Првовенчани“. Немањићи (и њихови писари) су користили облике као [[Стефан Немања|„Симеон Немања Први“]] и [[Стефан Урош III Дечански|„Урош Трећи“]], али преманикада писањунису мањегкористили облике као „Стефан Други“ и слично. Из тога се види да су за Немањиће (и њиховe писаре) лична имена владара из те породице Немања и Урош, али не и „Стефан“. [[Стефан|„Стефан“]] је употребљавано у значењу функције у држави, то јест само као „Овенчани“ (Крунисани). Због тога, „Стефан Немањић“ је само уопштено „Овенчани Немањић“, а лично име морало је бити: Немања (Други), Радослав и слично.}} Према писању бројадругих историчара прво је на крштењу добио очево име Немања (II).{{sfn|Марјановић-Душанић|1997|p=46-47. ПремаСам њеномСава писањуприповеда владарскоу имежитију свог оца како је Немања изабрао за наследника „племенитог и драгог сина Срефана Немању“ … Сава назива брата „Стефаном Немањом“. У животопису Св. Симеона од Доментијана, Немања је назван Немањом Првим, жшто имплицитно потврђује закључак, изведен из Савиних речи, да је будући Стефан Првовенчани на рођењу добио јеиме текНемања. кадаСва је постаоприлика великида жупанје Немања (II)...}}{{sfn|Логос|2017|p=127-133}} Почео је да влада као [[велики жупан]], а према преовлађујућем мишљењу историчара крунисан је као краљ [[1217]].{{sfn|Логос|2017|p=160-168 са напоменом 818. Опис крунисања Првовенчаног у сачуваним писаним изворима није потпуно јасан. Зато су се појавиле и замисли да је крунисан два пута, тј. 1217. и 1221. Постоји и треће мишљење да је било само једно крунисање, али крајем 1219. или почетком 1220}} Тако су Срби после краљевине у Зети, добили другу краљевину у својој историји. Првовенчани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.{{sfn|Првовенчани}}
 
Стефан Првовенчани био је други син великог жупана [[Стефан Немања|Стефана Немање I]], родоначелника династије Немањића, и [[Ана Немањић|Ане]]. Био је млађи брат [[Вукан Немањић|Вукана Немањића]], који је постао кнез и управник [[Српско приморје|Зете]], а старији је брат [[Свети Сава|Растка Немањића]], оснивача аутономне [[Српска православна црква|Српске архиепископије]].
 
Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца,{{sfn|Логос|2017|p=143, 148, 154}} који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200),{{sfn|Свети Сава|2009|p=12, 76}} али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - [[Вукан Немањић|Вукана]] који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик.{{sfn|ВИИНЈ, IV|1971|p=166. и напомена 201}} Тако је почео грађански рат између браће који траје од [[1202]]. до [[1204]]. или [[1205]].{{sfn|Логос|2017|p=154-156}} Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, СтефанПрвовенчани се склонио вероватно у [[Бугарска|Бугарску]] 1202. или [[1203]]. године. Након прве [[Пад Цариграда (1204)|пропасти Византијског царства]] које су разорили крсташи [[Четврти крсташки рат|Четвртог похода]] (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године,{{sfn|Ћоровић}}, али мањи део историчара мисли да је крунисање било и у мају 1221.{{sfn|Даниловић|2014|p=28-29, 157}}{{sfn|Марјановић-Душанић|1997|p=206}} Посланик папе [[Папа Хонорије III|Хонорија III]] вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу [[Рашка|Рашку]], али је нејасно и ко је извршио крунисање. СтефанПрвовенчани је био први [[Крунисање|крунисани]] (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак ''Првовенчани'', то јест првокрунисани међу Немањићима.
 
Његов брат, игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио владару Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава I је отишао у [[Никеја|Никеју]] [[1219]]. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије.{{sfn|Ћоровић}} Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава I замонашио је болесног брата пред смрт,{{sfn|ДоментијанПавловић|1970|p=236-239}} вероватно 24.9.1227. године,{{sfn|Марковић|2009|p=13-15}}{{sfn|Логос|2017|p=169 са напоменом 836}} и зато њега [[Српска православна црква]] данас слави као светог Симона.
 
