Свети Сава — разлика између измена

5.725 бајтова додато ,  пре 1 године
нема резимеа измене
(Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим.) #IABot (v2.0)
Чуло се по Светој Гори и изван ње да се српски принц замонашио, па је од тада постао славан, јер је хтео да постигне оно што су и стари свеци и мученици. Није хтео да немају никаквог обзира према њему и да га гледају као обичног монаха. Зато је он, „сем молитве, поста и подвизања, вршио и све манастирске послове”. Често је носио храну испосницима по пећинама, што су слали велики манастири. Његов живот на Светој Гори се доста тамо препричавао, његове незгоде и згоде. Био је тамо доста вољен и често се описивао као „побожан, уредан, вредан, дисциплинисан, окретан, бистар и довитљив младић”, због тога се често похвалом и усхићену говорило о њему. Иако је Сава молио да га не разликују од обичних калуђера, монаси и игумани ипак јесу. Зато је његов игуман стално гледао да „не претерује у својој ревности при вршењу верских обреда”, како не би упропастио здравље и да не упадне у неку невољу.{{sfn|Станојевић|2008|p=4}}
 
Убрзо по замонашењу Сава је посетио манастир Ватопед и замолио његовог игумана и братство да га приме а они су то прихватили. Тако је прешао из манастира Пантелејмона у [[Ватопед]].{{sfn|Теодосије, Житија|p=15—17}}{{sfn|Стара српска књижевност I Павловић|1970|p=126, 127}} У Ватопеду, који је основан 985. године,{{sfn|Оболенски|1991|p=130}} монах Сава провео је неколико наредних година. Игуман Ватопеда је био приморан да одбија његове захтеве и молбе, и не само то, већ и да и му „оштро забрањује поједине претеране поступке у вршењу верских дужности, како их је Сава у то доба схватао”. Сава је новац који је добио од браће и родитеља, све потрошио донирајући манастиру, тако да је обдарио манастир Ватопед, и у њему сазидао три цркве: цркву Богородице на граду, на пиргу цркву Преображења и цркву Св. Јовану Златоусту. Осим тога је покрио оловом велику манастирску цркву. Сава је стално својим родитељима слао писма да оставе државу и да се замонаше, што је имало велики утицај на Стефана Немању,.{{sfn|Станојевић|2008|p=4}} штоНа гаодлуку јеНемање натералоI да се 25. марта 1196. године повуче саодрекне власти и предазамонаши свомутицала синује Стефану,смена зетуна византијскогпрестолу царау АлексијаЦариграду III.и Алиуспон Стефанна Немањацарски нијепрестошто одмахАлексија отишао у Свету ГоруIII, већкоји је малобио остаотаст уПрвовенчаног. Србији,На удржавном манастирусабору Студеници,[[25. којумарт]]а је[[1196]]. градиогодине целог свог живота, да среди престовласт и датитулу види[[Велики какожупан|великог ћежупана]] његовдао синје Стефансредњем дасину води државуПрвовенчаном, тека наконопис тога је отишао на Свету Гору.{{sfn|Станојевић|2008|p=4}} Дошаооставио је 2.и новембраСава 1197.I годинеНемањић монаху Симеон,''Студеничком тјтипику''. његов отац Стефан Немања.{{sfn|Свети Сава, Сабрана дела|p=11, 70}}{{sfn|Логос|2017|p=143}}
{{Quote box
| title = [[Студенички типик]]
| quote = „... изабра племенитог и драгог [[син]]а [[Стефан Првовенчани|Стефана Немању]], зета [[Бог]]ом венчанога [[Алексије III Анђел|кир-Алексија]], цара грчкога, …“
|author = [[Свети Сава|Свети Сава I Немањић]]
| source = {{sfn|Павловић|1970|p=51-52. Сава очигледно пише о Стефану Немањи II}}
| align = center
| width = 75%
| bgcolor = #c6dbf7
}}
Али Стефан Немања I, монах Симеон није одмах отишао у Свету Гору, већ је мало остао у Србији, у манастиру Студеници, коју је градио целог свог живота, да среди престо и да види како ће његов син Првовенчани{{Напомена|Као лично име за Првовенчаног (Немању Другог) често се пише „Стефан Немањић“. Ипак, „Стефан Немањић“ је и краљ Драгутин ([[Стефан Драгутин Немањић|Стефан Д. Немањић]]), и краљ Дечански ([[Стефан Урош III Немањић|Стефан У. III Д. Немањић]]) и сви остали владари из те [[Немањићи|породице]]. Изгледа да није у складу са правописом за једног од владара из породице Немањића као лично име употребити само „Стефан“, или само „Стефан Немањић“. „Стефан“ се може исправно користи само заједно са личним именом, у овом случају „Стефан Немања Други“, или са надимком „Стефан Првовенчани“. Немањићи (и њихови писари) су користили облике као „Немања Први“ и [[Стефан Урош III Дечански|„Урош Трећи“]], али никада нису користили облике као „Стефан Први“, „Стефан Други“ и слично. Из тога се види да су за Немањиће (и њиховe писаре) лична имена владара из те породице Немања и Урош, али не и „Стефан“. [[Стефан|„Стефан“]] је употребљавано у значењу функције у држави, то јест само као „Овенчани“ (Крунисани). Због тога, „Стефан Немањић“ је само уопштено „Овенчани Немањић“, а лично име морало је бити: Немања (Други), Радослав и слично.}} да води државу, тек након тога је отишао на Свету Гору. Дошао је 2. новембра 1197. године монах Симеон, тј. његов отац Стефан Немања I.{{sfn|Свети Сава, Сабрана дела|p=11, 70}}{{sfn|Логос|2017|p=143}}
 
Али иако су давали новац и другим манастирима, највише се исплатило манастиру Ватопеду, где су њих двојица становали. Осим новца, обновили су цркву Св. Симеона у Просфору и подигли су око цркве град и купили су 50 оброка за манастир и то све за Ватопед. Осим тога „сазидали су у самом манастиру палате, засадили винограде, испросили су од цара метохије, населили на њима људе из Србије, и све то дали Ватопеду”.{{sfn|Станојевић|2008|p=4}}
 
