Вера Засулич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 3:
== Почеци ==
Вера је рођена у Михајловки, у [[Смоленск]]оме гувернорату [[Руско царство (1721—1917)|Руског царства]], као једна од четири ћерке осиромашеног ситног племића. Када је имала 3 године, умро јој је отац, а мајка ју је послала да живи код богатије родбине, породице Микулич, у Биаколово. После завршене средње школе 1866. године преселила се у [[Санкт Петербург]], где је радила као службеница. Убрзо се укључила у радикалну политику и држала часове писмености радницима фабрике. Њени контакти са руским револуционарним вођом Сергејем Нечајевим довели су до њеног хапшења и затвора 1869. године.<ref
Након што је ослобођена 1873. године, настанила се у Кијеву, где се придружила ''Кијевским Побуњеницима'', револуционарној групи присталица анархиста [[Михаил Бакуњин|Михаила Бакуњина]], и постала угледни вођа покрета. Како је написао њен доживотни пријатељ и колега револуционар, Лев Дајх:▼
▲Након што је ослобођена 1873. године, настанила се у Кијеву, где се придружила ''Кијевским Побуњеницима'', револуционарној групи присталица анархиста [[Михаил Бакуњин|Михаила Бакуњина]], и постала угледни вођа покрета. Како је написао њен доживотни пријатељ и колега револуционар, Лев
"Због свог интелектуалног развоја, а посебно што је била тако добро образована, Вера Засулич је била напреднија од осталих чланова тог круга ....Свако је могао да види да је она изванредна млада жена. Изненадило би вас њено понашање, посебно изузетна искреност и неизвештаченост њених односа са другима."[3]▼
▲ "Због свог интелектуалног развоја, а посебно што је била тако добро образована, Вера Засулич је била напреднија од осталих чланова тог круга ....Свако је могао да види да је она изванредна млада жена. Изненадило би вас њено понашање, посебно изузетна искреност и неизвештаченост њених односа са другима."
== Случај Трепов ==
У јулу 1877. политички затвореник Алексеј Богољубов одбио је скинути капу у присуству пуковника Фјодора Трепова, гувернера Санкт Петербурга познатог по сузбијању пољских побуна 1830. и 1863. У знак одмазде, Трепов је наредио да Богољубова ишибају, што је изнервирало не само револуционаре, већ и саосећајне припаднике интелигенције. Група од шест револуционара планирала је убити Трепова, али Засулич је био прва која је деловала. Она и њена колегиница, социјални револуционар, Марија (Маша) Коленкина, планирали су да устреле два представника владе: тужиоца Владислава Желеховског у суђењу 193-ојици и још једног непријатеља револуционарног покрета.<ref>{{cite
| title=The Constitutional Movement in Russia | url=http://www.revoltlib.com/?id=142 | author=Peter Kropotkin | publisher=The Nineteenth Century | website=revoltlib.com | date=1905-01-01 }}</ref> Након Богољубовог батинања, одлучиле су да други циљ буде Трепов.<ref>Barbara На јавном и широко објављеном суђењу, којим је председавао истакнути либерални судија Анатолиј Кони, саосећајна порота прогласила је Засуличеву невином, што је био исход који је тестирао ефикасност правосудне реформе Александра II. У једној интерпретацији, она је показала способност судова да се супротставе властима. Међутим, Засулицх је имао и врло доброг адвоката, који је случај преокренуо тако да је "врло брзо постало очигледно да је пуковник Трепов, а не његов потенцијални убица, тај коме се стварно суди".<ref>Adam
Бежећи пре новог хапшења и поновног суђења, Засуличева је постла херој популиста и радикалног дела руског друштва. Упркос својим претходним делима, била је против терористичке кампање која је на крају довела до убиства цара Александра II 1881. године.<ref name="Viti͡u͡k 1985 p.
== Прелазак у марксисте ==
Након што је суђење поништено, Засуличева је побегла у [[Швајцарска|Швајцарску]], где је постала марксиста и 1883. године заједно са Георгијем Плехановом и Павелом Акелродом оснивала групу ''Ослобођење рада''. Група је ангажовала Засуличеву да преведе низ дела [[Карл Маркс|Карла Маркса]] на руски језик, што је допринело расту марксистичког утицаја међу руским интелектуалцима 1880-их и 1890-их и био је један од фактора који су довели до стварања [[Ruska socijaldemokratska radnička partija|Руске социјалдемократске радничке партије (РСДРП)]] 1898. Средином 1900, вође радикалног крила нове генерације руских марксиста, Јулијус Мартов, Владимир Лењин и Александар Потресов, придружили су се Засуличевој, Плеханову и Акелроду у Швајцарској. Упркос напетостима између две групе, њих шесторо је основало ''Искру'', револуционарни марксистички лист, и формирало свој уреднички одбор. Они су били против умеренијих руских марксиста (познатих као „економисти“), као и бивших марксиста попут Петра Струвеа и Сергеја Булгакова и провели су већи део 1900–1903. године расправљајући са њима у Искри.
== Вођа мењшевика ==
Уредници Искре били су успешни у сазивању Другог конгреса РСДРП-а у Бриселу и Лондону 1903., који је окупио присталице Искре. Међутим, присталице Искре неочекивано су се поделиле за време Конгреса и формирале две фракције, Лењинове бољшевике и Мартове мењшевике, а Засуличева је стала на страну ових других. У Русију се вратила после револуције 1905. године, али њено интересовање за револуционарну политику се смањило. Ушла је у независну фракцију Јединство свог старог пријатеља Плеханова<ref>Види:
У својој књизи ''Лењин'', [[Лав Троцки]], који се дружио са Засуличевом у Лондону 1900. године, написао је:
Засуличева је била радознала особа и необично привлачна. Писала је веома споро и трпела стварне муке стварања ... "Вера Ивановна не пише, саставља мозаик, Владимир Иљич [Лењин] ми је тада рекао", и уствари је записивала сваку реченицу одвојено, шетала по соби полако, премештала се у својим папучама, пушила је стално ручно израђене цигарете и бацала опушке и полупушене цигарете у свим правцима, по свим столовима и седиштима на прозору и разбацивала пепео по свом оделу, рукама, рукописима, чају у чаши и случајно по посетиоцу. Остала је до краја стари радикални интелектуалац на кога је судбина накалемила марксизам. Њени чланци показују да је она у значајној мери усвојила теоријске елементе марксизма. Али морални политички темељи руских радикала 70-их остали су у њој нетакнути до њене смрти.<ref>Leon Trotsky: ''Lenin'', New York, Blue Ribbon Books, 1925, chapter [
== Референце ==
| |||