Википедија

Историја Србије у Османском царству — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Измењене нетачне информације о називу територије. Уместо Београдски пашалук додат је назив Смедеревски санџак.
Уместо Београдски пашалук право име стављено Смедеревски санџак
Ред 198:
==Срби уочи Првог српског устанка==
[[Датотека:Dahias & Mustapha Pasa.jpg|300px|мини|Дахије убијају Хаџи Мустафа-пашу. ]]
Обнављање турске власти у БеоградскомСмедеревском пашалукусанџаку вршено је полако и пажљиво, у складу са реформном политиком султана Селима III. Он је настојао да изврши модернизацију управе, финансија и војске, како би Царство извукао из анархије и све виднијег заостајања за европским државама. У склопу тих реформи, требало је побољшати и положај раје, нарочито у пограничним областима каквакакав је билабио БеоградскиСмедеревски пашалуксанџак. Први корак ка сређивању прилика била забрана јаничарима да се врате у њега, јер су они били главни узрок свих нереда и проблема. Управу над пашалукомсанџаком је поверила [[Абу Бећир-паша|Абу Бећир-паши]], који је већ при састанку са српским кнезовима у Нишу показао у ком правцу ће се вршити промене. Донео је одлуку да се смакне озлоглашени јањичарски вођа [[Дели-Ахмед]], а када је стигао у Београд, паша је објавио султанов [[ферман]] о забрани повратка јаничарима. То је изазвало буну јањичара, која је одмах и крваво угушена, али су њене вође успеле да побегну. Порта је отишла и даље, па је прогласила трогодишње ослобађање раје од дажбина, што је утицало на многе избеглице у Аустрији да се врате на своја огњишта. У пролеће 1792. године јаничари су се окупљали око Ниша и Ваљева и тражили од [[Бећир-паша|Бећир-паше]] да им допусти да се врате у пашалук. Претили су да ће у супротном, напасти Београд. Паша је то одбио и поручио им да ће Порти изложити њихово јадно стање и молити да им се додели земља за насељавање. Јула исте године га је на положају заменио Мехмед Пекмеџи-паша, који је јањичарима чак забранио да се крећу друмом Ниш-Београд. Пошто им је пропао покушај побуне у Нишу, јањичари су се повезали са видинским одметником [[Осман Пазваноглу|Османом Пазван-Оглуом]]. Заједно са њим, продрли су до Пожаревца и претили да ће спалити Београд. Паша је тражио од српских кнезова помоћ, али су они одговорили да се не смеју мешати у турске расправе. Јањичари су освојили Смедерево и Пожаревац, а 23. октобра и Београд. Господари су постали јањичарске вође Хаџи-Бишћо и Кара-Хасан. Међутим, већ крајем новембра је царска војска под [[Топал Ахмед-паша|Топал Ахмед-пашом]] истерала јањичаре из града и они су побегли ка Видину. Ахмед паша је постао нови београдски паша, али није оставио добар утисак ни на Србе ни Турке. На положају је остао само до јула 1793. године, када га је заменио [[Хаџи Мустафа-паша]].
Срби су у њему добили искреног присталицу султанове политике реформи и он је у поступању с њима имао много обзира и поверења. Штитио их је од турског зулума и самовоље. Међутим, проблеме су опет почели да праве јањичари, и то на самом почетку његовог везировања. Још јула 1793. године су њихове скупине кренуле из Видина и Ниша и поткрај месеца заузеле Пожаревац. Мустафа-паша је приступио организовању одбране Београда и затражио је 1500 људи од српских кнезова, обећавајући ослобађање од свих дажбина на годину дана. Иако не у том броју, Срби су се одазвали и 1-2 августа код Колара јањичари су разбијени. Паша је задржао око 600 наоружаних Срба као посаду у Београду, а неки су му служили као лична пратња. На великом народном сабору 26. августа, коме су присуствовали бројни кметови, кнезови, оборкнезови и други виђенији Срби, Мустафа-паша и султанов изасланик [[Азис-ефендија]] су објавили нове уредбе намењене побољшању стања у пашалуку. Српски народни прваци су их са одушевљењем прихватили и Азис-ефендија их је однео султану на потврду. Ферманима са почетка 1794. године одлучено је: спахије могу да бораве само у Београду, јер ће иначе изгубити поседе; порез је утврђен на 15 гроша по глави; паши је одобрено да држи највише 600 наоружаних војника; Турцима је забрањено да пљачкају и врше насиља над сељацима; Србима се дозвољава слободно зидање цркава; Срби нису дужни да дају било шта Турцима који пролазе кроз пашалук.
Ред 217:
Турци су највише страховали од става Аустрије у евентуалном устанку. Због тога су организовали [[Сеча кнезова|сечу кнезова]] 4. фебруара 1804. године. Тог дана побијена је већина истакнутих Срба трговаца, кнезова, свештеника, бораца Коче Анђелковића и др. Страдали су Алекса Ненадовић, [[Илија Бирчанин]], [[Хаџи Рувим]] и многи други. У писму кога су Срби послали Италинском, руском посланику у Цариград, наводи се бројка од око 150 људи. Дахије су приморавале становништво Србије да преда оружје, због чега многи беже у шуме. Од српских поглавара који су избегли сечу најпознатији су: [[Јаков Ненадовић]] (источна Србија), прота [[Матија Ненадовић]] (његов синовац), [[Милан Обреновић (кнез)|Милан Обреновић]] и [[Карађорђе]] у Шумадији, [[Станоје Главаш]] (харамбаша), [[Петар Добрњац]], [[Миленко Стојковић]] и др. Сеча кнезова био је непосредан повод за избијање устанка.
 
За објаву и почетак устанка сматра се [[збор у Орашцу]] који је одржан у уторак 14. фебруара 1804. године. Он је имао облик договора представника из централног дела Шумадије: крагујевачке, рудничке и београдске нахије, као и појединаца из смедеревске и јагодинске нахије. Због је одржан на месту званом Марићевића јаруга, код два велика бреста. За вођу устанка најпре је предложен Станоје Главаш. Он је то одбио, те је предложен кнез [[Теодосије Марићевић]] из Орашја у крагујевачком округу. И он је одбио. Тек тада предложен је Карађорђе Петровић који је и изабран за вођу уз општу сагласност.
 
==Први српски устанак==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Историја_Србије_у_Османском_царству”