У новембру 1197. године монах Симеон је неко време обилазио Свету гору. Монаси су молили Саву да оде у Цариград и да тамо код цара Алексија III, таста Симеона, сврши неке ствари за Ватопед, надајући се да ће Сава као владичкин син, боље да одради боље посао него игуман. Зато је монах Сава I Српски послат у новембру или децембру 1197. године у [[Константинопољ|Цариград]].{{sfn|Логос|2017|p=143—144}} Тамо је тражио од цара [[Алексије III Анђел|Алексија III Анђела]] да за потребе Ватопеда допусти обнову запуштених манастира, где се налазио и Хиландар,{{sfn|Стара српска књижевност I Павловић|1970|p=154, 155}} који се у то време јавља под старијим обликом имена Хеландарион.{{sfn|Оболенски|1991|p=133}} Цар је издао једну, данас изгубљену, повељу којом је одобрио обнову запуштених манастира, где се налазио и Хиландар (Χιλανδαρίου) за Ватопед.{{sfn|Баришић|1971|p=43}} Тако је почетком 1198. могла почети обнова [[Манастир Хиландар|Хиландара]]. Светогорски монаси су завидели Ватопеду, шта су им Симеон и Сава све учинили, зато се родила мисао да се подигне манастир за Србе, који долазе и који су већ ту.{{sfn|Станојевић|2008|p=4}}
 
Тада је дошло до преокрета, а према Доментијану неки „богобојажљиви муж” посаветовао је Саву да на Светој гори оснује српски манастир, а Сава је то прихватио и пренео замисао оцу Симеону.{{sfn|Стара српска књижевност I Павловић|1970|p=155, 156}} У првој половини 1198. одржан је састанак прота и светогорских игумана, без присуства игумана Ватопеда. Са тог састанка је послата молба, коју је цару однео монах Никон, да одобри да Хиландар постане имовина Симеона и Саве и да они од њега изграде српски манастир. Сличну молбу послали су и монаси Симеон и Сава. Зато је у јуну 1198. године цар потписао повељу којом одобрава Симеону и Сави I подизање српског манастира Хиландара. Повеља је изгледа остала у Цариграду до краја 1198. и тада је била оверена.{{sfn|Баришић|1971|p=44—45}} Ипак одлука цара да изда повељу је била пренета Сави I и Симеону и они су 1198. године је почели градњу Хиландара. Сава је средином 1199. године поново посетио Цариград да би добио нову повељу за Хиландар од цара Алексија III Анђела, коју је цар потписао у јуну 1199. године,{{sfn|Логос|2017|p=146, 148-149 са напоменом 722}} а којом је Хиландару предат и опустели манастир Зиг.{{sfn|Стара српска књижевност I Павловић|1970|p=158}}{{sfn|Баришић|1971|p=47}} Баришић мисли да је Сава тада можда преузео и цареву повељу за Хиландар из јуна 1198.
 
Када је цар својом повељом из 1198. одредио Симеона и Саву за осниваче и ктиторе манастира, Симеон, тј. Стефан Немања је издао своју повељу о оснивању Хиландара. Како она нема датум издавања може се претпоставити да је издата у другој половини 1198. или 1199. години. Сава Српски је вероватно учествовао у састављању те повеље и био најзначајнији организатор живота у Хиландару. Ипак, у време оснивања Хиландар Сава I је имао око 23 године, а за игумане се у правилу бирају старији монаси, тј. они који имају више од 30 година. Тако је први игуман Хиландара постао монах Методије.{{sfn|Свети Сава, Сабрана дела|p=12, 72}}
Али, и ако је, када је подигнут Хиландар, Сава главну пажњу и бригу посветио своме манастиру, он је ипак, и после тога, још увек много чинио и другим манастирима и помагао их је издашно. Једном приликом разбојници су, причају Савини биографи, напали и опљачкали манастир Каракалу, а игумана и сву братију продали у робље лаври Св. Атанасија. Братија манастира Каракале није имала сретства да се искупи од Лавријота, па су се обратили на Саву са молбом, да им помогне. Сава се одазвао њиховој молби, искупио је манастир и ослободио сву братију. Манастир 40 мученика у Ксеропотаму, који је био опљачкан од разбојника те запустио и био склон паду, Сава је обновио и дао сликати.{{sfn|Станојевић|2008|p=6}}
 
Тешке су прилике настале у Србији после Немањиног одласка у Свету Гору. И ако је Немања, за време свога дужег бављења у Србији после абдикације, био стекао пуно уверење, да се ново стање, створено његовом абдикацијом, довољно средило и учврстило, и да он може мирне душе оставити земљу,  — ускоро после његовог одласка у Свету Гору почели су се јављати разни знаци, који су показивали, да прилике у земљи нису ни близу онолико сређене, колико је то Немања желео и замишљао.{{sfn|Станојевић|2008|p=6}}
 
Чим је Немања отишао из Србије најстарији његов син Вукан, незадовољан што је мимо њега његов млађи брат постао владалац, ударио је путем, који је био у опреци са целим Немањиним радом и свом његовом политиком. Вукан је ухватио везе са Угарском и са енергичним и предузимљивим папом Иноћентијем III, у нади, да ће помоћу њих моћи повратити своја напуштена и изгубљена права на престо. Стеван је истина покушао да омете Вуканову акцију у томе правцу, али је Вукан изгледа више нудио, особито Угарској, но Стеван. Ствари су ускоро узеле толики обрт, да није могло бити сумње у то, да ће оне довести до отвореног сукоба међу браћом.{{sfn|Станојевић|2008|p=6}}
Немања и Сава су свакако знали шта се у Србији ради и спрема. Немања је без сумње био забринут због таквог развоја ствари, и они мудри савети о слози и потреби да се иде правим путем, што их је Немања, по Савином причању, давао на самрти својој деци, свакако су изазвани и вестима о ономе, што се у то доба дешавало у Србији, јер су те вести са разлогом бацале у бригу Немању и изазивале у њему оправдану бојазан, да може доћи у питање све, што је он у току целога свог века са муком стварао.{{sfn|Станојевић|2008|p=7}}
 
За Немањиног живота међутим није дошло до отвореног сукоба међу браћом. Али чим је Немања склопио очи дошло је до борбе међу њима, и у Србији је букнуо грађански рат. Вукан је, помоћу угарске војске, потиснуо Стевана и завладао српском државом (у пролеће 1202  г.). Али је ускоро после тога Стеван успео, помоћу бугарског цара Калојована, да сузбије Вукана и да опет заузме престо (у лето 1203 год.).{{sfn|Станојевић|2008|p=7}}
 
