Историја Србије у средњем веку — разлика између измена

нема резимеа измене
=== Краљ Стефан Урош I ===
{{Главни чланак|Стефан Урош I}}
[[Датотека:Srpski kralj Stefan Uros I Nemanjic.jpg|мини|лево|Краљ Урош İ]]
[[Датотека:ByzantineEmpire1265-sr.svg|мини|десно|250п|Византијско царство 1265. године]]
Српска властела која није желела прогрчког Стефана Радослава, није била много задовољнија ни пробугарским Стефаном Владиславом I. Она је још једном искористила прилику да покуша да се осамостали од суседа и сама одреди судбину престола и државе. Устала је против Стефана Владислава I, успела да га збаци и да доведе на власт трећег сина Стефана Првовенчаног, Стефана Уроша I. Све се то одиграло вероватно у другој половини [[1241]]. године. На почетку његове владавине 1242. са обала Јадранског мора кроз Србију су пустошећи прошли Татари (Монголи). Они су преко Босне, Рашке и Бугарске отишли на северне обале Црног мора и одатле наставили да врше снажан утицај на балканске државе. Ипак, Татари су изгледа довели до великог привредног успона Србије. Бежећи од Татара део немачких рудара Саса се из Ердеља склонио у Србију и у њој довео до отварања великих рудника, повећања трговине и прихода српских владара.
 
 
На почетку владавине склопио је споразум Дубровником, али су се тада успостављени добросуседски односи неколико пута нарушавали и поново успостављали. У два маха Стефан Урош I је и нападао град и на тај начин приморавао Дубровчане на поштовање раније преузетих обавеза према српском владару. У једном од сукоба средином 13. века Србији је већа опасност запретила од Бугарске која је склопила савез са Дубровником и напала Србију 1254. године, али и из тог рата Стефан Урош I се извукао без губитака, вероватно захваљујући помоћи из Угарске.
[[Датотека:ByzantineEmpire1265-sr.svg|мини|десно|250пмини|Византијско450п|Србија и Византија царствооко [[1265]]. године]]
 
У сукобу који се водио између владара из Епира и [[Nikejsko carstvo|Никејског царства]] Стефан Урош I је прво стао на страну Епира, али када је никејски цар Михаило VIII Палеолог заузео Цариград и обновио Византијско царство српски краљ се покушао родбински повезати са њим.
 
 
На [[Ускрс]] [[16. април]]а [[1346]]. године Стефан Урош IV Душан био је свечано крунисан за цара Срба и Грка у Скопљу. Истовремено његов син [[Стефан Урош V]] крунисан је за краља Србије. Пошто је крунисање могао да обави само [[патријарх]], то је сабор Душанове државе прво уздигао архиепископа [[Свети Јоаникије II|Јоаникија]] за патријарха, а он је потом обавио крунисање цара, уз присуство патријарха бугарског Симеона, прота и игумана са Свете горе и других црквених и световних угледника.{{sfn|Стара српска књижевност, III |1970|p=97}} Од тада, само у замисли држава се делила на Царство Срба и Грка, то јест земље са византијским (ромејским) државно-правним наслеђем и Краљевину Србију, то јест земље пре освајања Стефана Уроша II Милутина. У стварности десетогодишњи Урош V није могао ничим управљати, све важније одлуке у држави морао је донети или одобрити цар у договору са најважнијим представницима властеле.{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=391-398}}
[[Датотека:Paja_JovanoviKrunisanje_Cara_Dusana_2.jpg|мини|350п|Проглашење Душановог законика. Дело [[Паја Јовановић|Паје Јовановића]] из [[1900]].]]
 
Цар Стефан Урош IV Душан је наставио нападе на југу и освојио је Епир, Акарнанију и [[Етолија|Етолију]] пре краја 1347. Те године на Балкану је почело ширење најпознатије епидемије [[Црна смрт|куге]] а Душан је са породицом неколико месеци боравио на Светој гори 1347/48. Искористио је смрт од куге управника [[Тесалија (област)|Тесалије]] и пре краја [[1348]]. освојио је и ту област.{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=531-533}} Тако се његово царство простирало до [[Дунав]]а на северу до Коринтског залива на југу, и од обала [[Јадранско море|Јадранског мора]] на западу код [[Дубровник]]а до обала [[Егејско море|Егејског мора]] на истоку код [[Кавала|Кавале]].
 