== Рођење и младост ==
Претпоставља се да је рођен непосредно после очевог преузимања великожупанског престола у Рашкој, то јест око 1166. године.{{sfn|Новаковић|1958|p=179, 186-187}}{{sfn|Марјановић-Душанић|1997|p=104-108. Она пише да су на избор наследника утицале личне способности Првовенчаног, његово сродство са царском породицом, а вероватно и рођење када је његов отац Немања I већ био велики жупан, то јест 1166. или после победе код Пантина 1168}} Први поуздани записи о СтефануПрвовенчаном везани су за измирење Србије и Византије после [[битка на Морави (1190)|битке на Морави 1190]].{{sfn|ВИИНЈ, IV|1971|p=154-157. са напоменом 169}} После српског пораза у сукобу на Морави 1190. [[Византијско царство|Византија]] није имала снаге да победу искористи за наметање своје врховне власти Србији. Напротив, великом жупану Стефану Немањи I цар Исак II Анђел признао је ослобађање од вазалних обавеза и препустито велики део територија које је освојио од Византије у претходној деценији.{{sfn|Логос|2017|p=139-140}} Да би се створио савез између дотадашњих непријатеља уговорен је брак између српског престолонаследника СтефанаПрвовенчаног и [[Evdokija Anđel|Евдокије]], синовице византијског цара [[Исак II Анђел|Исака II Анђела]].{{sfn|ВИИНЈ, IV|1971|p=164. са напоменом 194}}
 
== Велики жупан (од 1196. до 1217. или 1219. ) ==
[[Датотека:Стефан Немања предаје са благословом владу србску сину свом Стефану Првовенчаном.jpg|мини|лево|Стефан Немања I предаје власт свом сину СтефануПрвовенчаном.]]
 
Неколико година касније када је у априлу 1195. године Евдокијин отац [[Алексије III Анђел]] (1195—1203) постао цар, остарели Стефан Немања I је одлучио да је време да формално преда владарски престо царевом зету а свом средњем сину. То се вероватно догодило [[25. мартамарт]]а [[1196]]. године на државном сабору код [[Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу|Петрове цркве]] у Расу[[Рас]]у.{{sfn|Логос|2017|p=143, 148, 154}} Опис тог догађаја оставио је Свети Сава I Немањић у Студеничком“Студеничком типикутипику”. Он пише да његов отац, велики жупан Стефан Немања, пред сакупљенима на сабору за свог наследника „Божијом вољом изабра благородног и љубљеног сина, Стефана Немању, зета благовенчаног кир Алексија, цара грчког“.{{sfn|Свети Сава|2009|p=69}} Тако је вољом великог жупана Стефана Немање престо припао његовом средњем сину Стефану.
{{Quote box
| title = [[Студенички типик]]
| quote = „... изабра племенитог и драгог [[син]]а Стефана Немању, зета [[Бог]]ом венчанога [[Алексије III Анђел|кир-Алексија]], цара грчкога, …“
|author = [[Свети Сава|Свети Сава I Немањић]]
| source = {{sfn|Павловић|1970|p=51-52. Сава очигледно пише о Стефану Немањи II}}
| align = right
| width = 75%
| bgcolor = #c6dbf7
}}
Старији Вукан је наставио да управља као кнез, и самозвани краљ, удеоном облашћу Зетом ([[Дукља|Дукљом]]).{{sfn|Логос|2017|p=140-142, 154-156 и 158 са напоменом 784. Из повеље Сплиту издате 1190-92. и натписа у Котору из 1195. види се да је Вукан био кнез, али и самозвани краљ у Зети око 1191. године, то јест знатно пре него је његов средњи брат постао велики жупан}} Вукан је себе прогласио за краља Дукље (ту титулу су носили стари дукљански владари најкасније од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије). Колико је познато Првовенчани је од око 1200. тражио од тадашњег папе [[Папа Иноћентије III|Иноћентија III]] краљевски венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина.{{sfn|Логос|2017|p=145 са напоменом 720}} Томе се противио [[Вукан Немањић]] који је у [[Српско приморје|Зети]] носио стару круну дукљанских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Овај сукоб око вишег владарског звања био је један од првих показатеља да међу браћом нема слоге и поверења који су били неопходни за јаку државу. Истовремено то је указивало на жељу обојице да имају више владарско звање, то јест врховну власт у Србији а то је био прави узрок оружаног сукоба који је уследио око 1202.▼
 
