Симон Веј (политичарка) — разлика између измена

нема резимеа измене
м
 
Вејова је преминула [[30. јун]]а [[2017]]. у Паризу, две недеље пре свог 90. рођендана.<ref>{{cite web|url=http://www.lejdd.fr/politique/simone-veil-est-decedee-a-89-ans-3376211|title=Simone Veil est décédée à 89 ans|work=Le Journal du Dimanche|date=30. 6. 2017}}</ref>
 
__NOTOC__
== Биографија ==
Породица Јакоб долази из [[Бионвил сир Није|Бионвила сир Није]], град који се налази у региону [[Лорена]]. Симонин отац Андре Јакоб, [[архитекта]] осваја другу највећу награду града Роме. за изузетан рад у [[Италија|Италији]].<ref>{{cite book |title=Une vie |publisher=Stock |isbn=Simone Veil, Une vie, Paris, Stock, 2007 (réimpr. 2009), 397 p. (ISBN 978-2-234-05817-0, notice BnF no FRBNF41149288) |accessdate=25. 4. 2020}}</ref> 22. маја 1992. године венчава се са Ивоном Стеинмез. Венчање је одржано у 9. арондисману града [[Париз]]а. Након рођења прва два детета, породица се сели у [[Ница|Ници]], у граду где је Симеон, 13. јула 1927. године, рођена.<ref>{{cite book |title=Les conquérantes : douze femmes à l'assaut du pouvoir |publisher=NiL |isbn=Christine Clerc, Les conquérantes : Douze femmes à l'assaut du pouvoir, Le Nil, novembre 2013 (ISBN 978-2-84111-661-4). |accessdate=25. 4. 2020}}</ref> Због велике кризе која је захватила Француску 1929. године, породица се сели у мањи стан. Симонин отац помаже осталим архитектама док мајка штрика неоптодну [[одећа|одећу]] породицама којима је помоћ неопходна.
 
== Депортација и логор ==
Марта 1944. годинем Симона, тада шестнаестогодишњакиња станује код професора литературе госпође Вилерој, [[професор]]ице средње школе. 30. марта 1944. године, након испита у [[школа|школи]], одлучила је да оде са другарицама како би прославила завршене испите ( иако су јој родитељи то изречито забранили)<ref>{{cite news |title=Simone Veil, Une vie, Stock, 2007 |accessdate=25. 4. 2020}}</ref> Током хода улицом заједно са својим другом, немачка полиција у цивилу је зауставља и контролише. Обоје су одведени у [[затвор|притвор]] али је њен друг пуштен. Пре него да оде, Симона је успела да му преда папир са адресом професорке како би могао да обавести њену [[породица|породицу]] о притвору.<ref>{{cite book |last1=Sauvard |first1=Jocelyne |title=Simone Veil, la force de la conviction |publisher=Archipel |isbn=https://books.google.ch/books?id=2cQBP23VCLMC&pg=PT63&lpg=PT63&dq=simone+veil+madame+de+Villeroy&source=bl&ots=t5aSZU84r7&sig=F_EHmnVPWPoJothO3ENsRDYXJSI&hl=fr&sa=X&ved=0ahUKEwiItfKi7eXUAhWIbVAKHbGaAqgQ6AEILzAB#v=onepage&q=simone%20veil%20madame%20de%20Villeroy&f=false |accessdate=25. 4. 2020}}</ref> Иако је остатак породице била добро скривена, немачка полиција је успела да их открије. [[Гестапо]] је привео остатак породице заједно са Симеоном у логор у [[Дранси]]ју. 15. априла истог месеца, [[Немци]] их одводе у [[Логор Аушвиц]] где означавају Симону бројем 87651. Од тог тренутка, сваки дан истовара [[камен|камење]] са немачких камиона. Захваљујући [[капо]] службеници која је некада била [[проститутка]], мисли да је Симон „много лепа како би умрела”,<ref>{{cite web |title=Le convoi 73 |url=http://www.convoi73.org/index1.html |website=www.convoi73.org |accessdate=25. 4. 2020 |language=fr}}</ref> Симон и њене сестре су преблачене у други логор. Од тог тренутка никада више није видела свог оца.
 
== Повратак у Француску ==
Симон се враћа у [[Француска|Француску]] 23. маја 1945. године. Тог тренутка сазнаје да је положила све своје испите. 1946. године одлучује да настави школовање и уписује [[правни факултет]] у [[Париз]]у на [[Париски институт политичких наука|Париском институту политичких наука]]. Током школовања упознаје инспектора финансија са којим се венчава 28. октобра 1946. године.<ref>{{cite book |title=Jean-Luc Veyssy, Bernard Collignon, Femmes en politique dans le monde, Le Bord de l'eau, 2007, p. 214.}}</ref> Симон и Антоане Веј имају три сина: Жана, Клод Никола и Пјера- Франсоа.<ref>{{cite web |title=Simone Veil : qui sont ses enfants ? - Télé Star |url=http://www.telestar.fr/article/simone-veil-qui-sont-ses-enfants-287505 |website=www.telestar.fr |accessdate=25. 4. 2020 |language=fr |date=30. 6. 2017}}</ref>
== Докторати ''хонорис кауза'' ==
{{div col||25em}}
* Члан Одбора директора Француског института за међународне односе (IFRI)
 
== Библиографија ==
 
* Michel Sarazin, Une femme Simone Veil, Robert Laffont, 1987, 305 p. (ISBN 2-221-04809-1). (на језику: француски)
* Maurice Szafran, Simone Veil : Destin, J'ai lu, coll. « Littérature Générale », 1996 (ISBN 2-277-24140-7). (на језику: француски)
* Le texte complet des débats sur la loi du 17 janvier 1975 relative à l'interruption volontaire de grossesse, publiés au Journal officiel de 1974, consultable sur le site de l’Assemblée nationale. (на језику: француски)
* Discoursde Jean d'Ormesson pour la réception de Simone Veil à l'Académie française. (на језику: француски)
* L'histoire et le destin de Simone Jacob Veil, 1927 1946, Dominique Del Boca, éditions RDBF, 2012. (на језику: француски)
* Simone Veil - L'interruption volontaire de grossesse, Débats historiques de l’Assemblée nationale (1974) réunis par Lola Caul-Futy dans un coffret de 4 CD audio, Frémeaux & Associés, 2011. (на језику: француски)
* Mémorial de la Déportation des Juifs de France, Serge Klarsfeld. Nouvelle édition, mise à jour, avec une liste alphabétique des noms. FFDJF (Fils et filles de déportés juifs de France), 2012. (на језику: француски)
* Laurent Pfaadt, Simone Veil, une passion française, City Editions, 2011. (на језику: француски)
* Christine Clerc, Les conquérantes : Douze femmes à l'assaut du pouvoir, Le Nil, novembre 2013 (ISBN 978-2-84111-661-4). (на језику: француски)
* Sarah Briand, Simone, éternelle rebelle, Fayard, 2015. (на језику: француски)
* Album de photos préfacé par Annick Cojean, Simone Veil et les siens, Grasset, 2018. (на језику: француски)
* Dominique Missika, Les inséparables. Simone Veil et ses sœurs, Seuil, 2018. (на језику: француски)
== Референце ==
{{reflist|2}}