На граници са Босном, после неколико година примирја, и преговора обновили су се ратни сукоби. Војска бана [[Босна|Босне]] Степана II око Божића [[1349]]. упала је у Конавле и пљачкала становнике. Цар је кренуо у октобру [[1350]]. да поврати [[Захумље]] и [[Цетинска Крајина|Крајину]]. Бан се повукао и царева војска прешла је доњи ток [[Неретва|Неретве]] а изгледа да се даље кретала према Крки, тј. поседима сестре Стефана Уроша IV, удовице Јелене Шубић. Вести о немирима у грчким областима одвратиле су цара од даљег боравка на западу. Повлачећи се посетио је Дубровник у новембру 1350.{{sfn|Ћоровић}}{{sfn|Логос|2017|p=304-305}} После одласка главнине цареве војске из Захумља и Крајине, бан је обновио власт босанске државе над њима.{{sfn|Накаш|2011|p=34-35. Привидно повеља (даровница) није одговарајућа. Писар (дијак) на крају пише да је настала 1331. Ипак, пре тога када се набрајају заслуге властелина, за које њега бан дарује, пише : “другу службу учини када беше цар рашки узео нови мој град”. У Рашкој, како су у Босни звали Србију, нема никаквог цара 1331. и писар сигурно греши. Стефан Урош IV Душан је проглашен за цара крајем 1345. године, а крунисан 1346. Тако је даровница могла бити написана тек после похода “цара Рашког” у Босну, који се догодио у октобру и новембру 1350. Тешко је замислити да је већ у децембру 1350. босански бан изашавши из планина, где се према М. Орбину крио у време царевог похода на запад, стигао до мора и да су се тамошње војне посаде које је Стефан Урош IV Душан оставио предале без икаквог отпора. Зато је основана замисао да је даровница написана 1351. године, то јест да је писар само погрешно уписао 3, уместо 5}}
 
[[Датотека:Paja_JovanoviKrunisanje_Cara_Dusana_2.jpg|мини|350п|Проглашење Душановог законика. Дело [[Паја Јовановић|Паје Јовановића]] из [[1900]].]]
Крајем 1350. Душан је дошао пред Солун и преговарао са Јованом VI Кантакузином испред града. У Византији је дошло до потпуног неслагања царева Јована VI Кантакузина и Јован V Палеолога. Зато је и Јован V преговарао са Стефаном Урошом IV Душаном о савезу против Јована VI Кантакузина 1351. и тада пристао да призна Душанову царску титулу.{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=580-585}}
 
=== Цар Стефан Урош V ===
{{Главни чланак|Стефан Урош V}}
[[Датотека:Srpsko carstvo 1360.png|мини|300п|Српско царство 1360. године, у време цара Уроша, са територијама обласних господара]]
Цара Душана наследио је његов син Стефан Урош V. Он је као дете постао '''млади краљ'''. Титулу '''младог краља''' у Српској држави носили су престолонаследници. Цар Душан му је дао и титулу краља. Стефан Урош IV Душан и Стефан Урош V су истовремено крунисани 16.4.1346. на сабору у Скопљу. Први за цара, а други за краља. Тако је Урош као десетогодишњак постао очев савладар са широким овлашћењима. Урош је брзо стицао титуле и највише положаје у држави али је мало научио од оца, успешног државника и војсковође. Стари српски летописац је забележио да је цар Урош "красан и наочит, али млад смислом". Стефан Душан запамћен је као '''Силни,''' а његов син као '''Урош Нејаки.'''{{sfn|Михаљчић|1996|p=66}}
 
=== Распад Српског царства ===
{{Главни чланак|Распад Српског царства}}
[[Датотека:Srpsko carstvo 1360.png|мини|300п|Српско царство 1360. године, у време цара Уроша, са територијама обласних господара]]
[[Датотека:Central balkans 1373 1395 sr.png|десно|мини|300п|Српске области, 1373-1395]]
Савладарство није ојачало централну власт. Цар [[Стефан Урош V|Урош V]] није имао ни снаге ни мудрости да се супротстави Мрњавчевићима и наметне обласним господарима. У последњим годинама његове владавине Српско царство је било сасвим разједињено, а цар без власти. Цар Стефан Урош V није имао деце и допустио је да Вукашинов најстарији син Марко буде проглашен за младог краља, односно краљевића. Према томе, Мрњавчевићи су се наметали као нов владарски род. Истовремено, савладари су се постепено разилазили, краљ Вукашин постао је све моћнији и цар му није више био потребан. Он је без цара издавао повеље и склапао међународне уговоре. Најмоћнија породица [[Вукашин Мрњавчевић|Мрњавчевића]] се од [[1366]]. одвојила од цара. [[Вукашин Мрњавчевић]] из [[Прилеп]]а и Угљеша из Сера сложно су управљали Македонијом. Насупрот Мрњавчевићима неколико представника српске властеле у Рашкој и Зети признавало је врховну власт цара Уроша V. То су били [[Лазар Хребељановић]] који је управљао Поморављем, [[Вук Бранковић]] на [[Косово и Метохија|Косову]], [[Никола Алтомановић]] на [[Златибор]]у и [[Рудник]]у и браћа [[Балшићи]] у Зети. Наследник Војислава Војиновића, жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар покушали да на своју страну придобију неодлучног цара Стефана Уроша V и смање утицај и моћ Мрњавчевића. {{sfn|Михаљчић|1996|p=69, 110}} Народно предање је лукавог Вукашина осудило као насилника који је бесправно узео краљевску титулу и чак убио цара. Ипак, Вукашин је царевом вољом постао краљ и савладар, а убијен је 26.9.1371. пре смрти цара. Стефан Урош V је умро 4.11.1371.{{sfn|Стојановић|1927|p=84, 104, 199, 206-209}}