Брак са Евдокијом који је Првовенчаном можда пресудно помогао да наследи престо окончао се убрзо после смрти Стефанамонаха [[Стефан Немања|Симеона Немање]], а још док је у Византији владао Евдокијин отац цар Алексије III Анђел. Око 1201. Првовенчани је оптужио Евдокију за прељубу и отерао је. Бивша супруга је српског владара описала као прељубника и пијаницу. Изгледа да је Вукан тај разлаз искористио да покаже отворено неслагање са братом, прекорио га због грубости, а Евдокији дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом.{{sfn|ВИИНЈ, IV|1971|p=164-166}}▼
▲Старији Вукан је наставио да управља као кнез удеоном облашћу Зетом ([[Дукља|Дукљом]]).{{sfn|Логос|2017|p=140-142, 154-156 и 158 са напоменом 784. Из повеље Сплиту издате 1190-92. и натписа у Котору из 1195. види се да је Вукан био кнез, али и самозвани краљ у Зети око 1191. године, то јест знатно пре него је његов средњи брат постао велики жупан}} Вукан је себе прогласио за краља Дукље (ту титулу су носили стари дукљански владари најкасније од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије). Колико је познато Првовенчани је од око 1200. тражио од тадашњег папе [[Папа Иноћентије III|Иноћентија III]] краљевски венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина.{{sfn|Логос|2017|p=145 са напоменом 720}} Томе се противио [[Вукан Немањић]] који је у [[Српско приморје|Зети]] носио стару круну дукљанских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Овај сукоб око вишег владарског звања био је један од првих показатеља да међу браћом нема слоге и поверења који су били неопходни за јаку државу. Истовремено то је указивало на жељу обојице да имају више владарско звање, то јест врховну власт у Србији а то је био прави узрок оружаног сукоба који је уследио око 1202.
 
▲Брак са Евдокијом који је Првовенчаном можда пресудно помогао да наследи престо окончао се убрзо после смрти Стефана Немање, а још док је у Византији владао Евдокијин отац цар Алексије III Анђел. Око 1201. Првовенчани је оптужио Евдокију за прељубу и отерао је. Бивша супруга је српског владара описала као прељубника и пијаницу. Изгледа да је Вукан тај разлаз искористио да покаже отворено неслагање са братом, прекорио га због грубости, а Евдокији дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом.{{sfn|ВИИНЈ, IV|1971|p=164-166}}
 
У сукобу са братом Вукан је добио значајну помоћ од угарског краља [[Емерик Угарски|Емерика]]. Угарска војска напала је Србију 1202. и тако је Вукан збацио Првовенчаног са власти.{{sfn|ВИИНЈ, IV|1971|p=166}}{{sfn|Првовенчани}} Изгледа да је Вукан владао Србијом између 1202. и 1204/05. Угарски краљ је себе видео као врховног владара Вуканове Србије, а од 1202. у титули краљева Угарске се јавља и и име Србије (Seruiaeque Rex).{{sfn|Fejér|1829|p=395}} Поражени Првовенчани је био привремено протеран из Србије,{{sfn|Првовенчани}} а подршку је нашао у [[Бугарска|Бугарској]].
Линија 55 ⟶ 63:
Вероватно на почетку нереда у Бугарској, а пре него што их је потпуно искористио Првовенчани се коначно измирио са братом Вуканом и тако учврстио јединство државе. Вероватно у фебруару [[1208]]. године Сава I Немањић је дошао у Србију и донео очево тело, како би било сахрањено у Студеници. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, ... са великом чашћу узеше мошти господина Симеона.”{{sfn|Свети Сава|2009|p=76, 77}}
 