Ако је већ грађански рат начинио пустош у земљи и нанео силну штету и држави и народу, још је већу пустош учинила глад, која је после Стевановог повратка завладала у Србији, од које је силан свет помро, због које се расељавао и продавао своју децу у робље да се исхрани. Још много година после тога писац Савиног житија Доментијан цртао је живим бојама страхоте, које је у Србији изазвала та глад. Сави је иначе већ, далеко од свих својих, када је изгубио оца, морало бити необично тешко, али му је свакако морало бити још теже, кад су му почели стизати гласови о борби међу браћом, о грађанском рату у Србији и о глади, која је покосила силан свет. Вест о приликама и о догађајима у Србији узбудили су без сумње много Саву. Он је сада почео осећати, да и ван вере, поста и молитве, има и других ствари, које човека могу занимати, да има и ван питања о богу и вечном животу и других питања, која могу човека мучити, и да и ван љубави према Христу, цркви и еванђељу, има и друге љубави, која може изазивати радости и болове. Сава је онда вероватно први пут осетио, да га нешто вуче на другу страну, у обичан живот, који је он дотле избегавао, и у дневну борбу, коју је он дотле презирао. Можда је он већ онда осетио чежњу и потребу, да се врати у Србију, у живот, у практичан рад, у борбу. Ускоро су међутим у самој Светој Гори настале прилике, које су дефинитивно определиле Саву, да остави Свету Гору и да се врати у Србију.{{sfn|Станојевић|2008|p=7—8}}
Између 1200. и 1204. године, Сава I је био рукоположен за [[архимандрит]]а у [[Солун]]у. У Солуну посветили су га епископи Никола јериски, Михаило касандриски и Димитрије адрамејски за архимандрита „и даше јему, каже Доментијан, носити надбедреницу и наруквице. Се же сатворише по смотренију и по закону својему грчкому, јако бити јему архијереју”. После [[Пад Цариграда (1204)|пада Цариграда]] у априлу 1204. године, маркиз од Монферата и солунски краљ [[Бонифације Монфератски]] је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку [[крсташки ратови|крсташа]]. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су монаси мучени, а Света гора је потпала под његову власт.{{sfn|Оболенски|1991|p=138, 139}}
 
Сава се због тога у Хиландару врло незгодно осећао, и кад му је од браће стигла порука, како је незгодно, да у тако мутним временима тело њиховог оца лежи у туђини, где влада несигурност и где оно због тога може бити изложено разним незгодама, и молба, да пренесе Немањино тело у Србију,  — Сава је једва дочекао да испуни ту молбу и жељу своје браће, па је извадио очево тело из гроба, и пренео га, са разним опасностима, у Србију, где су кости оснивача и династије, дочекане са страхопоштовањем и свечано сахрањене у Студеници. Легенда је доцније исплела романтичну и сентименталну причу, како је Сава при доласку у Србију над ковчегом оца измирио завађену браћу и повратио мир у земљи и народу. После повратка у Србију Сава је, на молбу Стеванову, остао у Студеници као архимандрит и управник тога манастира.{{sfn|Станојевић|2008|p=8}}
 
У Студеници је Сава, у главном, наставио живот, какав је проводио у Светој Гори и Хиландару. Њему је истина и ту у Србији, у новој средини, главно била вера и верски обреди, али је ипак доласком у Србију настала велика промена у Савином раду и, како изгледа, у његовим осећајима и погледима на живот и на човеков позив.{{sfn|Станојевић|2008|p=8}}
 
=== Повратак у Србију ===
Тешке су прилике настале у Србији после Немањиног одласка у Свету Гору. И ако је Немања, за време свога дужег бављења у Србији после абдикације, био стекао пуно уверење, да се ново стање, створено његовом абдикацијом, довољно средило и учврстило, и да он може мирне душе оставити земљу,  — ускоро после његовог одласка у Свету Гору почели су се јављати разни знаци, који су показивали, да прилике у земљи нису ни близу онолико сређене, колико је то Немања желео и замишљао.{{sfn|Станојевић|2008|p=9}}
 
Чим је Немања отишао из Србије најстарији његов син Вукан, незадовољан што је мимо њега његов млађи брат постао владалац, ударио је путем, који је био у опреци са целим Немањиним радом и свом његовом политиком. Вукан је ухватио везе са Угарском и са енергичним и предузимљивим папом Иноћентијем III, у нади, да ће помоћу њих моћи повратити своја напуштена и изгубљена права на престо. СтефанПрвовенчани је истина покушао да омете Вуканову акцију у томе правцу, али је Вукан изгледа више нудио, особито Угарској, но СтефанПрвовенчани. Ствари су ускоро узеле толики обрт, да није могло бити сумње у то, да ће оне довести до отвореног сукоба међу браћом.{{sfn|Станојевић|2008|p=9}}
 
Немања и Сава су свакако знали шта се у Србији ради и спрема. Немања је без сумње био забринут због таквог развоја ствари, и они мудри савети о слози и потреби да се иде правим путем, што их је Немања, по Савином причању, давао на самрти својој деци, свакако су изазвани и вестима о ономе, што се у то доба дешавало у Србији, јер су те вести са разлогом бацале у бригу Немању и изазивале у њему оправдану бојазан, да може доћи у питање све, што је он у току целога свог века са муком стварао.{{sfn|Станојевић|2008|p=9}}
 
За Немањиног живота међутим није дошло до отвореног сукоба међу браћом. Али чим је Немања склопио очи дошло је до борбе међу њима, и у Србији је букнуо грађански рат. Вукан је, помоћу угарске војске, потиснуо СтефанаПрвовенчаног и завладао српском државом (у пролеће 1202  г.). Али је ускоро после тога СтефанПрвовенчани успео, помоћу бугарског цара Калојована, да сузбије Вукана и да опет заузме престо (у лето 1203 год.).{{sfn|Станојевић|2008|p=9}}
 
