Српска војска у средњем веку — разлика између измена

 

У Турака је квалитет био у центру; на српској страни не можемо рећи који део је био бољи. Свака од три савезничке војске био је феудални позив одређене територије, где је било бољих и слабијих бораца. Јединство команде било је велика предност Турака: Муратов ауторитет био је неоспоран, док га Лазар није имао ни у приближној мери. Феудалне војске су скуп одреда који дугују послучност својим сизеренима (великашима), а не круни. Тешко да је Лазар могао спроводити своју вољу и у сопственој војсци, а са Вуком и Влатком више се споразумевао него што им је командовао.<ref name="ВЕ40"/>

===== Битка =====

На Косову су Турци водили одбрамбену битку која се, кад је добро вођена, увек довршава нападом. Била је уобичајена тактика Османлија оног времена да противнику препусте напад, што се логично изводило из могућности њихове војске, као и из борбеног распореда. Ипак, борбу су почели Турци: њихови стрелци истрчали су напред и обасули стрелама српске коњанике да би их растројили. Српске стрелце извори не помињу; то је оружје у Европи (осим Енглеске) било много мање развијено него у источних народа. Кад се на њих спустила киша стрела, српски коњаници навалили су на турске стрелце, одбацили их, пробили прве редове турског левог крила, продрли у његову позадину и разбиликомору и њен заштитни одред. Тај почетни српски успех не треба прецењивати: лаки коњаници Истока умели су вешто да маневришу пред оклопницима Запада; измицали су пред њима да би избегли удар, па се поново враћали у борбу под повољнијим условима. Сигурно је да спахије и акинџије левог турског крила нису избачене из борбе. Према центру и десном турском крилу Срби нису имали успеха. Јаничари у центру били су стожер борбеног пореткам око кога су се крила могла и повијати у таласању борбе. Бајазит, који је у то време већ био заменио свог смртно рањеног или погинулог оца, кренуо је у противнапад са десног крила.<ref name="ВЕ40"/>