Око 1214. године на Србију је са југа напао епирски владар [[Михајло I Комнин Дука|Михајло I Анђел]]. Србија је привремено изгубила Скадар, али је Михајла убрзо убио слуга.<ref>Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 305.</ref> Сам Стефан Првовенчани је у житију свога оца и тај догађај описао као чудо које је извршио Св. Симеон.{{sfn|Првовенчани}} Са новим владарем у [[Епирска деспотовина|Епирској деспотовини]] [[Теодор Анђел Дука Комнин|Теодором I Анђелом]] (од око 1214. до 1230) СтефанПрвовенчани се измирио, а измирење је ојачано родбинским везама. Изгледа да је прво око 1216. године сестра великог жупана била удата за Манојла, брата Теодора I Анђела, а неколико година касније је, и кћерка Теодора I Анђела Ана удата за српског наследника престола Стефана Радослава.<ref>Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 305-307.</ref>
 
У време приближавања западу, после пада Цариграда 1204. године, али пре крунисања краљевском круном, Стефан Првовенчани се оженио трећи пут изгледа 1216/1217. а жена му је постала [[Ана Дандоло]], унука [[Млетачка република|млетачког]] [[дужд]]а [[Енрико Дандоло|Енрика Дандола]] (који је био идејни творац напада на Цариград у [[Четврти крсташки рат|Четвртом крсташком рату]]).{{sfn|Muratori|1728|p=198, 199 (340, 341)}}
 
== Крунисање за краља и црквено осамостаљење ==
[[Датотека:Свети Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног, by Anastas Jovanović.jpg|мини|десно|СтефановоКрунисање крунисањеПрвовенчаног за краља.]]
После вишегодишњег ишчекивања краљевске круне, коначно СтефанПрвовенчани је послао представника који је убедио [[папа Хонорије III|папу Хонорија III]] да пошаље краљевску круну. Сви писани извори описују једно крунисање Стефана Немање II Првовенчаног, али у њиховом опису постоје значајне разлике. Западни писани извори (Тома Архиђакон и Андрија Дандоло) описују крунисање које је извршио посланик [[папа Хонорије III|папе Хонорија III]].<ref>Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 300.</ref>{{sfn|Arhiđakon Toma|2003|p=93}}{{sfn|Muratori|1728|p=198, 199 (340, 341)}}. Из описа архиђакона Томе Сплићанина<ref>[http://dizbi.hazu.hr/object/view/3LvMcj5nGP Спис Томе Сплићанина], приступљено 31. марта 2018.</ref> замишљено је да се крунисање догодило [[1217]]. године. То је званично мишљење већине српских историчара.
 
Мањи број историчара из описа Доментија Хиландарац, према коме је архиепископ Сава I Немањић крунисао брата у Жичи, закључује да се и то крунисање Првовенчаног морало догодити вероватно у мају 1221.{{sfn|Даниловић|2014|p=28-29, 157}}{{sfn|Марјановић-Душанић|1997|p=206}} Тако се пише о два крунисања Првовенчаног за краља.
 