Ако је већ грађански рат начинио пустош у земљи и нанео силну штету и држави и народу, још је већу пустош учинила глад, која је после Стефановог повратка Првовенчаног завладала у Србији, од које је силан свет помро, због које се расељавао и продавао своју децу у робље да се исхрани. Још много година после тога писац Савиног житија Доментијан цртао је живим бојама страхоте, које је у Србији изазвала та глад. Сави је иначе већ, далеко од свих својих, када је изгубио оца, морало бити необично тешко, али му је свакако морало бити још теже, кад су му почели стизати гласови о борби међу браћом, о грађанском рату у Србији и о глади, која је покосила силан свет. Вест о приликама и о догађајима у Србији узбудили су без сумње много Саву. Он је сада почео осећати, да и ван вере, поста и молитве, има и других ствари, које човека могу занимати, да има и ван питања о богу и вечном животу и других питања, која могу човека мучити, и да и ван љубави према Христу, цркви и еванђељу, има и друге љубави, која може изазивати радости и болове. Сава је онда вероватно први пут осетио, да га нешто вуче на другу страну, у обичан живот, који је он дотле избегавао, и у дневну борбу, коју је он дотле презирао. Можда је он већ онда осетио чежњу и потребу, да се врати у Србију, у живот, у практичан рад, у борбу. Ускоро су међутим у самој Светој Гори настале прилике, које су дефинитивно определиле Саву, да остави Свету Гору и да се врати у Србију.{{sfn|Станојевић|2008|p=10}}
 
Када су крсташи четвртог крсташког реда заузели Цариград (1204 год.) и уништили [[Византијско царство|Византију]], почели су они ширити своју власт на све стране. Једно одељење крсташке војске заузело је Свету Гору. Ти су крсташи, са католичким свештеницима и калуђерима, који су са њима и за њима дошли, вршили тамо разна насиља и радили на томе, да Свету Гору подвргну папској власти. У Светој Гори су онда услед тога настали нереди и завладала је велика несигурност.{{sfn|Станојевић|2008|p=10}}
 
Сава се због тога у Хиландару врло незгодно осећао, и кад му је од браће стигла порука, како је незгодно, да у тако мутним временима тело њиховог оца лежи у туђини, где влада несигурност и где оно због тога може бити изложено разним незгодама, и молба, да пренесе Немањино тело у Србију,  — Сава је једва дочекао да испуни ту молбу и жељу своје браће, па је извадио очево тело из гроба, и пренео га, са разним опасностима, у Србију, где су кости оснивача и династије, дочекане са страхопоштовањем и свечано сахрањене у Студеници. Легенда је доцније исплела романтичну и сентименталну причу, како је Сава при доласку у Србију над ковчегом оца измирио завађену браћу и повратио мир у земљи и народу.{{sfn|Станојевић|2008|p=10}}
 
После више година, неслоге, оружаних сукоба и непотпуног помирења у Србији, Сава је од оба старија брата добио посланице у којима су тражили да он донесе земне остатке Светог Симеона у Србију. У ''Студеничком типику'' Сава I Немањић је записао да је осам година после смрти [[Стефан Немања|Симеона]] примио писма са молбама од „[[Стефан Првовенчани|Стефана Немање]] и брата његовог великог кнеза [[Вукан Немањић|Вукана]]“ да донесе очеве остатке у Србију.{{sfn|Павловић|1970|p=64}} После тих молби описује да је дошао „са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свими са свима, … са великом чашћу узеше мошти господина Симеона.”{{sfn|Свети Сава, Сабрана делаПавловић|1970|p=75, 7665}} Из Савиног описа тог догађаја несумњиво је да је он на том сабору деловао као помиритељ старије браће великог жупана Стефана Немање II и кнеза Вукана, а ковчег умрлог оца Светог Симеона је послужио као подсетник да се обнавља дух жеље умрлог великог жупана Стефана Немање I да два његова старија сина у слози треба да управљају Србијом онако како је то он пожелео и саопштио на сабору 25. март 1196. године када се одрицао престола.{{sfn|Логос|2017|p=148, 158}}
 
Према писању Саве, монах Симеон (Стефан Немања) је преминуо у дубокој старости у манастиру Хиландар 13. фебруар 1200.{{sfn|Свети Сава, Сабрана дела|p=12, 76}} Нема довољно разлога за сумњу у истинитост те непосредне тврдње о смрти Савиног оца коју је он поновио у два типика.{{sfn|Логос|2017|p=145—150, 158}} Зато треба претпоставити да се повратак Саве у Србију догодио у фебруару [[1208]]. године и да је после тога Сава постављен за [[игуман]]а Студенице.{{sfn|Логос|2017|p=158}}{{sfn|Станојевић|2008|p=10—11}}
Ма колико да су ове Хоматијанове речи тенденциозне и претеране, оне јасно и пластички цртају живот Савин после повратка у Србију, и показују, колико је Савин живот и рад у то доба био другачији од онога, за којим је он жудио у својој младости, због кога је оставио родитељски дом и побегао у Свету Гору, и који је тамо проводио.{{sfn|Станојевић|2008|p=13}}
 
За време свог боравка у Студеници Сава се није бринуо само за свој манастир, него је већ онда, особито за мирних година, после Стефанова измирења Првовенчаног са братомБуканом, почео изводити велике реформе и организацију српске цркве. Сава је у то доба много путовао по народу и свуда је радио живом речју. Он је крепио у народу религиозни дух, који је био слаб, и морал, који је био на ниском ступњу; он је подизао цркве и пресађивао је религиозно и црквено уређење, како их је он видео и научио у Светој Гори, у Србију.{{sfn|Станојевић|2008|p=13}}
 
Када је постао игуман Студенице, Сава је саставио нови Студенички типик, вероватно 1208. или 1209. године. Главни део типика који уређује живот монаха састављен је према Хиландарском типику. Као део Студеничког типика игуман Сава је додао на његовом почетку и житије Светог Симеона, оснивача Студенице. То је данас најстарије сачувано житије за које је поуздано да је написано од српског писца. Житије Светог Симеона тако стоји на почетку оригиналне српске књижевности, а Свети Сава I Српски се назива и оснивачем српске књижевности. Сава I је у Житију Светог Симеона писао о своме оцу и оно је важан извор историјских знања. Студенички типик није сачуван у оригиналу, него постоје само касније настали преписи.
Сава је много путовао по народу, поучавао га је увек и сваком приликом у свим правцима и надзирао је рад свештеника у цркви и у народу. Утицај његов и рад у то доба упућен је био у разним правцима, и ван цркве и верских ствари. Он је био у великом стилу народни учитељ и просветитељ. Он се у то доба бавио и књижевношћу, израдио је типик за манастир Студеницу, где је у уводу написао кратко житије свога оца, описао наравно у првом реду његова богоугодна дела, особито последње године његовог живота и његову смрт.{{sfn|Станојевић|2008|p=14}}
 
