Историја Србије у Османском царству — разлика између измена

Сваки рат који су Аустрија или Русија водиле против Турске будио је наду код Срба за ослобођењем, те су стога они редовно стајали на страну тих држава. Тако је било и пред руско-турско рат 1768-1774. године, премда се Срби тада нису толико јавно декларисали као савезници Руса. Ипак, турске власти су биле доста сумњичаве према српским поданицима и често су вршиле истраге против оних на које би сумња пала, што је увек доводило до метежа и насиља. Руска царица [[Катарина II Алексејевна|Катарина II]] је, спремајући се за рат, рачунала на активно учешће балканских народа и наредила да се успоставе контакти са предводницима народа. Она је 1769. године упутила проглас свим православним народима у Турској да се дигну против Турака чим руска војска започне операције. Овај проглас је београдском митрополиту требало да однесе црногорски архимандрит али су га аустријске власти задржале у Ердељу. Главнокомандујући руским снагама на Дунаву, гроф Румјанцов, је у јануару 1770. године примио писмо старовлашког кнеза [[Аврам Рашковић|Аврама Рашковића]] и босанског кнеза [[Јосиф Хаџи-Лазић|Јосифа Хаџи-Лазића]] у коме су се Срби нудили на заједничку борбу против Турака. Румјанцов је марта исте године одговорио на писмо и позвао српски народ на устанак. Међутим, због присуства јаке турске војске на тлу Србије, није дошло до масовног устанка, већ само до појачаног пребегавања становништва на аустријску страну границе.

 

 

У Смедеревском санџаку и његовом седишту се анархично стање у овом периоду никако није смиривало. Највише нереда изазвано је међусобним сукобима јањичара и њихових предводника, а у њима је понајвише страдала раја. Због тога је с пролећа 1787. године учестало емигрирање у Аустрију. У то време се већ назирао рат са Турском и код цара Јосифа се јавила намера да се уз помоћ Срба у Београду град заузме на препад. Аустријанци су сматрали да је он кључ Турског царства и његовим освајањем би лакше изводили операције у Србији и дуж Дунава. Извођење операције заузимања града цар је поверио генерал-мајору [[Јозеф Алвинци|Јосифу Алвинцију]], док су од Срба ангажовани поп [[Никола Радомировић]], [[Јован Новаковић]], [[Радич Петровић]] и [[Живко Миленковић]] са својим људима. План је био да они отворе капије града и задрже Турке док се аустријска војска не искрца на ушћу Саве у Дунав. После тога би релативно лако савладали турску посаду и заузели град. Вође Срба су склопиле и писмени договор с Аустријанцима о награди за учешће у операцији, али и слободи вероисповести српског народа и ослобађању од пореза на 7 година, наравно након аустријског заузимања Србије. То показује да су они сматрали ослобођење Београда за почетак ослобођења целог српског народа у Турској. У ноћи између 2-3. децембра 1787. године кренула је акција и Срби су успешно извршили свој део посла. Међутим, аустријска страна је заказала. Њу је захватила изненадна кошава која је отежала укрцавање и пловидбу лађа с војском и топовима, а магла и снежна мећава су онемогућиле искрцавање у одређено време и место. Лађе су растурене, искрцавале су се на погрешним местима и завладала је општа конфузија и хаос. Генерала Алвинци је схватио да је операција пропала и наредио је повлачење. Срећна околност била је та што су вође Срба успеле да побегну из града и докопају се Сремске стране. Цар им је одао највеће признање и решио да их задржи на окупу као посебан добровољачки одред – [[фрајкор]], под командом мајора Михајла Михаљевића. Одред је био састављен од 4 чете и послат је на двомесечну обуку у Каменицу, затим на ратну службу у Фенек, и на крају на ратиште у Србији. Цар није одустајао од идеје о препаду, па су Аустријанци са фрајкорима 17. јануара 1788. године опет покушали акцију. И овог пута им је кошава помрсила рачуне и морали су да одустану.