Ипак, изгледа да архиђакон Тома Сплићанин није написао да је крунисање било 1217. године, него само да је у августу 1217. кроз Сплит прошло посланство које је у Рим послао велики жупан Србије да тражи краљевску круну{{sfn|Arhiđakon Toma|2003|p=93. Он је описао да је угарски краљ Андрија II (1205—1235) отишао преко Сплита у крсташки поход у Свету земљу у августу 1217. а после тога пише да су неки војници које је оставио напустили Сплит следеће 1218. Након спомињања почетка 1218. Тома додаје: „У исто време господар Србије или Рашке Стеван, који се називао великим жупаном, послао је изасланике ... и испословао од Хонорија краљевску круну. Он [Хонорије III] је послао изасланика из своје најуже пратње, који дође и окруни га [великог жупана] као првог краља његове земље.” Из овог изгледа да је Томи Сплићанину важно када је прошло посланство које је послато из Србије у Рим папи, али не и када је било крунисање, али ако он пише о времену крунисања то може бити пре почетак 1218. него 1217}} Другачије крунисање описују домаћи писци монаси Доментијан и Теодосије. Они описују да је лично Сава I Српски као архиепископ на сабору у Жичи извршио крунисање свога брата.{{sfn|ДоментијанПавловић|1970|p=226, 227}}{{sfn|Теодосије|2009|p=71-72}} Тешко је одбацити опис који је оставио Савин ученик Доментијан. Он је скоро сигурно познавао једног од присутних на крунисању, свог учитеља, Саву I Немањића. Можда је и сам Доментијан Хиландарац присуствовао крунисању. Изгледа да је он не само временски и просторно био ближи описаном крунисању, него и веродостојнији као историчар.{{sfn|Басић|2005|p=12, 14-15. За Тому Сплићанина постоје озбиљне сумње хрватских историчара да је пишући свесно прећуткивао изворе за које је знао, а уписивао легендарне приче и тако стварао фалсификате}} Доментијан Хиландарац је описао да је крунисање извршио његов учитељ Сава I Немањић када је био архиепископ, а то није могло бити пре 1219. Неки истраживачи су замислили (Драгутин Анастасијевић и други) да је после осамостаљења српске архиепископије извршено поновно крунисање Стефана Првовенчаног по православном обреду. Према тој замисли одржан је и други крунидбени државно-црквени сабор [[1221]]. године,{{sfn|Даниловић|2014|p=28-29, 157}}{{sfn|Марјановић-Душанић|1997|p=206}} у [[Манастир Жича|манастиру Жичи]], подигнутом као седиште нове архиепископије. Према тој замисли на сабору Сава I Немањић, [[Папа|папином]] круном (венцем) поново је крунисао (овенчао) свог брата СтефанаПрвовенчаног за краља.{{sfn|ДоментијанПавловић|1970|p=227}} Сличан опис даје и Теодосије Хиландарац.
 
Два извора настала међу [[Срби|Србима]] ближи су по времену настанка крунисању Првовенчаног. Најстарији писани извор у коме се Стефан Првовенчани појављује као „крунисани краљ“ је његово писмо из марта 1220. године, алиа појавилодруги сепо изначају мишљењедомаћи даписани извор је детаљни опис који је средином 13. века написао [[Доментијан|Доментијан најпоузданијиХиландарац]] каоу извор’’Житију Светог Саве’’ и из њих је настало мишљење да онје описујебило само једно [[крунисање]] Првовенчаног, које је било вероватно, на [[Божић]] [[1219]]. године, или најкасније почетком [[1220]]. године у [[Манастир Жича|Жичи]], а да га је извршио [[архиепископ]] [[Свети Сава|Сава I Немањић]] са краљевском круном послатом из Рима.{{sfn|ДоментијанЛогос|19702017|p=226160-227.168}}
{{Quote box
| title = [[Житије]] Светог Саве
| quote = „ ... изабравши од својих ученика … епископа Методија и посла га у Рим … И написавши посланицу … папи ... молио је да му пошаље ... благословени венац, да венча свог брата на краљевство по првом отачаству краљевства њиховог, у коме се и отац њихов роди … у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка ... пренесен би благословени венац у отачаство његово ... Призвавши благоверног брата свога, превеликог жупана кир Стефана, у велику архиепископију звану Жи(т)чу … преосвећени кир Сава сатвори по обичају свеноћно стојање … и после ... исхода свете литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благоверног брата свога, и помаза га Духом светим на краљевство да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ свих српских и поморских земаља}}{{sfn|Логос|2017|p=160-168}}.“
|author = [[Доментијан|Доментијан Хиландарац]]
| source = {{sfn|Павловић|1970|p=226-227}}
| align = center
| width = 85%
| bgcolor = #c6dbf7
}}
 