Сем религиозног, верског и црквеног рада, Сава је у то доба узимао живог учешћа у политичком животу Србије. У тешкој ситуацији, у каквој се његов брат СтефанПрвовенчани, особито од 1212. до 1216. год., често налазио, због нападаја разних непријатеља на Србију, Сава се редовно налазио на руци брату, било саветом, било личном интервенцијом.{{sfn|Станојевић|2008|p=14}}
 
Када се бугарски династа Стрез, кога је СтефанПрвовенчани, као бегунца узео био под своје окриље, без разлога одметнуо од СтефанаПрвовенчаног, придружио се његовим непријатељима и спремио се да удари на Србију, СтефанПрвовенчани је замолио Саву, да иде Стрезу, да га уразуми, да му докаже и поучи га, да неблагодарност, коју он својим одметништвом показује према СтефануПрвовенчаном, не може уродити добрим плодом, и да га увери и убеди, како је политика, коју је он сада прихватио, политика наслањања на Бугаре и Латинце, штетна и за њега самог и за његове интересе. Сава се одазвао братовљевој молби, па је отишао Стрезу и употребио је тамо сву снагу аргумента и сву моћ убеђивања да увери Стреза, како треба да се врати на стару своју политику наслањања на Србију. Али овога пута Сава није имао успеха. Стрез се није дао убедити, и остао је тврдоглаво несавитљив. Међутим оно, што није увиђао и у што се није дао убедити сам Стрез, увиђали су многи људи из његове околине. Сава није успео да убеди самога Стреза, да је пут, којим је пошао, погубан за њега, али су Савини разлози убедили многе људе из Стрезове околине, да његова нова политика може довести у незгодан и тежак положај и шкодити њиховим интересима. Међу тим људима било је и таких, који нису презали ни од каквих сретстава, да би спречили извођење плана, са којим се они нису слагали. Није познато, да ли је против Стреза склопљена формална завера или су то учинили појединци или чак само један човек на свој рачун, тек када је Сава, после неуспеле мисије, оставио Стреза и пошао кући Стреза је неко од његових људи мучки убио.{{sfn|Станојевић|2008|p=14—15}}
 
Стрезова смрт била је за СтефанаПрвовенчаног и Србију велико олакшање, и у Србији се сматрало, да су Савина речитост, оправданост његових разлога и његове молитве знатно допринеле, да се Србија у згодан час опрости овог опасног и опаког непријатеља, о чијим су се свирепостима после још дуго причале и препричавале разне језиве приче.{{sfn|Станојевић|2008|p=15}}
 
Ускоро после тога Србији је загрозила нова, велика опасност од угарско-латинског савеза. На СтефанаПрвовенчаног су пошли угарски краљ Андрија Други и латински цар Хенрик. На глас о томе, СтефанПрвовенчани је одмах и прво похитао у Студеницу. Тамо, на гробу Немањином, он је молио свога оца за помоћ и потпору, да се још једном заузме код творца, да спасе отаџбину од силних непријатеља, који су навалили на њу. Али је СтефанПрвовенчани, као што сам прича, је хтео уједно да у Студеници нађе Саву и да се са њиме посаветује о томе, шта да ради и шта да предузме у тешкој ситуацији, у којој се нашао. Сава је Стефана охрабрио Првовенчаног и понудио се да и сам пође са њиме непријатељима. Али јеПрвовенчани Стефанје, изгледа, више волео да пође сам и да сам сврши ту ствар. Он је онда заиста и успео, свакако под утицајем и Савиних савета, да умешном интервенцијом и овога пута отклони опасност, која му је у овај мах била запретила.{{sfn|Станојевић|2008|p=15}}
 
Могло је изгледати, да је после свих великих успеха, што их је СтефанПрвовенчани последњих година имао, положај Србије осигуран. Али СтефанПрвовенчани није био уверен у то. Он је са разлогом мислио, да је положај његове државе несигуран, и да се разне незгоде и неприлике и сукоби свакога часа могу јавити са више страна. Стога је СтефанПрвовенчани мислио, да треба нешто предузети, да би се осигурао, бар са оних страна, са којих је, по његовом уверењу, могла у тај мах Србији најпре загрозити опасност.{{sfn|Станојевић|2008|p=15}}
 
Та је опасност, по Стефановом мишљењу Првовенчаног, могла доћи од Угарске, која је већ давно радила на томе, да продре на Балканско Полуострво и да покори српске земље, и од [[Латинско царство|Латинског царства]] које је стално тежило да обнови застарела византиска права на Србију. СтефанПрвовенчани се у то доба био оженио из Млетака, унуком славног и заслужног млетачког дужда Дандола, па се, делимице по својим политичким погледима и плановима у то доба, а делимице можда и под утицајем своје младе жене, почео приближавати западу, особито Млецима и папској курији. На курији су, можда посредовањем млетачке републике, показали велику готовост, да изађу СтефануПрвовенчаном у сусрет у сваком погледу и да испуне његове жеље и молбе. А Стефанова је тежња Првовенчаног била је, да буде заштићен од агресивних намера Угарске и Латинског царства. Уверен, да му папа може помоћи, он је тражио од папе заштиту и молио је, да му пошаље краљевску круну. Наравно да је СтефанПрвовенчан за те услуге морао обећати, да ће признати папску власт и примити католичку веру. Али је за те уступке Србија имала да добије обезбеђење од непријатеља и признање државне независности, и то добитком краљевске круне са најкомпетентније стране у тај мах у Европи. За те велике користи вредело је, по Стефановом мишљењу и уверењуПрвовенчаног, учинити и извесне жртве.{{sfn|Станојевић|2008|p=16}}
 
