Жупа (административна област) — разлика између измена

Жупу у средњовековној Србији сачињавали су сва села и људи који су живели у оквиру те жупе. Територијалне границе жупа биле су означаване различитим белезима и природним знамењима. Представљала је друштвену целину, становници жупе су посебна друштвена група у односу на градско становништво и влашко становништво по катунима. Становништво је претежно било седелачко, ратарско. Жупа је тако представљала посебно правно тело са одређеним колективним правима и обавезама. Основно заједничко право жупног становништва било је право на заједничко коришћење паше. Жупски пашњаци биле су тачно одређене парцеле земљишта, колективно власништво. Становници једне жупе могли су напасати стоку само на пашњацима сопствене жупе. И када би села поједине жупе била подељена између више власника сви становници су задржавали ово колективно право.

Основна колективна обавеза становника било је обезбеђивање смештаја и исхране за владара и његову пратњу што се називало приплата или оброк. Друга колективна обавеза била је и приселица која је подразумевала надокнаду штете коју би путници претрпели на територији одређене жупе. Ипак, Душанов законик укида приселицу као колективну обавезу становништва жупе и надокнаду штету преноси са жупе на појединца. Највећи део одредаба Душановог законика који се односи на жупу регулише колективну кривичну одговорност у случају пљачки трговаца, разбојништво, крађу стоке и слично. Значајна колективна обавеза жупског становништва било је и обезбеђивање путева. Средином 14. века у жупама где је било више власника села страже на путевима су одређивали представници државне власти, кефалије и цареве судије. Заједничке обавезе грађана и жупљана биле су зидање и одржавање града, дочекивање и испраћај владара и посланика.

 

Српски владар могао је властелину да поклони нека села у жупи или читаву жупу. За инвеституру (увођење у посед) жупе плаћало се службинику приставу преносна такса издава. Издава је износила три перпера за свако село у жупи а за баштинску хрисовуљу коју је у име владара састављао логотет по 30 перпера од сваког села и за писање дијаку шест перпера. Власт властелина у жупи била је организована по узору на владарев двор, што значи да је властелин имао своје управне службенике који су се називали владалци.