Од папе послата краљевска круна подизала је углед српског владара Стефана Првовенчаног и представљала је међународно правно признање Србије као независне државе. Истовремено, признање круне из Рима у Србији је подизало углед римског папе. Пре крунисања у повељи коју је издао Хиландару он се потписао као „велики жупан Стефан намесник господин све Српске Земље”. После крунисања он је у повељама манастирима (Жичи и Св. Богородице на Мљету) потписан као „Стефан, по Божијој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклије и Травуније и Далмације и Захумља” и „Стефан, по милости Божјој венчани краљ и самодржац све Српске Земље и Поморја”. Као први од Немањића који је добио краљевски венац, назван је „првовенчани краљ” и из тог средњовековног описа је изведено име под којим је данас познат Првовенчани.{{sfn|Доментијан|1970|p=226-227. ... изабравши од својих ученика … епископа Методија и посла га у Рим … И написавши посланицу … папи ... молио је да му пошаље ... благословени венац, да венча свог брата на краљевство по првом отачаству краљевства њиховог, у коме се и отац њихов роди … у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка ... пренесен би благословени венац у отачаство његово ... Призвавши благоверног брата свога, превеликог жупана кир Стефана, у велику архиепископију звану Жи(т)чу … преосвећени кир Сава сатвори по обичају свеноћно стојање … и после ... исхода свете литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благоверног брата свога, и помаза га Духом светим на краљевство да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ свих српских и поморских земаља}}{{sfn|Логос|2017|p=127-133, 168-169}}
 
Поред историчара, неки мисле да су значајна мишљења [[Јустин Поповић|Јустина Поповића]] и [[Николај Велимировић|Николаја Велимировића]] који кажу да се крунисање круном папе Хонорија III није десило.<ref>[https://svetosavlje.org/sveti-sava/22/ СВЕТИ САВА – Страна 22 – Светосавље<!-- Ботовски генерисан назив -->]</ref>
 
Самосталност Србије није могла бити потпуна док су њени становници признавали верску власт старешина који су били у другим државама. Већина, православни Срби су били под верском влашћу Охридске архиепископије. Зато је уз договор са старијим братом и владаром Србије, Сава I Немањић, игуман манастира Студенице, отпутовао у Никеју. Ту су били протерани византијски цар Теодор I Ласкарис и васељенски патријарх Манојло Харитопул и Сава је од њих тражио самосталност за [[Српска православна црква|Српску православну цркву]]. Прилике за такав захтев су биле повољне. Између Грка у Никеји и Епиру постојао је сукоб око тога ко је законити наследник царства Ромеја. За цара и патријарха у Никеји молба Саве I Немањића била је прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства. Цар Теодор Ласкарис и патријарх Манојло одлучили су да Сава буде „рукоположен” за првог српског архиепископа 1219. године, а испунили су и његову другу молбу да се будући српски архиепископи бирају у Србији. После повратка у Србију 1219. архиепископ Сава је уређивао црквени живот новостворене архиепископије и стварао нове епископије. Можда није све нове епископије основао 1220. године, а за седиште архиепископа одређен је манастир Жича.{{sfn|ДоментијанПавловић|1970|p=203-204, 216}}{{sfn|Стојановић|1927|p=182 и 187. Стари српски летописи набрајају 12 епископија у Савиној архиепископији, али у том набрајању грешком се појављују Београдска и Браничевска епископија. Оне су биле изван Србије у време Првовенчаног. Није јасно шта је било са старим седиштем епископије у Липљану. Липљан се налазио у Србији, али можда није био тада седиште епископа. Ипак, у списковима старих српских летописаца се појављује Грачаница као седиште липљанског епископа. Тако да је било 10 епископија, или 11 са Липљаном.}}{{sfn|Логос|2017|p=161-164}}
[[Датотека:PrstenStefanPrvovencani.jpg|мини|леводесно|Прстен краља Стефана Првовенчаног. Сачуван је уз његове мошти у [[Манастир Студеница|Студеници]].<ref>[http://www.arheo-amateri.rs/2014/12/prsten-kralja-stefana-prvovencanog/ Прстен краља Стефана Првовенчаног]</ref> Прстен је израђен од [[злато|злата]] и украшен је орнаментом од филигранских плетеница.]]▼
 
== Последње године и смрт Првовенчаног ==
Како се за Првовенчаног бележи да је боловао пред смрт, а његов син Стефан Радослав се у две одлуке градског већа Котора из 1221. године и једној из 1227. године спомиње као краљ настала је замисао да је пред крај владавине Првовенчани власт делио са најстаријим сином, али то изгледа није био случај.{{sfn|Логос|2017|p=150-151 са напоменом 741}} Радослав је вероватно добио само на управу део Захумља и Зете са Котором и ту је био краљ, то јест био је само управник једне области у Србији, слично као што је то раније био и краљ Вукан.
 