Сава међутим није могао да уђе у круг Стефанових идеја Првовенчаног у тај мах. Он је био одлучно противан новом правцу Стефанове политике Првовенчаног, наслањању на запад и на курију, и енергично се одупирао Стефановој намери Првовенчаног, да се покори папи и да из Рима тражи краљевску круну. СтефанПрвовенчани није успео да убеди Саву, да Србији са ма које стране прети велика и озбиљна опасност, због које би вредело, или због које би Србија била приморана, да чини тако велике жртве.{{sfn|Станојевић|2008|p=16}}
 
Као васпитаник Свете Горе Сава није марио католичку цркву, а све оно што је видео и проживео кад су Латини и католички свештеници продрли у Свету Гору и хтели да је покоре и да је приморају на признање папске власти, улило му је одвратност, страх и неповерење према католичкој цркви и њезиним представницима, и начинило га је одлучним непријатељем папе и католичке вере.{{sfn|Станојевић|2008|p=16}}
 
Исто тако Сава, изгледа, није имао довољно разумевања за Стефанову идеју Првовенчаног, да дође до признања државне независности добитком краљевске круне из Рима. И ако је Сава државну независност без сумње високо ценио, и ако је свакако и сам желео, да Србија што пре дође до своје независности, он је вероватно сматрао, да Србија то може постићи и другим путем и на други начин, а не по тако скупу цену као што је признање католичке вере и папске власти.{{sfn|Станојевић|2008|p=16}}
 
Сава и СтефанПрвовенчани су без сумње много говорили и расправљали о тим питањима, али нити је Сава успео да убеди СтефанаПрвовенчаног, да треба да напусти нов правац своје политике, којим је мислио поћи, а још мање је СтефанПрвовенчани могао наговорити Саву, да раскрсти са својом прошлошћу, да напусти мишљење и назоре, у којима је васпитан и са којима је срастао, и да промени начин живота и рада, на који је био свикао. Тако су се Сава и СтефанПрвовенчани дефинитивно разишли у питањима спољње политике, и Сава је љут отишао из Србије. После Савиног одласка дошао је папски легат у Србију и венчао је СтефанаПрвовенчаног за краља (у јесен 1217 год.).{{sfn|Станојевић|2008|p=17}}
 
=== Сава и осамостаљење цркве у Србији 1219. ===
[[Датотека:Štap Sv Save iz manastira Sveta Trojica - Pljevlja.png|десно|мини|200п|Штап Светог Саве, из [[Манастир Света Тројица|манастира Света Тројица]] у Пљевљима]] У време када је Сава био игуман у Студеници православна црква у Србији није била самостална, већ је била подређена [[Охридска архиепископија|Охридској архиепископији]] и имала је само три епископије ([[Рашка епархија|Рашку]], [[Липљанска епархија|Липљанску]] и [[Призренска епархија|Призренску]]) у којима су владике били [[Грци]].{{sfn|Богдановић|1981|p=317}}
 
Изгледа да је 1217. папа Хонорије III у разговору са посланством великог жупана СтефанаПрвовенчаног брзо показао спремност да пошаље краљевску круну у Србију. Тада је Сава отишао на Свету гору 1217. а постоји претпоставка да је дошло до мањег неслагања Саве са братом Стефаном Првовенчаним. Основа за ту замисао је писање Доментијана да је игуман Сава предао игумански положај и отишао у Свету гору против воље свог брата великог жупана. Неспоразум браће није био трајан. Велики жупан је послао писмо у коме је позвао Саву да се врати, а Сава је послао одговор. Ова преписка је вероватно била наставак преговора о заједничком деловању, а Сава се дуже задржао на Светој гори.{{sfn|Стара српска књижевност I Павловић|1970|p=199—201}}
 
Можда је по угледу на крунисање у Бугарској 1204. године, из Рима предложено 1217. СтефануПрвовенчаном и „уздизање” црквеног старешине у Србији уз крунисање за краља. Предлог папе да по угледању на Бугарску и у Србији уздигне старешину православне цркве би објаснио зашто је Сава био незадовољан преговорима о крунисању. Преговори о крунисању су вероватно довели до преговора о српској православној цркви 1217. Када је отишао на Свету гору Сава I је ојачао везе са монасима Грцима и завршио уобличење замисли да се уздизање православне цркве у Србији затражи од васељенског патријарха и цара у Никеји. У преписци са братом постигао је сагласност о томе.{{sfn|Логос|2017|p=161—163 са напоменом 801}}
 