Стефан Првовенчани је умро [[24. септембар|24. септембра]] [[1227]].{{sfn|Марковић|2009|p=13-15}}{{sfn|Логос|2017|p=169 са напоменом 836}} Пред смрт се разболео и боловао је на неком од својих дворова. Ту га је нашао архиепископ Сава I и непосредно пре смрти замонашио давши му име Симон.{{sfn|ДоментијанПавловић|1970|p=236-239}} Прво је био сахрањен у [[манастир Студеница|манастиру Студеници]], а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време [[Карађорђе Петровић|Карађорђа]]: Први је био у време [[Кочина крајина|Кочине крајине]], други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у [[манастир Враћевшница|манастир Враћевшницу]]. Трећи пренос био је пред сам крај [[Други српски устанак|устанка 1813]]. када су мошти склоњене у [[манастир Фенек]].<ref>Живорад Јанковић: Смрт Стефана Првовенчаног („Православље“, бр. 941, 1. јун 2006)</ref> Од 1839. године мошти почивају у манастиру Студеници, са изузетком Првог светског рата када су биле пренете у Пећ и потом у манастир Острог.<ref>[http://spc.rs/sr/monah_simon_kralj_prvovenchani_brat_svetog_save_0 Монах Симон, краљ Првовенчани, брат Светог Саве (СПЦ, 7. октобар 2016)]</ref>
 
Стефана Првовенчаног на престолу је наследио најстарији син [[Стефан Радослав]]. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона“, то јест биографију свог оца Стефана Немање I и чуда душе Светог Симеона после смрти тела.
 
Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве [[Стефан Радослав|Радослава]], [[Стефан Владислав|Владислава]] и [[Стефан Урош I|Уроша I]], затим Предислава, будућег српског архиепископа [[Свети Сава II|Саву II]] и кћерку Комнину<ref name="Српске династије">{{АВРЉ-СД}}</ref><ref name="Родослови">{{ГА-РТ}}</ref>, док поједини извори наводе да је имао још једну ћерку<ref name="Ген">[http://genealogy.euweb.cz/balkan/balkan5.html -{Genealogy.eu}-], сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица</ref>, под именом Ренијера.<ref>[http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:316398-Gresi-prelepe-Evdokije Греси прелепе Евдокије („Вечерње новости“, фељтон „Жене српских владара“, 24. јануар 2011)], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
Линија 87 ⟶ 105:
 
== „Житије Светог Симеона“ од Стефана Првовенчаног ==
▲[[Датотека:PrstenStefanPrvovencani.jpg|мини|лево|Прстен краља Стефана Првовенчаног. Сачуван је уз његове мошти у [[Манастир Студеница|Студеници]].<ref>[http://www.arheo-amateri.rs/2014/12/prsten-kralja-stefana-prvovencanog/ Прстен краља Стефана Првовенчаног]</ref> Прстен је израђен од [[злато|злата]] и украшен је орнаментом од филигранских плетеница.]]
 
Стефан Првовенчани био је васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и „разуман и вешт приповедач“, како га назива Теодосије, ученик Доментијана и биограф Светог Саве.
Линија 94 ⟶ 111:
 
Од човека из Савиног списа, Немањин лик доживљава огромну промену - губи све људске црте и постаје инструмент божанске правде - светитељ, чудотворац и божији изабраник. Такође, у односу на Савин емоционално обојени стил, код Првовенчаног не постоје животне и потресне сцене. То не дозвољава сам начин излагања Првовенчаног који се одвија према библијском моделу.
 