После договора са братом Сава I је отишао на преговоре у [[Никејско царство]]. У Никеју је отишао јер је [[Пад Цариграда (1204)|падом Цариграда]] 1204. године престало да постоји [[Византијско царство]]. Никеја је била седиште за никејског цара [[Теодор I Ласкарис|Теодора I Ласкариса]] и васељенског патријарх Манојла Сарантена Харитопула. Од њих је Сава I тражио самосталност за православну цркву у Србији. Прилике за такав захтев биле су повољне, јер су православне епископије у Србији биле потчињене Охридској архиепископији, а она је подпадала под другу државу насталу распадом Византијског царства, [[Епирска деспотовина|Епирску деспотовину]], противника Никејског царства. Поред тога понуде папе да он „уздигне” старешину православне цркве у Србији додатно су убеђивале патријарха и цара да испуне захтеве Саве Српског. За цара и патријарха у Никеји молба Саве I била је и прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства. Цар Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло одлучили су да Сава I буде рукоположен за првог српског архиепископа.{{sfn|Логос|2017|p=162}} Према старим српским летописима то се догодило 1218/19. (6727) године,{{sfn|Стојановић|1927|p=182, 186, 194, 198}} Из тога је изведено скоро неподељено мишљење код истраживача прошлости Срба је да је између 1. јануар 1219. и 31. август 1219. Сава I Немањић хиротонисан за архиепископа.{{sfn|Логос|2017|p=162}} Архиепископ Сава I је такође у Никеји тражио аутокефалност, тј. да његови наследници на месту архиепископа не морају да долазе у Никеју за посвећење, већ да их може изабрати и рукоположи синод новостворене архиепископије у Србији. Цар и патријарх су испунили и тај Савин захтев. Враћајући се у Србију, архиепископ Сава I је поново посетио Свету гору, а одатле је вероватно повео и неке од будућих епископа у Србији.{{sfn|Ćirković|2008|p=43}}{{sfn|Логос|2017|p=162—163}}
Законоправило Светог Саве из 1220. године је постао основни законик српске цркве, али и државе и тако је било на известан начин први српски [[устав]].<ref>[https://web.archive.org/web/20110723211728/http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf Wayback Machine{{Ботовски наслов}}]</ref> Законоправило<ref>{{Cite web|url=http://www.4shared.com/file/40492636/2ffbee27/Miodrag_Petrovic_-_Zakonopravilo_SvSave.html |title=Miodrag Petrovic – Zakonopravilo Sv.Save.zip – 4shared.com – online file sharing and storage – download|accessdate=|last=|first= |others= |date=|work= |publisher=-{www.4shared.com}-}}{{Ботовски наслов}}</ref> је зборник закона са тумачењима састављен да се уреди велика област друштвених односа, првенствено црквених, али и грађанских. Настало је да би се према њему управљале или крмариле све цркве и зато се назива и Крмчија Светог Саве. Да би се то остварило морале су га имати све цркве. Најстарији сачувани препис је из друге половине XIII века. Од друге половине XIV века Савина Крмчија се примењивала и у руској православној цркви.<ref>{{Cite web|url=http://istorijska-biblioteka.wikidot.com/art:nomokanon |title=Номоканон - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА|accessdate=|last=|first= |others= |date=|work= |publisher=-{istorijska-biblioteka.wikidot.com}-}}{{Ботовски наслов}}</ref> Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила [[апостоли|светих апостола]], Правила [[црквени оци|светих отаца]], Одлуке [[Васељенски сабори|Васељенских]] и [[Помесни сабори|Помесних сабора]] и [[Мојсије]]во законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на [[Грађанско право]] сачињавали су: Изводи из Новела [[Јустинијан I|Јустинијанових]] (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из [[Јустинијанов зборник|Јустинијановог законодавства]]<ref>{{Cite web|url=http://www.constitution.org/sps/sps.htm |title=S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I|accessdate=|last=|first= |others= |date=|work= |publisher=-{www.constitution.org}-}}{{Ботовски наслов}}</ref><ref>{{cite web| author = Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV |url=http://droitromain.upmf-grenoble.fr/ |title=::: The Roman Law Library (Last Update : November 19, 2015 ) |publisher=droitromain.upmf-grenoble.fr |date=19. 11. 2015. |accessdate=19. 11. 2015.}}</ref> и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) [[Римско право|римско]]-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.
 
=== КрунидбениКрунисање саборПрвовенчаног на сабору у Жичи ===
Писани извори описују једно крунисање Стефана Првовенчаног, али у њиховом опису постоје значајне разлике. Западни писани извори (Тома Архиђакон и Андрија Дандоло) описују крунисање које је извршио 1217. године посланик [[папа Хонорије III|папе Хонорија III]].{{sfn|Arhiđakon Toma|2003|p=93 Пишући како је угарски краљ Андрија II (1205—1235) отишао преко Сплита у крсташки поход у Свету земљу у августу 1217. године, архиђакон Тома Сплићанин додаје: „У исто време господар Србије или Рашке Стеван, који се називао великим жупаном, послао је изасланике ... и испословао од Хонорија краљевску круну. Он [Хонорије III] је послао изасланика из своје најуже пратње, који дође и окруни га [великог жупана] као првог краља његове земље.” Из овог изгледа да је Томи Сплићанину важно када је прошло посланство које је послато из Србије у Рим папи, али не и када је било крунисање, тј. он није записао време крунисања. Важно је приметити да Тома Сплићанин није присуствовао крунисању, а можда није познавао никога од присутних том догађају}}{{sfn|Muratori|1728|p=198, 199 (340, 341)}}<ref>Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 300.</ref> Другачије крунисање описују домаћи писци Доментијан и Теодосије. Они описују да је архиепископ Сава на сабору у Жичи извршио крунисање свога брата.{{sfn|Стара српска књижевност I Павловић|1970|p=226, 227}}<ref>[http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx Антологија српске књижевности] {{Wayback|url=http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx |date=20181207025958 }}, Теодосије, Житија. стр. 71, 72. Приступљено 25. мај 2016.</ref> Тешко је одбацити уверљиви опис који је оставио Савин ученик Доментијан. Зато је настала и друга замисао (Драгутин Анастасијевић и други) да је после осамостаљења српске архиепископије извршено поновно крунисање Стефана Првовенчаног по православном обреду. Према тој замисли око 1220. је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у [[Манастир Жича|манастиру Жичи]], подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је архиепископ Сава [[Папа|папином]] круном (венцем) поново крунисао (овенчао) свог брата [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]] за краља, приближно онако како описују Доментијан и Теодосије Хиландарац. Недостатак ове замисли је што она није решила противречности него их је поделила у два крунисања краљевском круном истог владара. Такав поступак је могућ, али нема довољно потврде да се то догодило. Нико од извора које користимо није описао да се он крунисао краљевском круном два пута.
 
[[Доментијан|Доментијан Хиландарац]] је скоро сигурно познавао једног од присутних на крунисању, свог учитеља, Саву Српског. Доментијан је вероватно имао опис сведока крунисања, а можда је био и сам присутан у Жичи када је крунисање обављено. Архиђакон Тома Сплићанин није морао познавати папиног посланика који је однео круну и могао је писати оно што је било очекивано и како је он замишљао да се требало догодити, то јест да доносилац круне изврши и крунисање. Доментијан је важнији и поузданији извор од Томе Сплићанина. Зато је могуће да је било једно крунисање краљевском круном из Рима које је извршио архиепископ Сава I Српски у Жичи како то описује Доментијан. Сава I је постао архиепископ 1219. године, а најстарији писани извор у коме се Стефан Немања II Првовенчани појављује као „крунисани краљ” је из марта 1220. Дакле крунидбени[[Крунисање|Крунидбени сабор]] Стефана Првовенчаног у [[Манастир Жича|Жичи]] могаобио је битивероватно крајемна [[Божић]] [[1219]]. године, или најкасније почетком [[1220]]. године.{{sfn|Логос|2017|p=164—168}}
{{Quote box
| title = [[Житије]] Светог Саве
| quote = „ ... изабравши од својих ученика … епископа Методија и посла га у Рим … И написавши посланицу … папи ... молио је да му пошаље ... благословени венац, да венча свог брата на краљевство по првом отачаству краљевства њиховог, у коме се и отац њихов роди … у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка ... пренесен би благословени венац у отачаство његово ... Призвавши благоверног брата свога, превеликог жупана кир Стефана, у велику архиепископију звану Жи(т)чу … преосвећени кир Сава сатвори по обичају свеноћно стојање … и после ... исхода свете литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благоверног брата свога, и помаза га Духом светим на краљевство да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ свих српских и поморских земаља.“
|author = [[Доментијан|Доментијан Хиландарац]]
| source = {{sfn|Павловић|1970|p=226-227}}
| align = center
| width = 85%
| bgcolor = #c6dbf7
}}
 
Тада крунисани краљ је као први од Немањића који је добио краљевски венац постао препознатљив у историјским изворима по кратком опису „првовенчани краљ” а данас по надимку Првовенчани, а [[Историја Србије у средњем веку|Србија]] је од његове владавине постала [[монархија|краљевина]].
 