{{clear}}
 
== Породица ==
Линија 123 ⟶ 138:
| boxstyle_5 = background-color: #9fe;
| 1 = 1. '''Стефан Првовенчани'''
| 2 = 2. [[Стефан Немања|Стефан Немања I]]
| 3 = 3. [[Ана Немањић]]
| 4 = 4. [[Завида]]
Линија 160 ⟶ 175:
== Занимљивости ==
у српској јавности (медији <ref>{{Cite book|last=|first= |authorlink = |others= | title = Политика, Нови додатак поводом осам векова од крунисања првог српског краља, бр. 37310, 24. септембар|year=2017| url = | publisher = |location=Београд |id=}}</ref> <ref>{{Cite book|last=Радмила | first = Мишев |authorlink = |others= | title = Светосавско Звонце, бр.7|year=2017| url = | publisher = СПЦ | location = Београд |id=}}</ref>, уџбеници...) се о њему често погрешно говори као о првом српском краљу (првовенчани-првокрунисани). Исправно је тумачити реч првовенчани као први крунисани (венац је круна) из династије Немањића, а не као први српски краљ, јер је било српских краљева и пре Немањића. Тако [[Андрија Качић Миошић]] у ''Разговорима угодним народна словинскога'' пише о краљевима [[Михаило Војислављевић|Михаилу]] и [[Константин Бодин|Бодину]]: "На 1077. Краљеваше у србској земљи краљ Михајло. На 1100. Краљева је у србској земљи и у Далмацији краљ Бодин." <ref>{{Cite book|last=Качић Миошић | first = Андрија |authorlink = |others= | title = Разговори угодни народа словинскога|year=1756| url = http://dzs.ffzg.unizg.hr/html/Kacic.htm | publisher = |location= |id=}}</ref>. [[Данијеле Фарлати]] у [[Illyricum sacrum|Светом Илирику]] пише о [[Павлимир (краљ)|краљу Павлимиру]]: "... Долазак Павлимира и осталих Срба... хрватски дукс и српски краљ са својим племићима и великашима... Стога се морао задовољити далматинском Србијом... обје Србије су се ујединиле у једно краљевство..." <ref>{{Cite book|last=Фарлати | first = Данијеле |authorlink = |others= | title = Illyrici sacri, свезак VII стр. 5., десни стубац доље (напомена: не римско V него арапски број 5. бр.стр.)|year=1817| url = https://books.google.rs/books?id=z1zLr_T1esUC&printsec=frontcover&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false | publisher = |location=Млеци |id=}}</ref> <ref>{{Cite book|last=Никчевић | first = Војислав |authorlink = |others= | title = Монумента Монтенегрина, стр. 699., 700|year=2014| url = | publisher = Матица црногорска | location = Подгорица |id=}}</ref>
 
== Напомене ==
{{напомене}}
 
== Види још ==
Линија 174 ⟶ 192:
=== Примарни извори ===
{{refbegin|2}}
* {{Cite book|ref=harv|editor-last=Павловић|editor-first=Драгољуб|title=Стара српска књижевност, I|url=https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Knjige/Srpska_knjizevnost_u_100knjiga/II-153244-001#page/0/mode/1up|year=1970|location=Нови Сад – Београд}}
* {{Cite book| ref=harv| last=Свети Сава| title=Сабрана дела| url=http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx| year=2009| access-date=23. 05. 2016| archive-url=https://web.archive.org/web/20181207025958/http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx| archive-date=07. 12. 2018| url-status=dead}}
* {{Cite book| ref=harv| last=ВИИНЈ, IV| title = Византијски извори за историју народа Југославије, II | url = http://www.promacedonia.org/viinj/index.htm |year=1971| location = Београд}}
Линија 230 ⟶ 249:
 
{{низ
| пре = [[Стефан Немања|Стефан Немања I]]
| списак =Велики жупан Рашке<br />([[1196]]–[[1217]]. или [[1219]].)
| после =Рашка/Србија постаје краљевина| пре2 = Рашком/Србијом влада велики жупан| списак2 = Краљ Србије<br />([[1217]]. или [[1219]]–[[1227]])| после2 = [[Стефан Радослав]]
}}
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Стефан_Немањић”