[[Датотека:Žiča Monastery, overview. Near Kraljevo, Serbia.jpg|300п|мини|[[Манастир Жича]]]]
Сава је пред овим сабором одржао Жичку [[Беседа о правој вери|беседу о правој вери]], у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама [[православље|православне вере]], тврдећи да су без ње добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да ''савршен буде човек Божји''”.<ref>Жичка беседа о правој вери</ref> Том приликом, Синод православне цркве проклиње бабуне, односно [[богумили|богумиле]], као и поглаваре [[Црква босанска|босанске цркве]] која је примала верске прогнанике из Рашке.<ref>Миодраг М. Петровић: Помен богумила  — бабуна у законоправилу светога Саве и „Црква босанска”, Београд, 1995. године</ref>
 
Након сабора је Сава лично испитивао и покрштавао оне који нису прихватали новоуспостављену црквену [[хијерархија|хијерархију]]: „''А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте.''”<ref>Теодосије, Житије светог Саве</ref> Племићима (''благороднима'') су Сава и Стефан Немањић нудили многе дарове и почасти ако прихвате православље, а оне које нису пристали  — уз понижења су протерали из земље.<ref>„А благородне који су били у јересима које налажаше, много је молио и учио да се врате саборној апостолској цркви, обећавајући им почасти и дарове велике, и који би га послушао био је приман од њега с љубављу великом, и примао је од самодршца краља, брата његова, многе дарове. А ко се, не повинујући се, утврђиваше у богомрским јересима, овога проклевши а великим бешчашћем из целе своје земље изгоњаху.” (Теодосије, Житије светог Саве)</ref>
 
Као игуман Студенице, а затим и архиепископ Србије, Сава је за свог брата и Србију обављао и дипломатске послове. Тако је Стефан Првовенчани послао архиепископа Саву (око 1220) да преговара са угарским краљем Андријом II (1205—1235) и одговори га од рата против Србије.{{sfn|Логос|2017|p=168}}
 
Стефан Првовенчани пред смрт се разболео и боловао је на неком од својих дворова. Ту га је нашао архиепископ Сава и непосредно пре смрти замонашио давши му име Симон, а умро је 24. септембра 1227.{{sfn|Стара српска књижевност, IПавловић|1970|p=236—239}}{{sfn|Логос|2017|p=169 напоменом 836}} После смрти Првовенчаног, Сава је крунисао 1227. (или 1228) у Жичи његовог сина Стефана Радослава за краља Србије. Ипак, нови краљ убрзо је изгледа изазвао незадовољство свог стрица архиепископа Саве, јер се за објашњење црквених (канонских) питања обратио охридском архиепископу Димитрију Хоматину.{{sfn|Светосавски зборник, књига 2|1939|p=149—189}}
 
=== Сава у Светој земљи ===
[[Датотека:Saint Sava, Patriarchate of Peć.jpg|лево|мини|200п|Свети Сава, [[фреска]] из 13. века, [[Пећка патријаршија]].]]
Мањи спор за Стефаном Радославом због краљевог обраћања охридском архиепископу могао је бити повод за архиепископа Саву да испуни своју раније насталу жељу да посети [[Света земља|Свету земљу]]. Сава је отишао на своје прво путовање у земљу где се родио и проповедао Христ 1229. године, а следеће 1330. године се вратио у Србију.{{sfn|Марковић|2009|p=15—25}}{{sfn|Логос|2017|p=170—171}} Од времена Светог Саве [[Ходочашће|ходочашћа]] у Свету земљу су надахнула многе владаре, црквене великодостојнике, монахе, побожан народ, уметнике, и то надахнуће траје и данас. Међу значајнијим дародавцима православних манастира и цркава на [[Света земља|Светој земљи]] су били први српски архиепископ Свети Сава, потом и други владари [[Немањићи]], краљ [[стефанСтефан Урош II Милутин|Милутин]] и др., као и први српски патријарх Јоаникије и други.
: Свети Сава је приликом првог ходочашћа у Свету земљу, подигао конаке за српске монахе у грузијском манастиру Светог Крста недалеко од [[Јерусалим]]а. Потом је откупио земљиште на [[Сионска гора|брду Сион]] и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у [[Акра|Акри]], у тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Св. Ђорђа, да послужи као прихватилиште монасима.
: Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова (кућа коју је Сава купио, конак и црква). Приликом обиласка Сиона, са јерусалимским патријархом Атанасијем, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. [[Сионска Горница|Сионску Горницу]] у којој се одржала [[Тајна вечера]], кућу је откупио од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља [[Стефан Радослав|Стефана Радослава]].
=== Извори ===
{{refbegin|2}}
* {{Cite book|ref=harv|editor-last=Павловић|editor-first=Драгољуб|title=Стара српска књижевност, I|url=https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Knjige/Srpska_knjizevnost_u_100knjiga/II-153244-001#page/0/mode/1up|year=1970|location=Нови Сад – Београд}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Arhiđakon Toma|first=|title=Historia Salonitana |url = http://www.scribd.com/doc/47787915/Toma-Arhi%C4%91akon-Historia-Salonitana-Knji%C5%BEevni-krug-Split-2003 |year=2003}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Muratori|first=Lodovico A. |title=Rerum italicarum scriptores ..., tomus 12 |url = http://www.archive.org/details/RerumItalicarumScriptores12 |year=1728}}